Jurcanje. Davanje i primanje pasova. Kontrola lopte. Stavljanje u poziciju da primiš loptu. Šutiranje na gol. Uklizavanje i krljanje. Psovanje i pljuckanje. I slično. I užasavajuće jednostavno. I masa koja urla na tribinama, pored ledina ili pored televizora. Urla i besomučno čašćava majku, sestru (kod nas najprije oca) tetku, strinu, rodbinu i obavezno onoga ko je doveo mamlaza koji je morao da da ono što bi i moja pokojna prababa ili ćoravi prađed dao… I trbuljasti ili štrkljavi suci korumpirani i zastrašeni kao da su, ne dao Bog, izistinski sudije viših sudova ili tužioci. Pa onda treneri koji objašnjavaju tako očigledne stvari kao da se obraćaju isključivo slijepim ili slabovidim osobama i njihove fraze koje strahovtito bole ukoliko ih pažljivo poslušamo, a uglavnom to ne radimo kao da su, ne dao Bog, DANU akademici. Kad neko da gol urlamo, kad neko primi gol opet urlamo, kad naši daju gol urlamo, kad naši prime gol više nisu naši, već su njihovi koji su mnogo bolji od naših. Pa kad prođe groznica shvatimo da niko nije naš od onih zbog kojih smo kidali živote maločas. Naši su samo oni koji uglavnom ne idu na utakmice ili nisu sa nama na utakmicama, uglavnom. I šta je sad tu fantastično?!
Valjda je fantastična lova koja se vrti oko baluna i banditizam FIFA ajkula, mada je to prežderavanje i prosipanje odavno već izanđala stvar. Mislim, ko se još zaprepašćuje što neki Ronaldo dnevno zaradi koliko naša posrnula privredica, ili što Mesi od reklame za čips drpi više i od naših ministara, ali ko je kriv našim ministrima što ne trče za loptom, već samo za parama i partizanskom slavom, koga je još briga za to, mislim, šta je u tome fantastično? Ta, da ne kažem šta, poštujući pristojnost novina i čitalaca, ali hajde eufemistički, ta baljezgarija to je stvar naših hoću da kažem, krmećih vremena. Valjda je uspio eufemizam aktiviran mehanizmom autocenzure? Otupio je narod, otupile su narodnosti, anestezirana je naša svijest, ništa nas više ne može zabezeknuti, pa čak ni to što neki bilmez jureći za loptom ne shvata da je bilmez možda malo manji od nas koji bez bilmeza ne bi mogli da zamislimo predstojeće ljeto bilmeza… Nema valjda potrebe da se izvinjavam jer sam i sebe svrstao u bilmez-armiju spremnu na sve osim na pametnija posla.
Krckaju se dakle milijardice, čips i ostale sportske zanimacije, krckaju se sirotinjski životi da bi se mogla krckati uživancija ispred dembelanskih TV ekrana. Mislim, zabava košta. I još mislim da će Brazilu zakukati mamica zbog ovolikog ceha, zbog prosipanja i presipanja, zbog ubijanja fudbalske igre zarad fudbala!
No, ni u tome nema ništa fantastično. Fantastične stvari u fudbalu možda i nemaju ništa sa fudbalom kao što ni mnoge velike knjige nemaju mnogo veze sa onim ko ih je pisao.
Kad smo već kod knjiga o fudbalu sjetimo se nekih fantastičnih stvari. Recimo knjiga Boža Koprivice koje nas učvršćuju u stavu da je fudbal nešto drugo i da pravog fudbala i nema bez nečeg drugog. A šta je to drugo teško ćemo dokučiti priljubljeni dembelanski ispred TV fudbala. Možda je to nešto drugo zapravo strast ili obogotvorena čežnja da sve obično bude neobično, da sve očigledno postane zamamno i onostrano. Bez tog začina fudbal je bljutav, kao uostalom i život sam. Dakle, tražimo nešto više od ponuđenog, igrajmo neke svoje utakmice i čuvajmo se od stampeda pomahnitalih kladioničara koji u svemu vide šansu za laku lovu i klade se na sve, pa što ne bi i na fudbal naš nasušni!
Fudbal je za moju malobrojnu bratiju i strast i zanos i prkos. I čuveni poligon ispred OŠ „Ratko Žarić” gdje smo ljuštili koljenca na oštrom betonu, viteški dijelili megdane sa jačim od sebe i uglavnom gubili, jer nam je tako bilo uzbudljivije. Dobijenom utakmicom se svi mogu pohvaliti, a mi smo učili da se hvalimo i izgubljenom bitkom i da u tome vidimo nešto mnogo više od običnog poraza. Poslije ljuštenja koljena prešlo se na ljuštenje piva u obližnjem bircuzu i tako su se gasile naše fudbalske karijere. Hoću da kažem, na vrijeme smo shvatili da je jurka po betonu jednako zanimljiva kao jurka u birtiju i da je ljuštelje koljena jednako besmisleno kao i ljuštenje piva, ali smo se ipak, čudom proviđenja, odlučili za ovo drugo. A zašto nijesmo za prvo, kao što rekoh, zna nebeski trener, glavni strateg i poneki pomoćni.
Možda je to fantastično u fudbalu, mislim to pivo poslije fudbala i ta besmislenost poslije fudbala i piva.
Moj komšija, valjda je radio u školi (blago školi) bio je strastveni navijač (valjda je tako mislio) i valjda je bio neka vrsta poseljačenog huligana-veterana. Fudbal i špijanje bili su strast njegovog života. Čista fantazija! Stare novinčine pod mišku, stare otromboljene uflekane pantalone, raspasana košuljetina klempave kragne, stomačina u kojoj se burka pivčina, neobrijani obrazi, zadrigli pogled, vonj i vapaj i pravac na utakmicu kraj Bistrice. Na tribinama bi taj posrnuli dilber postajao pravi arslan, zmaj troglavi, čudo neviđeno. Obavezno je psovao i njihove i naše, zaređao nepogrešivo po rodoslovnom stablu, obračunavao se i sa sabraćom na tribinama, nije se radovao pobjedi, nego porazu. Kad bi klipan u crnom odzviždao kraj, komšija bi se umiren kao prejedeno kuče vraćao u svoju kućaru. A takvih je najviše na stadionima i na čučavcima i u našem naglavačke naperenom svijetu…
Htjedoh reći – može se bez fudbala. Pa se onda uplaših započetog niza. Bez čega se sve može?
Ipak, gledajmo fudbal, igrajmo loptu i čuvajmo našu zidanicu na pijesku…