„Niko nije beznadežnije porobljen od onih koji pogrešno veruju da su slobodni.“
Johan Volfgang fon Gete
U uticajnom eseju „Ideologija i državni ideološki aparati“, Luj Altiser (1918-1990) analizira načine na koje funkcionišu ideološki državni aparati u cilju očuvanja i reprodukovanja postojećih društvenih i ekonomskih odnosa. Za razliku od državnih represivnih aparata (vojska, policija, pravosuđe), ideološki državni aparati ne funkcionišu upotrebom nasilja. Ideološki državni aparati (škola, crkva, porodica, ali i sport, masovni mediji), deluju sofisticiranije u cilju dobrovoljnog usvajanja ideologije vladajuće klase i formiranja slike sveta širih slojeva stanovništva.
Sve ideologije funkcionišu pomoću i posredstvom konstituisanja subjekta, a proces kojim ideološki diskursi konstituišu subjekte, Altiser naziva „interpelacijom“. U ovom eseju Altiser pronicljivo opisuje način na koji državni ideološki aparati konstituišu subjekte putem njihovog p(r)ozivanja („interpelacije“), uz pomoć institucija velikog Drugog (partija, nacija, Bog). Ideologija nije samo manipulacija i represija, njena moć je i produktivna, ali uglavnom i neprozirna. Uprkos potčinjavanju („subjektivizaciji“), subjekti („potčinjeni“) uz pomoć ideologije i njenih mnogobrojnih aparata stiču iluziju vlastite slobode.
Altiserovi ideološki aparati
Do elementarnog pojma ideologije nije teško doći. Ako želimo da drugi rade u našu korist, čak i onda kada se to protivi njihovim pravim interesima, otprilike postoje dva načina putem kojih to možemo postići. Možemo ih silom primorati da to čine. Taj način je efikasan, ali zahteva dosta snage i udara na elementarnu vrednost slobode koju svako želi za sebe. Drugi način bi bio da drugi dobrovoljno rade u našu korist, što je pak moguće jedino ako su uvereni da je taj rad u njihovom najboljem interesu. To se postiže ideologijom – ona je način putem koga većina može raditi u interesu manjine uverena da sledi svoje dužnosti ili svoj najbolji interes. Ova mašina može onda da radi uz minimum napora i troškova: ljudi se ponašaju baš onako kako je potrebno sami od sebe, uz malu pomoć ideologa, sami sebe kontrolišu ne bi li ostali upravo u onim granicama koje se zahtevaju.
Iz ovog opisa već je jasno zašto je kritika ideologije važna. Ona je način da se intelektualnim sredstvima ova napetost smanji, odnosno da većina dobije ona prava koja zaslužuje i koja je dobro za sve da dobije. Drugo i možda važnije pitanje jeste zašto je kritika ideologije tako teška. Pošto su ovde na stolu krupni intelektualni i politički problemi najboljeg uređenja društva, svi će naizgled biti zainteresovani za raspravu. Optužba o zameni opštih partikularnim interesima opšte je mesto u politici, pa će svi jedni druge optuživati za taj greh. Zamka je u tome što je, kao i u Gospodaru prstenova, lako reći da je prsten moći zao, da se služi prevarom i da ga pokreću sebični interesi – teško je baciti prsten, odnosno iznaći dovoljno dobru teoriju koja bi bila univerzalno primenljiva i primenjena i na kritikovane i na kritičare. Tako je kritika ideologije u poziciji Gandalfa ili Aragona na Elrondovom savetu kod Vilenjaka, ona je način da se nešto od univerzalnog smisla i univerzalnih vrednosti zaštiti pred ideološkom instrumentalizacijom.
