Fudbalizam

Jur­ca­nje. Da­va­nje i pri­ma­nje pa­so­va. Kon­tro­la lop­te. Sta­vlja­nje u po­zi­ci­ju da pri­miš lop­tu. Šu­ti­ra­nje na gol. Ukli­za­va­nje i kr­lja­nje. Pso­va­nje i pljuc­ka­nje. I slič­no. I uža­sa­va­ju­će jed­no­stav­no. I ma­sa ko­ja ur­la na tri­bi­na­ma, po­red le­di­na ili po­red te­le­vi­zo­ra. Ur­la i be­so­muč­no ča­šća­va maj­ku, se­stru (kod nas naj­pri­je oca) tet­ku, stri­nu, rod­bi­nu i oba­ve­zno ono­ga ko je do­veo ma­mla­za ko­ji je mo­rao da da ono što bi i mo­ja po­koj­na pra­ba­ba ili ćo­ra­vi pra­đed dao… I tr­bu­lja­sti ili štr­klja­vi su­ci ko­rum­pi­ra­ni i za­stra­še­ni kao da su, ne dao Bog, iz­i­stin­ski su­di­je vi­ših su­do­va ili tu­ži­o­ci. Pa on­da tre­ne­ri ko­ji ob­ja­šnja­va­ju ta­ko oči­gled­ne stva­ri kao da se obra­ća­ju is­klju­či­vo sli­je­pim ili sla­bo­vi­dim oso­ba­ma i nji­ho­ve fra­ze ko­je stra­hov­ti­to bo­le uko­li­ko ih pa­žlji­vo po­slu­ša­mo, a uglav­nom to ne ra­di­mo kao da su, ne dao Bog, DA­NU aka­de­mi­ci. Kad ne­ko da gol ur­la­mo, kad ne­ko pri­mi gol opet ur­la­mo, kad na­ši da­ju gol ur­la­mo, kad na­ši pri­me gol vi­še ni­su na­ši, već su nji­ho­vi ko­ji su mno­go bo­lji od na­ših. Pa kad pro­đe gro­zni­ca shva­ti­mo da ni­ko ni­je naš od onih zbog ko­jih smo ki­da­li ži­vo­te ma­lo­čas. Na­ši su sa­mo oni ko­ji uglav­nom ne idu na utak­mi­ce ili ni­su sa na­ma na utak­mi­ca­ma, uglav­nom. I šta je sad tu fan­ta­stič­no?!
Valj­da je fan­ta­stič­na lo­va ko­ja se vr­ti oko ba­lu­na i ban­di­ti­zam FI­FA aj­ku­la, ma­da je to pre­žde­ra­va­nje i pro­si­pa­nje odav­no već iz­an­đa­la stvar. Mi­slim, ko se još za­pre­pa­šću­je što ne­ki Ro­nal­do dnev­no za­ra­di ko­li­ko na­ša po­sr­nu­la pri­vre­di­ca, ili što Me­si od re­kla­me za čips dr­pi vi­še i od na­ših mi­ni­sta­ra, ali ko je kriv na­šim mi­ni­stri­ma što ne tr­če za lop­tom, već sa­mo za pa­ra­ma i par­ti­zan­skom sla­vom, ko­ga je još bri­ga za to, mi­slim, šta je u to­me fan­ta­stič­no? Ta, da ne ka­žem šta, po­štu­ju­ći pri­stoj­nost no­vi­na i či­ta­la­ca, ali haj­de eufe­mi­stič­ki, ta ba­lje­zga­ri­ja to je stvar na­ših ho­ću da ka­žem, kr­me­ćih vre­me­na. Valj­da je uspio eufe­mi­zam ak­ti­vi­ran me­ha­ni­zmom auto­cen­zu­re? Otu­pio je na­rod, otu­pi­le su na­rod­no­sti, ane­ste­zi­ra­na je na­ša svi­jest, ni­šta nas vi­še ne mo­že za­be­zek­nu­ti, pa čak ni to što ne­ki bil­mez ju­re­ći za lop­tom ne shva­ta da je bil­mez mo­žda ma­lo ma­nji od nas ko­ji bez bil­me­za ne bi mo­gli da za­mi­sli­mo pred­sto­je­će lje­to bil­me­za… Ne­ma valj­da po­tre­be da se iz­vi­nja­vam jer sam i se­be svr­stao u bil­mez-ar­mi­ju sprem­nu na sve osim na pa­met­ni­ja po­sla.
Krc­ka­ju se da­kle mi­li­jar­di­ce, čips i osta­le sport­ske za­ni­ma­ci­je, krc­ka­ju se si­ro­tinj­ski ži­vo­ti da bi se mo­gla krc­ka­ti uži­van­ci­ja is­pred dem­be­lan­skih TV ekra­na. Mi­slim, za­ba­va ko­šta. I još mi­slim da će Bra­zi­lu za­ku­ka­ti ma­mi­ca zbog ovo­li­kog ce­ha, zbog pro­si­pa­nja i pre­si­pa­nja, zbog ubi­ja­nja fud­bal­ske igre za­rad fud­ba­la!
No, ni u to­me ne­ma ni­šta fan­ta­stič­no. Fan­ta­stič­ne stva­ri u fud­ba­lu mo­žda i ne­ma­ju ni­šta sa fud­ba­lom kao što ni mno­ge ve­li­ke knji­ge ne­ma­ju mno­go ve­ze sa onim ko ih je pi­sao.
