Delo Fransoa Vijona ostalo je do današnjeg dana zagonetno. Istoričari književnosti smatraju Vijona jednim od najvećih imena francuske poezije a njegovo pesničko zaveštanje jedinstvenom, najneobičnijom pesničkom ostavštinom srednjeg veka. Njegovi stihovi su za neke prethodnica novog vremena, a drugi smatraju da je on poslednji izdanak prethodnog doba, surovog, prepunog zla, a njegovi stihovi poetski izraz koji odgovara takvom vremenu.
Prihvatan kao negativan junak, brzo se preobraćao u pesnika paćenika. Neke ljude su privlačili stihovi patetičnog tona, druge satiričnog, neki su uživali u slojevitoj akrobatici povezivanja veoma različitih stvari, a neki su u Vijonovom opusu našli remek-delo ezoterične poezije. Vijonove stihove odlikuje istinsko majstorstvo u formalnom smislu. Iako se tom vremenu odriče lirizam, ne treba zaboraviti da je Vijon dobio u nasleđe četiri veka maštovite francuske književnosti koju je dobro poznavao.
O Vinaverovom prevodu:
Uz svoj prevod Vijona, Vinaver je ostavio i svoj pogovor i svoje komentare kojima je objasnio kako je čitao, kako je razumeo Vijona i njegovo vreme; dao nam je svoje viđenje najpoznatijih izdanja i komentara Vijonove poezije; uputio nas je na ozbiljne probleme metrike i razlike francuskog i srpskog stiha kao „put od jednog bola do njegove rime“. U pogovoru i komentaru ponovo otkrivamo onu vijugavu stazu Vinaverovog traženja izvora i veza, od trubadurskih zanosa, starodubrovačke opijenosti rečima, pa do teksta prevoda „u pravom Vijonovom tonu i ritmu“, kao odgovor na želju prevodioca da se „ta ekstaza i ta gorčina, i ta osveta – ne izgube u tkivu srpskih stihova kao što su se uglavnom gubile i izgubile u tolikim prevodima, sračunatim na isključivi doslovni prevod nizova reči“.
Vijonu je rima išla lako, Vinaveru takođe (od njegovih ranih stihova, preko parodija, sve do poslednjih pesama). Ali Vinaver nije hteo da, zarad lakoće stiha, svoj prevod liši vijonovske „dubinske“ analize koju jasno i gromoglasno, smelo i izazovno, bez prepreka i dodatnih objašnjenja, iskazuju francuski glagoli i pridevi jezika XV veka, u nijansama koje samo bogati, poslovički i neposlovički, živi i neuzdržani narodni jezik neposredno daje. Sačuvati taj neverovatni fond, čas biran, čas spontan, i staviti ga u dati broj slogova na drugom jeziku, bilo je teško.
Fransoa Vijon
Veliko zaveštanje
(izbor)
I1
Trideset mi je proteklo leta
Do kraja ispih gorcine sram,
Ni posve šašav, ni umnik sveta,
Jest, mnogih patnji sprži me plam!
O, ruku krivca ja dobro znam,
Sa krstom svoju blagodet šeta:
Vladika on je pun smernog milja,
Ulicom druge nek blagosilja!
II2
Nije mi vlaselj, masne ni posne
Zemljišne brazde – nikakva vlast!
Tibo d’ Osinji, vaj! Srce kosne!
Ne dugujem mu ni cest, ni cast.
Nisam mu sebar, gosparsko lane,
citavo leto s njega sam, zlosne,
Mrvice hleba uživo slast –
I vode hladne – koliko stane.
III
Bog mu sudio! A kaže l’ neko
Na njega loš da iznosim glas
Od istine je taj predaleko,
Ne ogovaram, tolko bih reko:
što sam god pred njim milost steko
NJegovoj duši nek je na spas!
Isus, kralj Raja, molim se, s verom,
Neka mu plati tom istom merom.
IV
Kako je bilo? Reci su slabe!
Te svireposti! Taj strašni jad!
Sudnjega dana neka te zgrabe,
Gospod ti bio toliko rad!
Još veli crkva:”Dušman il gad
Moli za njega”. Pa dobro, na ti:
Sav sram i užas što primih tad
Predajem Bogu, nek on naplati.
V3
Molim se rado, kad traži svet,
Tako mi duše dobrog Kotara –
Samo što moram – sve napamet!
Ne catim rado (na govedara!)
Dakle: molitva, ali – Pikara.
Ako je ne zna, nek letne let,
Hvata: Lil, Due, – videcete šta je,
Dok nije dockan – što da se kaje.
VI4
Tako mi vere, svetog krštenja,
Ne kratim tebi molitve žar,
Vec glasno klicem. Kad bdim ti bdenja,
Docepam psaltir – porockih mnenja
(Ubog mu uvez, ubogom par:
Nemam kordovskih ja koricenja!)
Stih sedmi catim, posle svih zala,
Onoga psalma:”Gospodu hvala!”
VII5
Najpre mi doe Gospodnji Sin
U svakoj nuždi kog sam dozivo,
Kroz svaki vapaj, potez i cin,
Kad sam se znojem bolnim oblivo.
Dušu i telo on mi darivo,
Istrgao me iz apse ralja.
Hrista i Djevu slavi sve živo
I dobrog Luja, francuskog kralja.
VIII6
Jakova srecu Gospod mu dao
I Solomuna slavu i cast!
Podviga dicnih lovor je zbrao,
I snagu ima, i velevlast!
U svetu taštom – secanjem cvao!
Uspomena mu vecita bila!