Značaj ovog Altiserovog teksta upravo je u tom pokušaju da se postavi teorija ideologije uopšte i progovori o strukturi ideologije kao takve. Sledeći Marksa, Altiser konstatuje da je ideologija to tiho sredstvo koje reprodukuje poredak eksploatacije. Ona dopunjuje represivne aparate države, koji su tu za svaki slučaj, i grana se kroz državne sisteme među kojima Altiser posebno naglašava školstvo, kao jedan od aparata – pored crkve, političkog sistema, porodice, medija i drugih – koji igra ključnu ulogu u obezbeđivanju ideoloških ciljeva. Altiser kaže da ideologija izražava “imaginaran odnos prema realnim odnosima“ u društvu. Ona, dakle, nije samo produkt loših momaka (sveštenika, političara) koji bi mogao da se zameni nečim boljim niti puki odraz odnosa dominacije, ona je autonoman način da se odnosi dominacije reprodukuju. Kao pravi materijalista-marksista, međutim, Altiser naglašava da ideologiju nije dovoljno kritikovati nego da se moraju izmeniti prakse pomoću kojih se ona reprodukuje. Osim toga, on uočava i sveprisutnost ideologije, odnosno, fundamentalni značaj koja ona ima u svakodnevnom životu. Ideologija stvara tu temeljnu priču, koja nam u zamenu za slobodu, nudi smisao i konstituiše nas kao subjekte. U ideologiji se, po Altiseru, uvek nalazi relacija Subjekt-subjekt, odnosno način putem koga pretpostavljeni svemoćni utemeljujući Subjekt (kakav je Bog u religijama, npr) oslovljava druge dajući im smisao u ogledanju u njegovom liku, sleđenju njegovih naredbi, spasenju koje dolazi na kraju itd.
Altiserova kritika ideologije skicirana u ovom tektu nastala je pre 40 godina, međutim, igrom slučaja na polovini tog vremena (1989) desila se krupna promena koja je umnogome izmenila oblike koje ideologija danas uzima. Zbog toga se čitajući ovaj tekst možemo istovremeno pitati koliko je Altiserova kritika primenjiva i danas. Ona ima crte koja su savremene – odustajanje od isključive determinacije ideologije klasnom borbom, kao i sluh za strukture koje pretrajavaju kroz vreme i na način nesvesnog oblikuju stvarnost. Iako se kritikuje Marksov pozitivizam, Altiserova kritika ideologije je ipak pisana iz marksističke perspektive što se posebno vidi po primerima ideologije uzetim mahom iz religijske sfere. Ipak, pomenute krupne promene nezaobilazne su u izučavanju ideologije jer ideologija u stvari parazitira na dominantnim idejama jednog vremena, a današnja dominantna ideja nije slepa poslušnost jednom vođi ili kulturna dominacija crkve, već upravo sloboda izbora. Današnji ideolozi moraju da nateraju ideju slobode da radi za njih.
I čini se da se to upravo dešava. Sistem zna da poredak dominacije i kontrola ne može da se postigne preko odanosti jednom Subjektu, jer je sloboda postala prevažna ideja. Ali zato svaki subjekt može postati svoj Subjekt, što naizgled apsolutizuje njegovu težnju ka slobodi, maksimizuje je, dok je u stvari smanjuje. Tako na primer, u današnjem kapitalizmu svi podržavaju poredak u kome se onda kada se obogate mogu što slobodnije odnositi prema onima ispod sebe, davati im minimalne plate, produžavati radno vreme itd. Svi mogu želeti tu poziciju i voleti poredak u kome je ona moguća. Kvaka je samo u tome što je verovatno da će u toj poziciji moći biti samo 1 od 10 onih koji bi želeli taj poredak, svi ostali moraće se naći u poziciji onih koji izvlače deblji kraj. Kao u poslovici, u ime goluba na grani oni žrtvuju vrapca u ruci, čak svesni da do goluba može doći samo jedan.
Međutim, taj golub na grani (moć, uspeh, bogatstvo, slava) može toliko sjajiti da svi stanu u red praznih ruku.
Vladimir Milutinović
O reprodukciji uslova proizvodnje
Moramo sada izložiti nešto što se samo naslućivalo u našoj analizi u kojoj smo govorili o neophodnosti obnavljanja sredstava za proizvodnju ukoliko bi proizvodnja trebalo da bude moguća. To je bila samo usputna naznaka. Sada ćemo to razmotriti detaljnije. Kao što je Marks rekao, svako dete zna da društvena formacija koja ne reprodukuje uslove proizvodnje istovremeno sa proizvođenjem ne bi potrajala ni godinu. 2
Krajnji uslov proizvodnje stoga je reprodukcija uslova proizvodnje. Ona može biti „jednostavna” (reprodukcija prethodnih uslova proizvodnje) ili „proširena” (proširenje uslova). Ostavimo po strani ovu poslednju distinkciju.
