Gnostički tekstovi / izabrao, predgovor i komentare sastavio Dušan Đorđević Mileusnić ; izvorne tekstove sa engleskog preveo Novica Petrović
Šta je Gnosis?
Qui legat, sciet; qui ne-sciat, neve leget.
Gnosis je Znanje. Znanje je ono što pripada isključivo Čoveku. Šta ovoga znanja i Kako ovoga znanja jeste Bog, kao skrivenost, objava i spas, kao Početak i Kraj. [Za razliku od znanja filozofije (nauke), koje za predmet ima neki racionalni objekt, koje se postiže racionalnim i logičkim metodama i koje se prenosi drugom na isti takav način, tako da se ono može ili prihvatiti ili odbaciti, naravno, opet sa argumentima iste vrste, znanje Gnosisa je potpuno drugačije ivrste, ono nema nikakve veze sa racionalnim mišljenjem.
Znanje Gnosisa ima naglašeno religijsko i natprirodno značenje i odnosi se na objekte za koje se pre može reći da su objekti vere nego objekti razuma. Sa objektima ove vrste, Znanje, kao mentalni akt, potpuno je različito od saznavanja filozofije. (Ni mudrost ne dospeva do tačke Znanja.) Gnosis nije filozofija. Međutim, gnosis nije ni misticizam. Mistička vizija i gnostičko znanje, odnoseći se prema Onostranom, imaju nešto zajedničko: konstituente odnosa (Bog, Smrt — Covek, Ja), ali je način odnosa bitno različit. Kod mistika to je neposredno iskustvo, kod gnostika (neposredno) znanje. U Gnosisu se ne radi o iskustvu, nego o saznavanju. Znanje
Gnosisa je Jedno, postiže se u Jednom aktu, u Jednom trenutku. Istina je da, u onim naukama koje su najuobičajenije, onaj koji nije (na)učio ne poseduje znanje, ali u slučaju Gnosisa čovek je naučio čim je čuo. Za znanje Gnosisa dovoljna je ako se razume, ili, bolje, ako se čuje, jedna rečenica, jedna reč.] Proces (sa)znanja ne počinje od čoveka, nego od Boga. On započinje zovom, odnosno pozivom. Probudi se i ustani iz svog sna… Seti se da si kraljev sin; Ustaj, ustaj, Adame, odbaci svoje smrdljivo telo, svoju odeću od gline, okove i lance... [Poziv ne dospeva do čoveka niti putem racionalnog mišljenja niti putem iskustva koje isključuje mišljenje. Čovek u sebi, u svome Ja, ima posebno »čulo«, poseban način primanja ovog poziva. Čovek se oseća oslovljenim i on odgovara na poziv. Čovek oseća da se susreće sa nečim što je već u njemu, ali što je prekriveno, sahranjeno.
Sam poziv ponovo otkriva, podseća čoveka, na to nešto, koje nije ništa novo, nepoznato, nego staro i dobro poznato, samo zatureno, zagubljeno. Poziv je poput udaljenog tona koji u čoveku izaziva akord.] Ono što poziva i ono što je pozvano, što prima poziv, pneuma, duh u čoveku, iste je vrste. [Poziv je svetlost Svetlosti (upućen) svetlosti (u čoveku), koja osvetljava (počinje da zna).
Sebe, svet, Boga.] ‘Ja’ čoveka, ‘sopstvo’ (i to je ono što se prvo zna), nalazi se, ipak, u svetu, u telu, u materiji. Poput ‘zlata u blatu’. [Blato je ovaj svet. Najpre, blato je telo Čovekovo, koje svojim čulnim željama razara čoveka i njegovo ‘Ja’ drži u ropstvu. Moraš uništiti odeću koju nosiš, tkaninu neznanja, osnovu poročnosti, okove kvarljivosti, crni zid, živuću smrt, vidljivi leš, grob koji nosiš sa sobom, razbojnika koji je u tebi.] Svetom vladaju zle sile, ceo svet leži u poroku, svet je zao.