širom sve zemlje svaki ga znao
A vek da živi – Matusaila!
IX
Imao sinke dvanes muškica,
Prelepe, bajne, roene krvi,
Utrobe carske dvanes orlica,
Kao šarlemanj, taj vitez prvi.
O bio svaki, i celog žica
Marsijal Sveti, što bojem mrvi!
Dofenu dobrom, blesak i sjaj!
Kad se naživi – želim mu raj!
X7
Jad me ophrvo, taj gost mi cest,
Ne tolko s boljke, koliko s blaga,
Pa dok me drži pamet i svest
Kolko bog dao, volja mu draga,
– Jer zajam nije navicaj moj, –
Dok me obliva samrtni znoj
Testament pišem, pravilna traga,
Konacan vid mu, smiso i kroj.
XI
Sada je šeset i prvo leto
Kad me kralj dobri spasao sam
Tamnice ljute, gde trunuh, seto!
života opet zgrejo me plam!
I dok uzživim, za sebe znam,
-Bog mi je svedok, koji me sazda, –
Kralju u duši gradicu hram:
Jer dobrocinstvo pamti se vazda.
XII8
Sad istina je, posle svih cvila
Uzdaha, jada, skitanja, zla,
Gorka iskustva sve su to bila
(Prolaznik strasti pepo i pra)
Najzad sam došo do svesti krila,
Trpila moja dobiše ma’
I više znanja i više boja –
No Aristotel kod Averoja.
– – – – – – – – – – – – – – – – – –
– – – – – – – – – – – – – – – – – –
XXV
Jest, voleo sam, istina živa,
I sad bih opet taj slatki slad,
Al gde da sevdah-golja uživa!
Srce mu tužno, mori ga glad,
Sit na trecinu – da ga ne sniva!
Kom škembe puno, tom lak i ples!
Taj zna šta sevdah daje i skriva,
Za gladnog nije ljubavni bes.
XXVI
Nauku da sam peko i speko
Gospode Bože, mladosti lude!
Pa da sam casti, ugleda steko,
Imo bih kucu, uzglavlje meko.
Deran pokvaren, bežah od škole!
Dok pišem reci te srece hude,
Srce sviskava; mladosti, bole!
Mladosti, žude! Mladosti, blude!
XXVII9
U Mudrog slovo verovah strasno:
“Decaštvo, mladost, provedi, sine,
U zadovoljstvu”, ali se kasno
Prenuh, i setih izreke fine
Istog mudraca, recene jasno:
“Decaštvo, mladost, puke su sanje!”
Da, to je kazo gromko i glasno
Sujeta jedna; tašto neznanje!
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
XXIX
Gde su preljupki oni lumpaci
Za kojima sam jurio plah,
]askaci divni, mili pevaci,
Govorom, tvorom sve-izvoaci,
Mnogi su od njih – pepo i prah!
Gospod im dao mesto u raju,
(Svršeno s njima, slomljen im mah)
Ostatku spasa – kad dou kraju.
XXX10
Neki su danas gospari holi,
Meštri ucevni, nauke zraci,
A drugi prose, gociti-goli,
Hleb im kroz prozor poneko baci.
Jedni su fratri, pod cizmom kraci,
I dokolenke, zar, love školjke?
Fra-celestinci, šartreski zraci,
Preboleli su svakakve boljke.
XXXI
Veliki meštri, bog im sve spremo,
žive u miru, provode cut,
Ne traže buku. Sladuju nemo,
Znaju da cene skroviti kut.
Kad si siromah ne budi ljut!
O, bog nam dao samo strpljenja,
Dok oni drugi, udes im krut!
Leba i sleba, jest, i pecenja!
XXXII11
Dobroga vinca, mesa na ražnju,
sosova, corbi i manxi lom,
Pita, bureka; riba zagažnju,
Kajgane, cmbur, jaja, “na grom”.
Služe se licno, ne traže pažnju,
(Ko zakeralski esnaf zidara),
Sami na svoju šljokaju tražnju,
Bez peharnika, bez podrumara!
XXXIII
Slucajno dooh na ovu stvar:
Ništa s njom nemam, prava – ni klicu,
Nit sam sudija, nit neki, zar,
Kaponja, koji prašta krivicu,
Najmanjem jedva da sam i par,
Nisam ja onaj što kapu kroji.
Slava ti, Hriste. Nije na kar!
Al što napisah, – nek tako stoji!
– – – – – – – – – – – – – – – – – – –
XXXV12
Od svog detinjstva bejah siroma,
S nikogovinom veciti borac,
Niska porekla, neznatna doma.
Ocu mu deda zvao se Orac,
I on fukara, sve neosporac.
Grobovi što mi preci ih pune,
Pokoj im duši darovo tvorac!
Na njima nisu skiptri i krune!
– – – – – – – – – – – – – – – – – –
XXXVIII
Nisam, naravno, anelski sin,
Zvezda ne sija na celu holu,
Niti videla nebeski krin.
Otac mi umro. Dušu mu golu
Gospode, uzmi; – blag budi, cin!
Telo pod plocom. I majka krece,
Zna to, jadnica – udes je vin,
Ni sin im dugo izdržat nece.
BALADA
O GOSPAMA PREAŠNJIH VREMENA13
XLVIII
Vidim opasnost u koju srlja
Zaljubljen slepo, kog nosi buj,
Pa kad ko kaže: “Ludost te zbrlja,
O ne mahnitaj covece, cuj,
Ko god se plaši, ko god nadrlja,
Zbog lukavštine tih devojcura –
Zbilja je blesav, – pune su mrlja;
Na zlu su glasu – pa zašto gura? “
XLIX
“Ta one ljube tek radi novca
A ti ih ljubiš samo za sat,
Vole ceo svet, znaj to, do slovca,
Kad kesa place – smeju se rât.