1 Ovaj tekst se stastoji iz dva odlomka iz studije čije je pisanje u toku. Podnaslov Beleške za istraživanje je autorov. Izložene Itlejr treba smatrati samo uvodo m u diskusiju.
2 Marksovo pismo Kugelmanu, 11.7. 1868. {Lettres sur It ( ‘apt tat, Ed. Sociales, str. 229)
Šta je, onda, reprodukcija uslova proizvodnje? Ovde ulazimo u područje koje je i veoma poznato (od drugog toma Kapitala) i veoma nepoznato. Tvrdokorna očiglednost (ideološka očiglednost empirijskog tipa) sa tačke gledišta proizvodnje, ili čak sa tačke gledišta puke proizvodne prakse (koja je sama apstraktna u odnosu na proces proizvodnje) tako je povezana sa našom svakodnevnom „svešću” da je veoma teško, da ne kažemo gotovo nemoguće, uzdići se do tačke gledišta reprodukcije. Ipak, sve izvan ove tačke gledišta ostaje apstraktno (više nego delimično: deformisano) – čak i na nivou proizvodnje, i, a fortiori, na nivou puke prakse.
Pokušajmo metodički da ispitamo stvar. Kako bismo pojednostavili izlaganje i pošto pretpostavimo da se svaka društvena formacija zasniva na vladajućem načinu proizvodnje, možemo reći da proces proizvodnje pokreće postojeće proizvodne snage u određenim, i pod određenim proizvodnim odnosima. Iz toga sledi da svaka društvena formacija, kako bi postojala, mora reprodukovati uslove svoje proizvodnje istovremeno s proizvodnjom, kako bi mogla da proizvodi. Stoga ona mora reprodukovati:
1. proizvodne snage,
2. postojeće proizvodne odnose.
Reprodukcija sredstava za proizvodnju
Svi sada priznaju (uključujući buržoaske ekono miste koji rade u državnim finansijskim institucijama ili moderne „teoretičare makro-ekonomiste”), budući da je Marks ubedljivo dokazao u drugom tomu Kapitala, da proizvodnja nije moguća ukoliko nije obezbedena reprodukcija materijalnih uslova proizvodnje: reprodukcija sredstava za proizvodnju. Prosečni ekonomista, koji nije ništa drugačiji od prosečnog kapitaliste, zna da je svake godine neophodno predvideti šta je potrebno da se zameni od onog što je bilo upotrebljeno ili istrošeno u proizvodnji: sirovine, nepokretna postrojenja (zgrade), instrumenti proizvodnje (mašine), itd. Kažemo da je prosečni ekonomista jednak prosečnom kapitalisti jer obojica izražavaju gledište firme smatrajući da je dovoljno dati komentar o uslovima finansijskoračunovodstvenih praksi u firmi.
Ali zahvaljujući Keneovom (François Quesnay, 1694—1774) geniju koji je prvi ukazao na ovaj problem koji „bode oči” i Marksovom geniju koji ga je resio, znamo da se o reprodukciji materijalnih uslova proizvodnje ne može misliti na nivou firme jer ona ne postoji na tom nivou u svojim realnim uslovima. Ono što se dešava na nivou firme je efekat koji samo daje ideju neophodnosti reprodukcije, ali ne dozvoljava da se misli o njenim uslovima i mehanizmima u potpunosti. Dovoljan je samo kratak momenat razmišljanja da se ovo pokaže: Gospodin X, kapitalista koji proizvodi lanene tkanine u svojoj fabrici, mora ,,reprodukovati” svoj sirovi materijal, svoje mašine itd. Ali on ih ne proizvodi za svoju proizvodnju — to čine drugi kapitalisti: australijski ovčar, gospodin Y, inženjer fabričkog oruđa, gospodin Z itd. A gospodin Y i Z, kako bi proizveli one proizvode koji su uslovi reprodukcije uslova proizvodnje gospodina X takode moraju da reprodukuju uslove vlastite proizvodnje i tako u beskonačnost – sve ovo u razmerama koje omogućavaju da, na nacionalnom pa čak i na svetskom tržištu, potražnja za sredstvima za proizvodnju može da bude zadovoljena ponudom.