Kad smo već kod knji­ga o fud­ba­lu sje­ti­mo se ne­kih fan­ta­stič­nih stva­ri. Re­ci­mo knji­ga Bo­ža Ko­pri­vi­ce ko­je nas učvr­šću­ju u sta­vu da je fud­bal ne­što dru­go i da pra­vog fud­ba­la i ne­ma bez ne­čeg dru­gog. A šta je to dru­go te­ško će­mo do­ku­či­ti pri­lju­blje­ni dem­be­lan­ski is­pred TV fud­ba­la. Mo­žda je to ne­što dru­go za­pra­vo strast ili obo­go­tvo­re­na če­žnja da sve obič­no bu­de neo­bič­no, da sve oči­gled­no po­sta­ne za­mam­no i ono­stra­no. Bez tog za­či­na fud­bal je blju­tav, kao uosta­lom i ži­vot sam. Da­kle, tra­ži­mo ne­što vi­še od po­nu­đe­nog, igraj­mo ne­ke svo­je utak­mi­ce i ču­vaj­mo se od stam­pe­da po­mah­ni­ta­lih kla­di­o­ni­ča­ra ko­ji u sve­mu vi­de šan­su za la­ku lo­vu i kla­de se na sve, pa što ne bi i na fud­bal naš na­su­šni!
Fud­bal je za mo­ju ma­lo­broj­nu bra­ti­ju i strast i za­nos i pr­kos. I ču­ve­ni po­li­gon is­pred OŠ „Rat­ko Ža­rić” gdje smo lju­šti­li ko­ljen­ca na oštrom be­to­nu, vi­te­ški di­je­li­li meg­da­ne sa ja­čim od se­be i uglav­nom gu­bi­li, jer nam je ta­ko bi­lo uz­bu­dlji­vi­je. Do­bi­je­nom utak­mi­com se svi mo­gu po­hva­li­ti, a mi smo uči­li da se hva­li­mo i iz­gu­blje­nom bit­kom i da u to­me vi­di­mo ne­što mno­go vi­še od obič­nog po­ra­za. Po­sli­je lju­šte­nja ko­lje­na pre­šlo se na lju­šte­nje pi­va u obli­žnjem bir­cu­zu i ta­ko su se ga­si­le na­še fud­bal­ske ka­ri­je­re. Ho­ću da ka­žem, na vri­je­me smo shva­ti­li da je jur­ka po be­to­nu jed­na­ko za­ni­mlji­va kao jur­ka u bir­ti­ju i da je lju­šte­lje ko­lje­na jed­na­ko be­smi­sle­no kao i lju­šte­nje pi­va, ali smo se ipak, ču­dom pro­vi­đe­nja, od­lu­či­li za ovo dru­go. A za­što ni­je­smo za pr­vo, kao što re­koh, zna ne­be­ski tre­ner, glav­ni stra­teg i po­ne­ki po­moć­ni.
Mo­žda je to fan­ta­stič­no u fud­ba­lu, mi­slim to pi­vo po­sli­je fud­ba­la i ta be­smi­sle­nost po­sli­je fud­ba­la i pi­va.
Moj kom­ši­ja, valj­da je ra­dio u ško­li (bla­go ško­li) bio je stra­stve­ni na­vi­jač (valj­da je ta­ko mi­slio) i valj­da je bio ne­ka vr­sta po­se­lja­če­nog hu­li­ga­na-ve­te­ra­na. Fud­bal i špi­ja­nje bi­li su strast nje­go­vog ži­vo­ta. Či­sta fan­ta­zi­ja! Sta­re no­vin­či­ne pod mi­šku, sta­re otrom­bo­lje­ne ufle­ka­ne pan­ta­lo­ne, ras­pa­sa­na ko­šu­lje­ti­na klem­pa­ve krag­ne, sto­ma­či­na u ko­joj se bur­ka piv­či­na, neo­bri­ja­ni obra­zi, za­dri­gli po­gled, vonj i va­paj i pra­vac na utak­mi­cu kraj Bi­stri­ce. Na tri­bi­na­ma bi taj po­sr­nu­li dil­ber po­sta­jao pra­vi ar­slan, zmaj tro­gla­vi, ču­do ne­vi­đe­no. Oba­ve­zno je pso­vao i nji­ho­ve i na­še, za­re­đao ne­po­gre­ši­vo po ro­do­slov­nom sta­blu, ob­ra­ču­na­vao se i sa sa­bra­ćom na tri­bi­na­ma, ni­je se ra­do­vao po­bje­di, ne­go po­ra­zu. Kad bi kli­pan u cr­nom od­zvi­ždao kraj, kom­ši­ja bi se umi­ren kao pre­je­de­no ku­če vra­ćao u svo­ju ku­ća­ru. A ta­kvih je naj­vi­še na sta­di­o­ni­ma i na ču­čav­ci­ma i u na­šem na­gla­vač­ke na­pe­re­nom svi­je­tu…
Htje­doh re­ći – mo­že se bez fud­ba­la. Pa se on­da upla­ših za­po­če­tog ni­za. Bez če­ga se sve mo­že?
Ipak, gle­daj­mo fud­bal, igraj­mo lop­tu i ču­vaj­mo na­šu zi­da­ni­cu na pi­je­sku…