Te cerupaju na gnjat, na vrat!
šta ce ti one? casne potraži,
Obrazan covek njima je dat.
Za druge nije, nit mu šta važi.”
L
To što je reko, nije za mene,
Tek se donekle slažem s njim:
“Drž se pošteno, drž se poštene”.
Kad to zakljuci, ja onda mnim:
Curice sve te, sve ove žene,
što ih iznosim kad bdenja bdim,
Nisu od uvek one u grehu,
I one nekad poštene behu.
LI
Poštene behu, najpre, od mâla,
Bez jedne ljage; blista im cast,
Pa su naišle na kakvog kala
Dijaka, popa il drugog dasu,
Frc zapalio, grozna mu vlast!
U tome ognju, tom neugasu,
šta ce i gde ce – ne pušta strast!
I tek su otad na zlome glasu!
LIV14
LJubavnik – lopta ga tukne
A gospoe su te lopte let,
LJubavna igra kad koga cukne
Obraza, vere, ne zna taj splet!
Sladak je poljub, al srce pukne,
Zato od uvek kaže svet:
“Ker, LJubav, Tice, Mac, – svak tu strada,
Za jedno milje hiljadu jada”.
LV
Ona kojoj sam dvorio dvorbu
Od cista srca, i verom jak,
A nanela mi patnje i korbu,
O, da mi dade najmanji znak,
Da mi je sino, u zoru plavu,
LJubavi naše slutnje bar zrak,
Lako bih izno, u trenu pravu,
Iz njenih mreža tu ludu glavu.
LVI
što god bih reko, slušala rado,
Nit šta porice pogled joj nem,
U vatru stalno pred njom sam pado,
A ona – pušta da bliže grem.
Prikuciti se prisno joj smem,
Pricam joj price, slasne il’ slane,
Ovo il’ ono vezem i tkem:
– sve beše sprdnja sa njene strane.
LIX
Tako me ljubav terala grozno
Sve od nemila do nedraga, vaj!
Istina prava svanu mi pozno:
Nikad muškarac ne nadmudri, znaj!
Pa makar bio od živa srebra,
Vazda pomrkne ljubavi mu sjaj,
Tu on ostavi kožu, il rebra,
– Ja sam ljubavnik odgurnut u kraj!
LX
Odbacih ljubav, sve njene strave,
Objavljujem joj Neumol-Rat,
Jedva se ruse nanesoh glave
Zbacio me je njen besni hat.
Nikad u ljubav ne gazi brat,
nit s njome vuce on više klipka,
Beše mu nekad! Nisam tu svat:
Od sad, od mene: evo joj šipka!
LXXV15
Predajem dušu, rad svedocanstva
Trojici svetoj. Gospi je, pak,
(Odaji svetoj našeg božanstva)
Preporucuje presmerni ak.
Blagodet moli od velicanstva
Anelskih devet zborova on.
NJegovu dušu, ta dostojanstva
Neka odnesu pred Višnji tron.
LXXVI16
A telo moje neka je na cast
Velikoj našoj zemljici-majci.
Crvi ce slabo tu naci mast,
Glad ga stocila u ratnoj hajci!
Nek idu zemlji pozni okrajci,
Iz zemlje dooh – zemlji pod vlast!
Da, svaka tvarka cim nae put
Rado se vraca u stari kut.
LXXVII17
Moj poocime, više no oce,
Meštre Vijone, to možeš znati,
Lepše ti mene paziti poce,
Nego odojce prenežna mati,
Kroz bezbroj jada ti mene shvati,
Kad svi na mene hajkaši skoce…
Pred tobom klecim; s tvog dobrog slova
Nek mi ne mine sva radost nova.
LXXVIII18
Ostavljam ti citaniju
I “\avolji prdež” znan,
Od istine taj roman.
Prepiso ga, u zvaniju,
Gi Tabaran, meštar zvan,
Sav istinom potkovan.
Slog je krupno išaran,
Al’ videlo – kao dan.
LXXIX19
Mojoj kukavnoj majcici spremih
Pozdrav u stihu, za Gospodarku,
Kroz bezbroj jada, kad patnjom nemih,
Cvelih, ucvelih, premilu Starku.
U tuzi, bolu, kroz cežnju žarku,
Dok cemer gutam, dok suze jedem,
Ko utocištu, njoj jadnoj stremih
Beše mi zamak, kula, i bedem.
CXXXVII
šipak za celjad, bratiju krasnu,
Bogatih dvora (boli me, zar?)
Peku kremtiorte, sirnjacu masnu,
A u ponoci xumbus-darmar;
oka na momka; žecu ugasnu,
Dok Gospar spava, Gospa – ko stvar!
Oni tad prave, sve go i gola,
A bez tockova – Jovina kola!
CXXXVIII20
Devojcice-poštenjavke
što imaju tetke, strine,
Oca, majku, nek izvine,
NJima ne dam ni vlat travke!
Sve sam spljisko na služavke!
U manastir, dobra ceda,
Jakobinska fajta, e da
Nabije vam – komad meda!
CXXXIX21
šartresci i celestinci,
Patite od škrtacine,
Jelo vam je – ko splacine,
Al su zato sevap, sinci,
Vaše dobre metacine
Kad curice, kad ludice,
Stradaju zbog oskudice
– proste pakla opacine!