[Poročnost sveta ogleda se pre svega u prolaznom karakteru svega što je u njemu. Smrt, nužnost umiranja, bez izgleda za bolji život, spas, svojstvenost je sveta. Ponovno rođenje poseban je uzrok za strah i užasnutost. Vreme koje protiče, nepostojanost svega što je na zemlji, uzrok je za uzbunu. Razdvojenost čovečanstva na muškarca i ženu pripada ovom svetu: radi se o tome da se ona prevaziđe. Cilj je nepromenljivost, mir. Više se ne rađati; . . . Tvoje je vreme došlo, tvoja je mera puna, da odeš iz ovog sveta.] ‘Ja’, pneuma, sopstvo, jeste nešto potpuno različito, drugo, od sveta. Ovo različito, drugo, suprotno, jeste Bog. [Bog je iza, s one strane onoga što čovek može (za)misliti, (u)videti svojim očima ili, uopšteno, opaziti čulima. Bog je ‘dubina’, ‘bezdan’, ‘nepoznati Otac’, ‘nepoznati Bog’, on je neizgovoriv’, ‘neopisiv’, ‘ne-postojeći’.] Znanje Boga je znanje nečega što je po prirodi nesaznatljivo. [Ali, ono je tu, ono je poput udara munje, Grom.] Bog je odvojen od sveta i apsolutno suprotan svetu. [Bog ne sudeluje i nije ni u kakvoj vezi sa fizičkim univerzumom. Bog je prekosvetski, i stoga Nepoznat, apsolutno Drugo. Svet nije stvorio Bog.
Svet je nastao zahvaljujući ‘Padu’: grešci, neznanju, gluposti, zavisti božanskih emanacija. Svet je stvorio Gospodar, Stvoritelj, Demijurg, Perverzija Božanskog, koji deluje slepo, bez znanja, koji je stvorio svet iz ne-znanja i strasti, iz nagona za vladanjem, iz volje za moći. Zakoni koji deluju u univerzumu u skladu su s tim. Da bi se umanjila tragedija, ispravila greška, prikrila sramota, u svetu se pojavljuje posrednik, iskupitelj, spasitelj, svetlonoša, koga je ‘ne-postojeći’ Bog poslao kao pomoć, i po pomoć, da privuče i prikupi iskre svetlosti rasute i zatomljene u glibu ovog sveta.] Suština sveta je ne-znanje (agnosia). [Čovek, kao onaj u kome je božanska iskra svetlosti — zlato je nekvarljivo, nepromenljivo; zlato ostaje zlato i u blatu — jeste onaj koji jedini, usred neznanja, ima znanje o neznanju, o svom bivanju u ne-znanju, ali ujedno ima i znanje o svom znanju ne-znanja. Dakle, samo-saznanje.] Suština čoveka je Znanje (gnosis), [Znanje znanja. Znanje je znanje znanja znanjem. Samosaznanje je samospasenje. Spas onome koji samog sebe razume. Čovek koji sam sebe razume nema ništa sebi ravno u svetu… Svako tako pazi na samog sebe. Spas onome koji samog sebe zna.] Saznanje je spasenje. Proces spasenja ne započinje od Boga, nego od čoveka; on započinje u odzivu. [Odziv, međutim, sam po sebi, nije dovoljan, jer čovek je zasužnjen u telo. ‘Ja’, ‘seme’, ‘iskra’, pneuma, deluje kao kvasac time što ujedinjuje ono što (izgleda da) je razdvojeno, duh i telo.
Stvarno oslobođenje od tela koje se događa u Smrti omogućuje ‘sopstvu’ da bude slobodno za sferu svetlosti. Smrt je poslednja sigurnost spasa za one koji ne čuju poziv. Smrt je smrt smrti smrću.] Spasenje, spasenje saznanjem, međutim, nije samo spasenje čoveka. (Sa)Znanjem se razlaže svet. Samo je kraj sveta definitivno spasenje. [Spasenje, čiji je glavni akter Čovek, jeste oruđe ponovnog uspostavljanja narušene celovitosti božanstva.] Saznanjem, spasenje je, samosaznanjem Čoveka, spasenje i samospasenje Boga. Čovek je spasitelj Boga.
I neka ovoliko bude dovoljno. I sve to što vam saopštih iskazah tako da može da dopre do ušiju vaših, sve dok ono čemu vas ne mogu naučiti ne otkrijete u sebi. I to će vas ispuniti ushićenjem i čistim saznanjem.