Da bi se razmišljalo o ovom mehanizmu, koji se svodi na neku vrstu „beskrajnog lanca”, neophodno je pratiti Marksov „globalni” pristup, a posebno izučavati odnose kruženja kapitala koji je iznet u prvom poglavlju (proizvodnja sredstava za proizvodnju) i drugom poglavlju Kapitala (proizvodnja sredstava za potrošnju) i realizacije viška vrednosti, u drugom i trećem tomu Kapitala. Nećemo se upuštati u analizu ovog pitanja. Dovoljno je ukazati na postojanje nužnosti reprodukcije materijalnih uslova proizvodnje.
Reprodukcija radne snage
Ipak, čitalac će primetiti jednu stvar. Raspravljali smo o reprodukciji sredstava za proizvodnju – ali ne i o reprodukciji proizvodnih snaga. Mi smo stoga ignorisali reprodukciju onoga što čini razliku između proizvodnih snaga i sredstava za proizvodnju, to jest, reprodukciju radne snage. Iz posmatranja onoga što se odigrava u firmi, a posebno iz ispitivanja finansijsko- računovodstvene prakse koja predviđa amortizaciju i ulaganje, mogli bismo dobiti približnu ideju o postojanju materijalnih procesa reprodukcije, ali sada ulazimo u oblast u kojoj posmatranje onog što se odigrava u firmi ako nije u potpunosti slepo, onda je bar delimično slepo, i to iz dobrog razloga: reprodukcija radne snage suštinski se odigrava izvan firme. Kako se obezbeduje reprodukcija radne snage? Ona se obezbeđuje tako što se radnoj snazi daju sredstva kojima se ona reprodukuje: najamnina. Najamnine igraju ulogu u računovodstvu svakog preduzetništva, ali kao „kapital izdat za radnu snagu” 3 , a ne kao uslov materijalne reprodukcije radne snage. Ipak, to je način na koji najamnina „deluje” jer najamnine predstavljaju samo deo vrednosti koja se proizvodi utroškom radne snage, a koja je nezamenjiva za njenu reprodukciju: sasvim nezamenjiva za obnavljanje radne snage radnika za najamninu (plaćanje smeštaja, hrane i odeće, kako bi mu prosto omogućila da se pojavljuje pred fabričkom kapijom sledećeg dana – i svakog sledećeg koji mu Bog podari); a trebalo bi dodati: nezamenjiva za odgajanje i obrazovanje dece kojom se proletarijat kao radna snaga reprodukuje (u n primeraka, gde je n = 0, 1,2 itd).
3 Marks im je dao naučni pojam: varijabilni kapital
Prisetimo se da ovaj kvantitet vrednosti (najamnina), nužan za reprodukciju radne snage, nije samo određen potrebama „biološkog” minimuma zagarantovane minimalne najamnine, već potrebama istorijskog minimuma (Marks je primetio da je engleskim radnicima potrebno pivo dok francuskom proletarijatu treba vina) – to jest, istorijski varijabilnog minimuma. Hteli bismo da dodamo da je ovaj minimum dvostruko istorijski jer nije određen istorijskim potrebama radničke klase „prepoznate” od strane kapitalističke klase, već istorijskim potrebama koje su nametnute proleterskom klasnom borbom (dvostrukom klasnom borbom: protiv produženja radnog dana i protiv smanjenja najamnine). Ipak, nije dovoljno osigurati radnoj snazi materijalne uslove za njenu reprodukciju kako bi bila reprodukovana kao radna snaga. Rekli smo da dostupna radna snaga mora biti „stručna”, to jest mora biti sposobna za rad u kompleksnom sistemu procesa proizvodnje. Razvoj proizvodnih snaga i tip jedinstva koji je istorijski konstitutivan za proizvodne snage u datom trenutku, rezultiraju time da radna snaga mora biti (raznovrsno) osposobljena i stoga reprodukovana kao takva. Raznovrsno ovde znači: u skladu sa zahtevima društveno-tehničke podele rada, njenih različitih „poslova” i „radnih mesta”.
Kako je ova reprodukcija (raznovrsnih) veština radne snage omogućena u kapitalističkom režimu?
