Mađarski Hiperion
DVADESET PRVO PISMO
Sada već izgleda da je beznadežna sudbina ove zemlje. Tavori kao beznačajan sluganski narodić, opljačkan, duhovno srozan, izdan od onih kojima je poverio svoju sudbinu, razbucan od onih od kojih nije umeo da se odbrani, zaosatao, okapa kao proleter, s propalim seljacima, s pokvarenim plemstvom, s lakoumnim građanima, smrvljen će živeti pod još mnogo težim okolnostima nego u osamnaestom veku, i mnogo duže vremena nego pod Turcima. Oslobodio se, ali zamah svoje samostalnosti nije umeo da iskoristi, i nije uspeo da stvori svoju sudbinu. Nije greška vođa. Bespomoćnost naroda nije uspela da stvori vođu. Na licu mu se mešaju nezrelo detinjstvo i prestarela starost, još je zelen, a već usukan. I ovo vreme koje sledi potrajaće sve dok ne nestane svaka uspomena ovoga vremena. Ništa ga neće moći spasti, ništa, ni novac, ni vlast, ni duh. Šta sve to može da znači ako je život u klici izumro? Koga može pozvati za to na odgovornost izvan sebe sama?
Otkuda to znam? Otuda što sin Visina živi u osami. Individualni život ne može se ostvariti bez zajednice. Ne samo velikog čoveka, već ničiji. Nemamo pesnika, jer nemamo potrebe za njim, a nikada je nije ni bilo. Nemamo velikih ljudi, kraljeva, mislilaca. Svi mogu biti plodni samo u sadašnjici. Sadašnjica? Samo uvek prošlost i uvek budućnost. Uvek smo se bojali, uvek propuštali, a ubijeni tren, krv bogova je iscurela i pretvarala se u otrov. Samo sada i ovde i danas. Nikada, razumeš? Nikada više. Nismo imali u sebi odvažnost snova. Nije bilo trenutka, i Mađari su se uvek gubili. Svaka sudbina se gubila u nezajedništvu, gasila se i gušila.
Šta to znači što nema zajednice? Kao čelične kopče nužnosti celinu sačinjava fakt i stvarnost. Nema procvata, jer nema veličine. Ali veličine nema zato što nema naroda u kojem bi se ostvarila. Ali zašto nema naroda? Zašto ovde mora da bude smrvljena svaka sudbina? Jer u ovoj zemlji nema Ti.
Gde raste ljubav, gde raste prijateljstvo? Gde zajednica? Gde bogovi? U Ti. Nisam imao prijatelja i ljubavi ne zato što sam mnogo zahtevao, nego zato što nema ljubavi i nema prijateljstva. Onaj ko je našao, nije našao ljubav, prijateljstvo, zajednicu, nego obmanu. U tome ne sudelujem. Nema ovde ostvarene sudbine, samo nemo i očajno stenjanje koje se stropoštalo samo u sebe, što je naša istorija, svačija sudbina, maloga i velikoga. Jer onaj ko ovde izgleda kao dobitnik, taj je varalica. Ne znam gde si, ne znam ko si, ne znam da li jesi, jer nisi. Gde može da trijumfuje život ako ne u tebi, ljubavi, prijateljstvo, zajednico? Gde mogu da živim ako ne u tebi? Ostvarivanje ljudske sudbine bez zajednice nemoguće je, a ovde nema zajednice.
DVADESET DRUGO PISMO
Evo korena ravnodušnosti. Kažu da je prednost, čak velikodušnost što su ovde jedan pored druge mogle živeti konfesije i religije i nacije. To se naziva prednost. To nije strpljenje, nego ravnodušnost. Mađar nema osećanja prema onome što drugi čini i misli i kazuje i živi. Nije to velikodušnost, već nikada ne zna šta je Ti. Nikada ovde nije bilo povezanosti među ljudima. Ovo je zemlja gde se ne zna šta je to skupa i šta je to zajedno. Uvek su izdavali jedni druge, s osobitom naklonošću strancima. To je smisao toga što su vekovne vladavine bile u rukama stranaca. Ko ih je pustio i ko pozvao? Ubeđen sam u to da ako Turci i nisu pozvani, veoma su se dobro uklopili u nečije računice. Ali ovde niko nije mogao biti on sam pre svega zato što se sudbina može ostvariti samo u drugome. Zbog toga ovde niko nije bio on sam. Zato ovde nije bilo velikog pesnika i velikog mislioca i velikog kralja. Međutim, ravnodušnost nije krajnji koren. Izvire dublje: iz toga što nema prijateljstva i nema ljubavi i nema zajednice i nema naroda – nema Ti.
Zato ovde nema duha sopstvene zemlje, i nema ničega što bi trebalo da šikne iz zajedničkog. Duh, život, država, zajednica, poezija, zakoni mogu biti rezultati zajedničkog života naroda, a od tih rezultata žive potomci, neprekidno ih iznova stvaraju time što njima žive. Niko nije dospeo na onaj stepen zrelosti da stvori veliko. Ovde se može sazreti samo na jedan jedini način, onako kao na zvezdi bez atmosfere, ali to nije život, već izolovanost i izuzetak. Nedostatak Ti čini nemogućim sve veze, i svaki odnos se sasuši. Zajednička misao je iščezla. Svako je sam. Pojedini Ja otrguti jedni od drugih, sami se mrve, ravnodušni prema svakome drugom, u sebi se rastaču, jer nema niko oko njih, jedni na druge škrguću iz tamnice Ja, a ova škljocanja zuba izviru iz muke osamljeništva. Svi “sede u Velikoj Seni – živi u smrti” – posebno, bez povezanosti – “kao hodočasnik skriven u pustinji, napustivši svet, samo sam sedi – ne znajući šta ga privlači”.
A u ovoj zemlji život rešava to ko zaklanja ravnodušnost koja izvire iz nedostatka Ti, i ko je otkriva. Jer je domovina ona velika i sveta laž koja sve zaklanja. Jeste, oni su veliki sinovi domovine. Domovina je važna samo tamo gde nema zajednice, nacija je zastava samo tamo gde je zaklonjena, pa o naciji ne može biti reči, nema ni domovine, ni nacije, ni naroda. To je velika obmana, u kojoj treba sudelovati, inače bi postali svesni naše osamljenosti. I šta bi onda bilo? Šta bi bilo ako bi se probudili da smo bez domovine i bez naroda i bez nacije. Ono što izgleda zajedničko, to je poplava velikih fraza nastala iz poricanja nedostatka zajednice. Premostiti je treba na taj način ako je već nema, neka bude bar njen privid. Jedino se u zajedenici može živeti, i ako je nema, iznad ravnodušnosti treba nalagati naciju i narod i domovinu.
To je značenje duha ovde; književnosti, umetnosti. Zbog toga postoji značaj samo domovine, zajedničke obmane, u čemu se svi slažu da postoji, jer je nema. Zato je tako strašno važna čast nacije i ljubav prema domovini, s čime se uvek može izaći i recitovati, to je ono što još može da bude zaborav.
Bela Hamvaš
Nastaviće se