CXL22
Margo drusna, šta sad snuje
Mazne lorfe, bajne snage,
A pobožne cudi blage:
(Tek ponekad boga psuje!)
Volimo se, iste trage,
U zvezde te Vijon kuje,
Naete li je gde u gradu:
Srocena je u baladu.
BALADA 23
O VIJONU I DRUSNOJ MARGO
LJubim lepojku, dvorim s puno žara,
Zar za to da sam gnusoban i glup!
Draž li joj žensku, nema u njoj kvara!
cuvam je macem, kao dragulj skup.
Kad mušterije navru a ja – vrc!
Trcim po vino, i ne pravim lom!
Po hleb, po sira, – uz razblude grc!
Plate li dobro, kažem: “racun-grom!”
“Posjetite nas cim vas sfrci frc
U burdelju ovom gde skucismo dom.”
Pa ipak kavga, vriska gluha,
Kad Margo legne xabe s kim, bez cara,
Ni da je vidim, mrsko mi se xara,
Strgnem joj pojas, il štogod od ruha,
Kažem joj: eto, bice mesto para!
Tad se podboci, ceri se, izgara,
Antihrist! Smeh joj od uha do uha!
Hristom se kune: “Tu ti nema kruha!”
Ja tad po nosu maznem snagom svom,
U burdelju ovom gde skucismo dom.
Sklopimo mir, tad: prdež joj trubni znak,
Naduvena ko akrep kad ipne:
Pa se kikoce, rukom krov mi pipne:
A drugom guzu od milošte štipne!
Tepa mi: švaler, nabijac si jak!
Ronimo tad u pica mrkli mrak.
Kada nam svane, vri joj trbu trom,
Penje se na me: svoj plod cuva mlak;
Gužva me, pljošti; prebijen sam, hrom,
U burdelju ovom gde skucismo dom.
P o r u k a
Vetar, grmljava, imam leb i s leba,
I ko fukaru, fukara me brani,
List iste gore, danu slicni dani,
Lov lovim bluda, bludnica me treba,
O, zlog macora opak pacov hrani,
Naj-šljam ljubimo, i javom i snom:
U burdelju ovom gde skucismo dom.
CXLI24
“Mariona Kumir” slavna
I Bretonka “žanka-Velja”,
Nek im škola bude – javna!
Gde ak uci ucitelja.
Svid tih škola, zoro, svani,
Sem u Majnskoj bajbokani:
Firma gadna, pfuj, i stravna,
Rukotvora preogavna.
CXLV25
Za nahocad – ne dam mrake!
Izgubljencad – sva mi briga!
Nau li ih, barge svake,
Kod Majrone, – gde im stiga,
S moje strane, njima knjiga
Poslednja je, ruke lake:
“cujte, deco, izgubljena,
Nek je glava – usmerena”.
BALADA26
NARAVOUCITELNA ZA ONE
KOJI TERAJU POKVARENI ŽIVOT
Makar nosio bule i prodavo,
Kocko se lažno, izvodio lom,
Kovao novac, na zabunu davo,
U ne znam kakvom nevaljalstvu zlom,
Lupeške veštini spretno ispoljavo,
Propast ti se piše: izgoreceš, gle,
Ko bogohulnika tebe ceka slom:
Kurve i krcme raznece ti sve.
Udaro u kimval, stihove srocavo,
Sviro u cemane, pravio se som,
Lakrdijo glume po Kraljevstvu svom,
Dobijo na kegli, kartom dokartavo,
Kroz grad i kroz selo pronosio sne,
Slabo ceš da stekneš “svoje pravo”:
Kurve i krcme raznece ti sve.
cuvaj se tog šljama, zareci se:”Javo,
Tebi se predajem, ti si meni grom”.
Ori, kopaj, rmbaj, – rad te vaspitavo
Pa konja timari, mazgu, skuci dom.
Koji slova ne zna nije s tog lipsavo,
Strpljenje lan svlada, i svako vec tle.
A nisi li svoju zamuku spasavo:
Kurve i krcme raznece ti sve.
P o r u k a
Ruho, prekoruho, šta si god skucavo,
Zlatovez, šipcice, – za njih su, zar ne?
Odnesi im smesta, do nisi prespavo:
Kurve i krcme raznece ti sve.
CLXIII27
Za sahranu želim hram
Sent-Avoa; želja žarka.
Još: kontrafa – mastiljarka!
Osim ako cene skoce
Pa bi bila skupa varka.
Plocu? Necu: sinji kam;
Kad se daske s plocom boce –
Patos strada ispod ploce!
CLXIV28
Krupno pisan hocu znamen
Kraj groba mi, što me krije,
A pisaljke ako nije
Može cumur, il’ crn kamen.
(Tek ostavte malter stamen)
O neka tih slova pramen
Spomen cuva izmotavka
Zavitlavka i šašavka.
CLXV
Tu leži i spava: tu na spratu ovom,
Onaj što ga Amor ustrelio strelom,
Jadni mali dijak; bavio se slovom
Fransoa je Vijon, po imenu celom,
Glavom ne pocinu pod roenim krovom.
Nije imo brazde na svem svetu belom.
Razdo sve pokretno: ljubavnik sav, kovom,
Spomenite njega vi ovim opelom:
RONDO29
Pokoj veciti Gospode mu daj
I vešnu svetlost okaenu mirom,
citavog života raspolago taj
Nije celim cankom, ni celim tanjirom.
Brijo glavu, brke, obrve – rusvaj!
Zaguren ko repa sljuštena kosirom.
Izgno ga Neumol u tuinski kraj
I raspalio ga u prkno nokširom.
