Uzmi zlatan sat i lanac,
ili deset kokošaka,
ili jagnje ispod ovce
i to podaj mojoj mami kao beleg.
Ona će ti dati kotlić od tuča
pun zelene vode sa izvora
pomešane s mesečevom svetlošću,
izvađene čarolijom iznutra
iz zenice zemlje.
To je voda koja ume da čuje.
To je voda koja ume da vidi.
To je voda-melem.
Sačekaj pet dana
da Cigani odu negde daleko,
da ta voda zaboravi njen izvor,
da ta voda zaboravi moju mamu
i da vidi da je samo tvoja.
Onda idi na raskršće u ponoć
kad je vazduh protkan vetrom kao zlatom.
Kotlić pokrij maramom
i tri puta kaži strašnim glasom:
»Oljušti se, vodo, do svog srca.«
Ako voda vidi da si dobar čovek,
ona će se oljuštiti
i postati krvava.
Stavi kotlić na vatru
i mešaj da uvri.
Ostaće ti na dnu nešto kao staklo.
Kad ga staviš na sunce postaće crveno.
To je srce od zelene vode.
To je ono lekovito drago kamenje
što se nosi u prstenju
da te spasi od starosti
i od zime u kostima.
Ako voda neće da se oljušti,
doći će ti moja mati ponovo
kad ovuda naiđemo.
Moraš biti bolji čovek nego što si bio.
Moraš dati celo tele ispod krave
i još pride dva ušura žita.
Ako i to ne uspe,
propao si zauvek:
moraš ostariti.
Miroslav Antić