Ovde, za razliku od društvenih formacija koje se karakterišu ropstvom ili kmetstvom, ta reprodukcija osposobljenosti radne snage teži da bude (ovo je tendencijski zakon) omogućena „direktno” (učenje unutar same proizvodnje), ali se sve više omogućuje izvan proizvodnje: kapitalističkim obrazovnim sistemom i drugim institucijama. S ta se uči u školi? U učenju se više ili manje napreduje, ali u svakom slučaju se uči čitanje, pisanje i sabiranje – to jest, određeni broj veština i određeni broj drugih stvari takođe, uključujući elemente (koji mogu biti rudimentarni ili vrlo detaljni) iz „naučne” ili „književne kulture” koji su direktno korisni za različite poslove u proizvodnji (jedno obrazovanje za radnike, drugo za tehničare, treće za inženjere, četvrto za rukovodeće kadrove itd). Nauče se razna „umeća”. Ali pored i povodom ovih veština i znanja, u školi se takođe uče „pravila” ispravnog ponašanja, to jest stav koji svaki činilac u podeli rada mora poštovati, u skladu sa poslom za koji je „određen”: pravila morala, građanske i profesionalne savesti, što u stvari znači poštovanje društveno-tehničke podele rada i, u poslednjoj instanci, pravila poretka koji je ustanovljen klasnom dominacijom. Oni takođe uče da „dobro govore francuski”, da „se ophode” prema radnicima korektno, to jest da im u stvari (za buduće kapitaliste i njihove sluge) „naređuju” kako dolikuje, to jest da im se (idealno) „obraćaju” na pravi način itd. Naučnom terminologijom rečeno, kazaćemo da reprodukcija radne snage zahteva ne samo reprodukciju njenih veština, već istovremeno i reprodukciju njene potčinjenosti pravilima ustanovljenog poretka, to jest, reprodukciju potčinjavanja vladajućoj ideologiji za radnike i reprodukciju sposobnosti da se tačno manipuliše vladajućom ideologijom za činioce eksploatacije i ugnjetavanja kako bi oni omogućili dominaciju vladajuće klase „putem reči” ( par la parole).
Drugim rečima, škola (ali i državne institucije kao Crkva ili drugi aparati kao vojska) podučava „umeću”, ali u formama koje osiguravaju potčinjavanje vladajućoj ideologiji ili ovladavanje njenom „praksom”. Svi činioci proizvodnje, eksploatacije i ugnjetavanja, da ne pominjemo „profesionalne ideologe” (Marks), moraju na ovaj ili onaj način biti „zadojeni” ovom ideologijom kako bi „savesno” obavljali svoje zadatke — zadatke eksploatisanih (proletarijat), eksploatatora (kapitalisti), pomoćnika eksploatatora (kadrovi) ili visokih sveštenika vladajuće ideologije (njeni „funkcioneri”) itd. Reprodukcija radne snage stoga otkriva kao svoj sine qua non ne samo reprodukciju svojih „veština”, već i reprodukciju potčinjavanja vladajućoj ideologiji ili „praksi” te ideologije, uz ogradu da nije dovoljno reći „ne samo već i” jer je jasno da se reprodukcija veština radne snage obezbeduje kroz oblike ideološkog potčinjavanja. Ali to znači prepoznati delotvorno prisustvo nove realnosti: ideologije. Ovde ćemo dati dva komentara. Prvi odgovor, kako bismo zaokružili analizu reprodukcije. Upravo smo dali kratak pregled formi reprodukcije proizvodnih snaga, to jest, sredstava za proizvodnju sa jedne strane i radne snage sa druge. Ali još uvek se nismo dotakli pitanja reprodukcije proizvodnih odnosa. Ovo je presudno pitanje za [15 ] marksističku teoriju načina proizvodnje. Predstavljalo bi teorijski propust prećutati ga – ili još gore, ozbiljnu političku grešku. Stoga ćemo ga izložiti. Ali, kako bismo došli do sredstava izlaganja, moraćemo da pođemo zaobilaznim putem. Drugi komentar je vezan za ovaj zaobilazni put – kako bismo njime krenuli, moramo da se vratimo na staro pitanje: šta je društvo?
Luj Altiser