Ipak je vrisnuo: “Priziv cinim, znaj!”
Nije baš rekao otmenim manirom.
Pokoj veciti Gospode mu daj.
CLXXII30
Lampe, svece neka uždi
Gijom di Ri. Pokrov nose
Izvršnici. Joj, u nuždi
Ko nikad sam: bole kose,
Svaka dlaka patnjom snuždi!
Joj obrve! ševac! Seva!
Pre no što me sasvim skose
Oprost tražim s desna, s leva.
BALADA31
KOJA IMA DA POSLUŽI KAO ZAVRŠETAK
Kraj je sad Vijonu, kraj je sad i ludom
Zaveštanju ovom. Svrši se stvar kleta
Dote mu na pogreb, pri oglasu hudom,
U crvenom ruhu, u grimizu rudom,
Tako dolikuje – s istinom se sreta,
Jer mucenik beše ljubavnoga kreta:
Od ljubavi svisnu, to se zakle mudom
Kad se rastajao od ovoga sveta.
Da, lagao nije, satro ga slom seta
Otera ga Draga, bespucem i prudom,
žudno i pomamno, – briga joj deveta!
Cepto je od bola svakim svojim udom,
Raspinjale su ga dušmanske grozote –
Sve do Rusijona, goni ga prokleta,
Dronjak koji plašta svaki trn mu ote,
Kad se rastajao od ovoga sveta.
Eto tako svisnu sred dronjaka spleta:
Jedan božji dronjak mucen strasnim trudom
Jer mamuzno ga, razvratom i žudom,
Trn ljubavne strasti, do pohote skreta
Bod mu osetio, ko kenjac, u boku
U svakome zglavku, u mozgu duboku,
O cudne su moci tih trnovih dleta,
Kad se rastajao od ovoga sveta!
P o r u k a
cuj, sokole kneže, ti zanosa bujna,
U poslednjem trenu skoncanija leta:
Dobar otpi gutljaj slavna vinca rujna
Kad se rastajao od ovoga sveta.
RASPRA32
IZMEU VIJONOVOG SRCA I VIJONOVOG TELA
I
– Ko si?
– Ja.
– Ko?
– Ja sam srce tvoje!
O koncicu što se kida ceo.
Nemam snage, suštine, ni bouje
Kad te vidim, o kako si sveo:
Sam-samoran u buxaku seo.
Ko pas bedan, kom se slutnje roje.
– Zašto?
– Pust si, teraš samo svoje!
– Vrlo važno!
– Meni uzrok seta
– Ja sam dete i sa triest leta!
– Ja dorekoh!
– Briga mi deveta!
II
– Pa šta misliš?
– Nešto sam i Neko.
– Triest leta!
– Za mazgu je dosta!
– Detinjstvo?
– Ne.
– Ludu pamet steko!
– De dokaži.
– Ti magarac osta!
– Ne znaš ništa.
– Ne meci mi krst!
Razlikujem krst od nepokreta,
Crno, belo i – pred nosom prst!
– Je li sve to?
– Zašto kavga kleta?
– Izgubljen si!
– To slabo kom smeta!
– Ja dorekoh.
– Briga mi deveta.
III
– Meni žalost, tebi patnja, muka.
Da si neki zevzek i blesavko
Pa i ne bi bila takva bruka.
Da l’ se praviš nevešt i šašavko,
Il’ ti glava tvrda – kao kuka,
Il’ ti beda draža – nego cast!
– Smrt ce spasti! Na vrata mi cuka!
– Ej utehe: recitosti cvast!
– Bicu miran od svakoga skreta!
– Ja dorekoh.
– Briga mi deveta.
IV
– Od kud patnja?
– Od hude mi kobi,
Saturn mi je breme dao tuga,
Tim teretom htede da me zdrobi.
– Gazda si mu, što da budeš sluga?
Vec Solomun mudrost veze blagu:
“Nad planetom mudrac silu dobi”.
– Ne verujem. Neka ide k vragu!
Ja verujem u planeta snagu,
U sudbinu što se tako spleta
– Ja dorekoh.
– Briga mi deveta.
P o r u k a
– želiš život?
– Gospod kad bi dao!
– Onda…
– šta to?
– Dane si mu krao!
Preni savest: – na grižu si spao!
citaj bez predaha!
– šta?
– Nauku sveta!
Lude mani! Pamtiš?
– Svu sam pažnju zbrao!
– I ne cekaj da ti bude žao!
Ja dorekoh.
– Briga mi deveta.
Fransoa Vijon
1 Komentatori zakljucuju da je Vijon imao kada je pisao “Veliko zaveštanje” nepunih trideset godina, a da mu stih i slik nisu dozvolili da to tacnije izrazi. Meutim ima i nepobitnih znakova da je pocetak testamenta pisan nešto docnije od ostalih delova. Vijon je rođen 1431. godine. Tibo d’ Osinji, vladika Orleanski, osudio je Vijona na tešku tamnicu. Vijon ga smrtno mrzi u svojim stihovima. Vladika Tibo, kad prolazi ulicama, blagosilja svet krstom. Vijon ga ne priznaje svojim vladikom.
