Za vreme groznica
stavim pod moj jastuk „relaksan“
njegovu knjigu
ne bi li mi odnela glavu
do mog oblaka
ali sa klizavih korica skliznem pravo
kroz vrtlog naslova
na stranicu poluodšivenu
od listanja
u pesmu sa svetalcem
i malenim ogledalom
u kom nikada ne uspem
da prepoznam svoje lice
i od cvokotanja
skinem malo gleđi sa prednjih zuba
pa je knjiga sve više moja
a sve manje njegova
jer je obložena mojim sedefom
I tako klizim niz stranice
i propadam kroz opne stihova
ko bi mi još pravio
veštačke kumuluse
da me zadrže
nad poezijom snova
Zorica Bajin Đukanović