Dušan Đorđević Mileusnić
Knjiga Tomina I
Tajne reči što ih je Spasitelj saopštio Judi Tomi, koje sam ja, Mataija ( = Matej), zabeležio. Koračajući, slušao sam njihov razgovor. Spasitelj reče: »Brate Tomo, saslušaj me dok 1 imaš vremena na ovome svetu da bih ti otkrio stvari o kojima si razmišljao u svome srcu. Pošto je rečeno da si ti moj brat blizanac i istinski prijatelj, preispitaj sebe i spoznaj ko si i kakav si bio ili kakav ćeš biti. Pošto te nazivaju mojim bratom, ne treba da budeš lišen spoznaje o sebi. A ja znam da si stekao znanje, jer već si me spoznao, da sam
ja saznanje istine, tako da sada koračaš kraj mene čak i ako to ne znaš. Već si došao do saznanja, i bićeš nazvan ‘onaj ko poznaje sebe’, jer onaj ko nije spoznao sebe nije spoznao ništa. Ali, onaj ko je spoznao sebe već je došao do saznanja o dubini Svega. Zbog ovoga si, dakle, ti, brate Tomo, video ono što je skriveno od ljudi, ono što ih ljuti, jer ga ne i poznaju«.
Toma reče Gospodu: »Zato te molim da mi i kažeš stvari o kojima sam te pitao pre tvoga uspeča. A kada od tebe budem čuo o stvarima skrivenim, tada ću moći o njima da govorim, i vidim da je među ljudima teško činiti istinu«.
Spasitelj odgovori i reče: »Ako su stvari koje, su tebi otkrivene među vama skrivene, kako je moguće da ti čuješ stvari koje nisu otkrivene? Ako je vama teško činiti dela istine koja su vidljiva na ovome svetu, kako ćete onda činiti stvari koje pripadaju blaženoj uzvišenosti i Pleromi, koje nisu vidljive? Kako onda da budete nazvani ‘poslenicima’? Zbog toga ste početnici, i još niste dosegli uzvišenost savršenstva«.
Toma odgovori i reče Spasitelju: »Reci nam o tim stvarima za koje kažeš da nisu vidljive, već skrivene od nas«. I Spasitelj reče: »Sva tela [stvorena su kao] (zveri koje začinju (ili: su začete) [ . . . ] [oni su] vidljivi kao [stvajranje koje [ . . . ] to samo. Oni koji su na strani neba ( = gore) [ . . . ] koji su vidljivi, ali oni su vidljivi samo od svoga korena. A plod njihov je ono što ih hrani. Ali, ova tela koja su vidljiva hrane se stvorenjima koja su im nalik. Zato se tela menjaju. Ali, ono što se menja propašće i biće uništeno, i od sada nema nade da živi; jer, telo je životinjsko. Kao što tela životinja propadaju, tako će i ove tvorevine propasti. Zar ono (telo) nije proizvod zajedničkog življenja, kao i kod životinja? Ako je i ono proizvod toga, kako će ono biti drugačije? Zbog toga, dakle, vi ste mali sve dok ne postanete savršeni«.
Ali, Toma odgovori: »Zato ti govorim, Gospode, da su oni koji govore o stvarima što nisu vidljive i koje je teško objasniti nalik onima koji razastiru svoje vatre (ili: strele) radi putokaza u noći. Oni uistinu razastiru svoje vatre (ili: strele) poput nekih, da bi od njih stvorili putokaz, ali on nije vidljiv. Ali, kada dođe svetlost i zastre tamu, tada će svačije delo biti vidljivo. Ali, ti si naša svetlost kada sijaš, Gospode«.
Isus reče: »Svetlost je u svetlosti«.
Toma progovori i reče: »Gospode, zašto vidljiva svetlost, koja svetli radi ljudi, izlazi i zalazi?«
Spasitelj reče: »O, blaženi Tomo, vidljiva svetlost svetlela je radi vas, da ne biste ostali ovde, već da biste mogli otići odavde. Ali, kada svi odabrani odbace životinjsku prirodu, tada će se svetlost povući u svoje pravo biće. A njeno pravo biće uzeće je k sebi zato što je ona dobar sluga«.