2 Smisao: Vladika Tibo d’ Osinji nije moj vladika. On nije ni moj vlastelj – pa da sam mu dužan ikakvu pažnju i poštu. Od njega ne pritežavam zemlje, ni brazdu. cak ni zemlje na ugaru. Nisam mu sebar, a ni gospodsko “lane”(tj. zvercica, koja na sebrovom imanju pripada vlastelinu; – životinje i ljudi – sve je to vlastelinovo). Ovde neki misle da je Vijon pod “lane” napravio aluziju: da je Tibo d’ Osinji sumnjiva morala. Mucenja, kojima se izvrgavao Vijon, kao i toliki drugi zatocenici, bila su i “pomocu vode”(koja se davala i “na krpu”, a i sa ovlaženom krpom, da se utoli že, te da sužanj ne presvisne). Voda kod pijanice Vijona dobija dvostruko gadan zvuk i zbog svojih mucilackih osobina.
3 Vijon voli meštra-Kotara, koji ga je odbranio na jednom crkvenom sudu (magistar Žan Kotar, prokurator crkvenog suda). Vijon mu je posvetio i baladu, kao cuvenom bekriji, koji se, kao velikomucenik žei, udostojio raja. Misli se da je Kotar bio još živ u doba ovih stihova, ali je balada o Kotaru (ranije napisana) tako proslavila Vijona, da je sada hteo Kotara da zakaci još jedared, u zaveštanju. Ovde sam se privoleo verziji po kojoj je Kotar simpatican Vijonu. Pošto je Vijon “len na citanju”, on ce, veli, da cati molitvu za vladiku Tiboa,”napamet”. Molice se za njega na “pikarski nacin”: Pikari (po imenu svoga apostola) bili su jeretici, za koje se zna da se nisu Bogu molili za svoje mrtve. Prema tome, Vijon ce se moliti za vladiku – pikarski. On opominje vladiku da ode u pikarske krajeve, pa da vidi šta to znaci. Pikari su propovedali i zajednicu žena. Možda je i tu neka aluzija na Tibovljevu moralnu pokvarenost? Svakako da su slikovi: Pikar – Kotar uslovili i povukli sve niti u tkivu. Pokušao sam da to i prisnije dokucim i ostvarim.
4 Vijonov uvez psaltira ubog je; nije od kordovske kože, – jer je Vijon siromah. Ustvari, tu ima još i starinske igre reci oko “psaltira”. Ko zna šta je sve hteo Vijon tom igrom reci? Pre svega, nametala se. U pomenutom psalmu se veli ono što mu Vijon želi. Fiant diesei panci, et episcopatum lins accipiat alter – “da mu se dani života skrate, a vladicanstvo da mu drugi primi”. (Psalm: Deus landem meam. Ovakvo tumacenje je dao Prompso, a postoje i druga tumacenja).
5 Luj XI pomilovao je Vijona koji je bio sužanj u Menskoj tamnici. Kraljev ukaz o pomilovanju pisan e 1461. godine, i još nije pronaen. Mnogi su mu na tragu.
6 Biblijski Matusail poživeo je 969 godina.
7 Vijon ne zajmi u drugoga, pa ne zajmi cak ni pameti i zdrava rasuivanja, mada ih ima malo. Stalno trvenje Vijonovo: da ne uzima na zajam, ima neki smisao koji nisam nikako dokucio. Gordost? Sprdnja? Možda je svakog “pumpao”?
8 U našem prostonarodnom govoru “trpila” su kao neki naš culni organ trpljenja (rec obrazovana poput “cula” i “lagala” itd.). U ovoj reci naslucujem narocitu psihologiju, za kojom sam i pošao – tj. da “trpila”, u neku ruku, imaju i svoje iskustvo: “trpljen-spasen”. Komentari arapskog filosofa Averoja-Averoesa – prevedeni na latinski, smatrani su u srednjem veku kao osnova za tumacenje Aristotela. Vijonova “trpila” dobila su više maha no i sam Aristotel u komentarima Averoesovim.
9 Parafraza 9. i 10. stiha, gl. 11. Knjige Propovednikove
10 Celestinci, šartresvi: u Vijonovo su vreme živeli bogato, žestoko hranjeni, odeveni i obuveni, – protivno manastirskom tipiku, – po kome bi imali da idu bosi, ili bar da nose opanke. Vijon se ruga njihovim raskošnim cizmama. Prosto, više vidi cizme, no sve ostalo.
11 Zidarski se posao smatrao kao neobicno težak.
12 Ded Vijonovog oca – Orac (Erace, Orace, Horace) – ime retko i cudno u 15. veku. Prompso misli da je posredi sveti Hijerarke, velikomucenik. Meni izgleda da se Vijon i tu sprda, i navlaš unosi pradedino tobožnje ime u slikove. To smo i mi ucinili.
13 Flora – rimska kurtizana, spominje je Juvenal. Floralske igre, za koje se veli da ih je ustanovila kurtizana, opet pod imenom Flora – bile su olicenje razvrata i razblude. Arhipijada – neki misle da je Vijon ovde ciljao na Alkibijada. A možda je i grcka kurtizana Hiparhija? Možda i Arhipa, ljubavnica Sofoklova? Mi svakako naginjemo Alkibijadu. Taida, slavna kurtizana grcka, poznata iz Aleksandrovog pohoda na Aziju (udala se docnije za egipatskog cara Ptolomeja!).
Eho, nimfa zaljubljena u narcica, pretvorena u hrid.
Abelar i Heloiza, slavni ljubavni par u srednjem veku.
Po legendi, koja je kružila u Vijonovo doba, jedna francuska kraljica (Navarska) domamljivala je svoje ljubavnike u Nelsku Kulu – i posle noci s njima provedene bacala svakog ljubavnika u Senu. Slavni sholasticar Buridan bio je, po toj legendi, njena žrtva.
Blanši od Kastilje, mati svetoga Luja, i kralj Tibo od Navare (veli se) koji ju je voleo tajno, ostavio joj je pesmu i napev. Kraljica je tu pesmu pevala, prateci se uz teorbu i liru. Tako je Blanša, u mašti pesnikovoj, bila i ostala sirenskog glasa.
Berta Grdonoga, žena Pipina Kratkog, a mati Šarlemanja.
Jovanka Orleanka, roena u Domremiju, u tadašnjem Lorenu. Kriticari isticu veliki patriotizam Vijonov; narocito je, u tom pravcu, bitna njegova balada “Klevetnicima francuskog Kraljevstva”. Rable vidi u Vijonu dosledog rodoljuba, i puckog monarhistu.
14 Vrlo teško i nejasno mesto iz igre lopte toga doba. LJubavnici dobijaju od ljubavi da su, kao lopta, potkaceni, – dakle, oni primaju udar, što je bolno i mucno. Meutim, dame uživaju strast od samog leta lopte.
15 Gospa, Bogorodica – “odaja sveta našeg božanstva”, jer je nosila Hrista. U našim starim tekstovima ona se zove, u toj vezi, “obitalište” hristovo. U najstarijem dubrovaškom cirilovskom rukopisu iz 1520: “prebivalnite”.
16 Ovim povodom jedna napomena: izbegavao sam crkvenu slovenštinu. Ona nosi, u našoj podsvesti, obeležje pravoslavlja. Pribegavao sam pak starinskim pobožnim tekstovima na narodnom jeziku. Oni su mi, u isti mah, i vecma lirski, vecma srdacni, vecma idu uz Vijona – nemaju crkvenoslovenske torženstvenosti.
17 Meštar Gijom d’ Vijon, kapelan, koji je odnegovao mladog Fransoa d’ Loža, dao mu ime, i spasao ga od mnogih beda. Na osnovu slika: Vijon – majon – šenoajon – jasno se zakljucuje da se prezime Vijon (Villon) izgovaralo Vijon, a ne Vilon.
18 Roman “Đavolji prdež” prikazuje nemire i izgrede acke, u kojima je Vijon bio jedan od kolovoa. Stvar je prepisao “širokim šakopisom” Gi Tabari – koji je docnije prikazao Vijona kao rukovodioca prepada na Navarski kolež. zato ga Vijon posprdno zove “verodostojnik” (u našem prevodu: “sav istinom potkovan”). Zbog cega Vijon ostavlja svom poocimu onaj grubi roman, pored ostale svoje tobožnje “knjižnice” (koju sam ja nazvao “citanijom”, da bi nosila parodisticko obeležje)? Možda je i dobri meštar Gijom voleo masne i presne acke šale?
19 Po izvesnim tekstovima mati Vijonova prerano je ostarila. zato smo je nazvali “starka”, a ne starica. Dirljiva ljubav Vijona prema majci navodi se kao nešto izuzetno, u njegovom cinizmu. Ipak, ja licno, cak i Vijonovoj baladi-molitvi, osecam izvesnu parodisticku notu; na mahove kao da ismeva i majku i njenu nepismenjacku pobožnost, na koju toliko uticu ispisane i naivne crkvene slike o grešnicima u paklu, kao i njihovim mukama, Poput onih iz naše “Ognjene Marije u paklu”.
Naša gospodarica – Bogorodica.
20 Manastir Jakobinski u ulici Sv. Žaka – veoma bogat; imao mnoge bogate ktitore; važio kao raspušten.
21 Manastir Celestinski i manastir [artreski, veoma bogati i raspusni.
22 Margo drusna – “mazne lorfe”. Svakako što se mnogo mazala, po obicaju javnih žena toga doba. Inace, možda je u pitanju i “Fontrafa” – kao “firma” burdelja.
23 Parodija na viteške romane: vitez cuva svoju damu od cudovišta sa macem u ruci. Ukoliko su, kod Vijona, pojedine recenice, slike, potezi, uporeenja, obrti, -cista parodija postojecih uzora, – teško je svaki put utvrditi. Mi stojimo na gledištu da su cak i njegove male slike, zgode, nezgode i slucajni osvrti – da je sve to u znaku parodije na nešto što je tada bilo isuviše poznato. Tragajuci na svoju ruku, mi smo otkrili mnoge takve parodisticke crte – za naše licno zadovoljstvo. Parodija je cesto, i u samom preteranom, ili navlaš pogrešnom naglasku na pojedinim recima.
24 Vijon preporucuje, i ostavlja od svoje strane, da dve poznate bludnice – Mariona Kumir i Velja Žanka-Bretonka – koje su javne žene, osnuju javne škole po citavoj zemlji. Samo preporucuje da se tamnica u Menu, gde je Vijon propištao majcino mleko, – ta škola bluda i zadovoljstva – ne održava, jer mu je to mesto i suviše gnusno za tako lepu nauku. Inace, misli se da su i sužnjima u tamnici privodili bludnice!
25 Nađenoj deci – nahodcadi – ostavljali su dobrotvori ponešto u zaveštanju; Vijon se brine samo za izgubljenu, propalu decu. Ona se mogu naci u burdelju Marijoninom. Pesma koja sleduje treba da se isporuci toj “izgubljencadi”, kao Vijonov amanet.
26 Papske oprosne bule prodavale su se samo ispod ruke, i skuta, jer su bile zabranjene u to doba u Francuskoj. Indulgencije od greha prodavane su po celom hrišcanskom svetu, ali galikonska crkva, i pragmaticka sankcija, protivile su se ovoj papinoj povlastici, – koja je pustošila hrišcanstvo Srednjeg veka.
27 Sent Avoa, ženski manastir, osnovan u Parizu 1283. Kapela tog samostana jedina je u Parizu – na prvome spratu zgrade, – te zato nije ni imala, ni mogla imati grobnica. Zato Vijon i želi, parodisticki, da tu bude sahranjen, – terajuci sprdnju i sa pogrebenijem, sa tom poslednjom vizijom zemaljske smrti. Istina je – raj nije ismejavan, ni smrt duše, – ali smrt tela svakako jeste. U njegovom zavetu osecam izvesnu hulu, koja mi izgleda bezbožna, mada nisam nacisto sa samim stepenom hule. Pokušao sam da je osetim u samim zvucnim prelivima. Sam spomen groba, odnosno rake, zvuci mi parodisticki, u Vijonovom tekstu.
Naglašen je i suviše, kao nišan za ismejavanje.
To sam pokušao da izrazim na srpskom, onim “želja žarka” – bez daljeg objašnjenja, tj. kao da kaže: ovo je ludo, ali neodoljivo, ne raspitujte dalje! Dalje, Vijon želi da mu se napravi slika mastilom – opet sa odsevom parodije. Možda, obratno svecima, koji su pisani i slikani skupim bojama – Vijon želi da bude samo obeležen grubim i jevtinim mastilom, – ako mastilo ne bude mnogo skupo. Dakle: nešto podrugljivo jevtino. Zato sam upotrebio naš izraz “Kontrafa”, i još sam upotrebio naš izraz “mastiljarka”. Plocanadgrobna: – bakarna ploca sa urezanim natpisom. Ta bi ploca bila teška patosu od dasaka na prvom spratu. Vijon tobože cuva patos, boji se za nj, a zaboravlja, tobože, na užas smrti.
28 Ista parodija sa natpisom: tj. da ne bude umetnicki urezan, nego prosto parcetom cumura ispisan.
29 Parodija na katolicku “Vecnaja pamjat”. Zašto je Vijon brijao bradu, brkove,cak i obrve? Razna nagađanja. Neki idu dotle da smatraju da je to tadašnja kazna za višeženstvo. Drugi misle: zbog venericnih bolesti. Ali, zašto se ” brijao” – a ne: da su ga obrijali? Ja ovde osecam, pored svega ostalog, i skarednu aluziju, koju sam i istakao: da bude slican Falusu. Ne zaboravimo da Vijona, pred kraj zaveštanja, svaka dlaka na telu boli, a boli ga i sam Falus, kao krajnji, frojdovski simbol života; i kao krajnji Vijonov simbol ljubavne patnje i životne žudi.
30 Gijom dÄ Ri, vinar, bogataš toga doba. Svakako, citav niz aluzija, u parodistickom smislu.
31 Vijon zahteva da mu se ukopnici odenu u crveno odelo, u grimiz – da lakrdija bude veca. On sebe predstavlja kao velikomucenika i velestradalnika, i traži i svecano odelo koje odgovara ukopu, krvave jedne žrtve ljubavi. A da je to bio u stvari, treba da posvedoci i njegova zakletva: samim oruem ljubavi.
32 Profesor Gistav Koen donosi ovu baladu u dramskom vidu doslednog dijaloga: licnosti su Srce i Telo; cak su naznaceni i scenski potezi prilikom prikazivanja. Smatra se da je Vijon pisao ovu pesmu u tamnici u Menu. Postoji nekoliko nacina da se ovaj dijalog interpunkcijski rasporedi, tj. šta kome da pripadne, šta Srcu, šta Telu. Vijonovo pravdanje saturnom i njegovim uticajem dalo je potonjim “prokletim pesnicima” ponosan naziv – “saturnski pesnici”.
Saturn, bog vremena, odreuje svakom smrtnom teško životno breme. Pred kraj raspre utvren je akrostih: Vijon.
33 Vijon preklinje svoju bracu, ljude koji tek dolaze nakon njega, da se ne sprdaju sa mrtvim telesima: njegovim i njegovih drugova. LJudi Srednjeg veka uživali su u toj svirepoj sprdnji. Oni su vrištali od sladostrašca gledajuci gde se obešeni klatare na vetru i nevremenu. Vijon ih preklinje da se pomole Bogu za spas njegove duše, i njegovih drugara, izdahnulih na vešalima, iskljuvanih od ticurina i lešinara. Osecaj sprdnje ovde je popet do najjezovitijeg vrhunca – takoreci i on je popet – na vešala. Ne zaboravimo da je najveci opipljivi užas srednjevekovnog coveka: biti osuen na paklene muke, na veciti oganj. A Vijona, pored pretnje pakla, muci još i rug i sprdnja ljudske gomile, cak i u buducim vremenima – buducnost ga užasava, ako je takva kao današnji rod.
Sprdnja mu je tako bliska, tako je razume – pa ipak, on je ovde žigoše kao nešto najbitnije i najbolnije – i danas, u vremenima buducim. Ovde se može braniti teza da je Vijon, nasuprot svom grubom razdoblju, tražio od ljudi više cisto covecanske samilosti i solidarnosti. Zar i buducnost da bude takva – kao da se pita on! Osetivši srednji vek, kao nijedan pesnik do njega i posle njega – on se i užasnuo od Srednjeg veka, kao od necovecanskog i neljudskog, jer se Srednji vek sprda i sa živima i sa mrtvima. Možda je u tome Vijon nadmašio i svoje doba; i sebe sama. Vijon porucuje dolazecim ljudima: “Budite bar vi ljudi, budite prava braca!”