Zatim Spasitelj nastavi i reče: »O, kako je nedostižna ljubav prema svetlosti, kako je gorka vatra što plamsa u telima ljudi i srži njihovoj, što plamsa u njima dan i noć i sagoreva njihove udove, opija njihova srca i unosi pometnju u njihove duše, i [ . . . ] ih u muškarcima i ženama [danj]u [ i no]ću, i pokreće ih silovito [plamteći] u tajnosti i vidljivo. Jer, muškarci [ . . . ] i žene [kreću se] bez [ . . . « Zatim] on reče: »Svako ko istinski mudru osobu upita o istini pripremiće sebi krila da bi mogao odleteti, pobeći pred željom koja sagoreva ljudski duh. I on će pripremiti sebi krila, i pobeći pred svakim duhom koji je vidljiv«.
Toma odgovori rekavši: »Gospode, to je ono o čemu te pitam, jer spoznao sam da si ti onaj koji nam je od koristi, kao što kažeš«. Spasitelj ponovo odgovori i reče: »Zbog toga je neophodno da vam kažemo da je ovo nauk za savršene. Ako, dakle, želite da budete savršeni, ravnaćete se prema njemu; ako ne, bićete neznalice, jer mudar čovek ne može prebivati sa budalom.1
Jer, mudar čovek pun je svakovrsne mudrosti, ali za budalu su dobro i zlo u istoj ravni; mudar čovek hraniće se istinom i postade nalik drvetu što raste kraj reke. Jer, ima nekih što imaju krila koji lete iznad vidljivih stvari, a delako su od istine. Jer, onaj ko ih vodi — to je vatra — pružiće im iluziju istine i obasjavaće ih lepotom dok [ih] uništava. Zarobiće ih prijatnošću tmine i odneće ih u miomirisu užitka. I oslepeće ih neutoljivom željom i sagoreće njihove duše, i biće im kao kolac zaboden u srce koji se nikada neće moći iščupati. I poput uzde, vuče ih gde je njemu volja. I okovao ih je svojim lancima, sve je njihove udove sputao gorčinom okova želje. Stvari koje su vidljive, koje će propasti, a menjaju se po nalogu želje, stalno su ih odvlačile od neba ubijajući ih i bacajući ih među zveri što sve skrnave«.
Toma odgovori i reče: »To je vidljivo«, a oni rekoše: » [ . . . ] stvari koje nisu poznate [. . . ] duša«.
[Spasitelj] odgovori rekavši: »[Tako biva sa] mudrim čovekom koji [je tražio spokoj (ili: istinu)].
Našavši ga, zauvek je počivao u njemu i nije se plašio onih koji su želeli da ga zbune«.
Toma odgovori i reče: »Korisno je za nas, Gospode, da počivamo u stvarima koje nam pripadaju«.2
Spasitelj reče: »Ustinu je korisno, i to je dobro za vas, jer stvari koje su vidljive među ljudima će nestati. Jer, njihovo će telo nestati, i ako se rasprši, biće u stvarima koje su vidljive. A tada vatra koja je vidljiva njima priprema bol za ljubav vere koju su nekada imali. Ponovo će ih sastaviti u ono što je vidljivo. Ali, oni koji se okrenu od stvari koje nisu vidljive bez prve ljubavi propašće u brigama životnim i vrelini vatre. Malo će vremena proći dok ono što je otkriveno ne nestane. Tada će nastati idoli bez oblika, i oni će zauvek biti na leševima u grobnicama, u bolu i truljenju duše«.
Toma odgovori i reče: »Šta mi da kažemo suočeni sa tim stvarima, šta da kažemo slepim ljudima, kako da poučimo [nesreć]ne smrtnike koji kažu: ‘Došli smo [onome što j e ] dobro, a ne proklestvu’?
I ponovo će reći: ‘Da nismo rođeni u telesnom obličju, ne bismo spoznali [vat]ru’«.
Spasitelj reče: »Uistinu, takve ne smatraj ljudima već zverima, jer upravo kao što zveri jedu
jedna drugu, tako biva i sa ovakvim ljudima, oni jedu jedan drugog, ali su odvojeni od is[tine], pošto vole prijatnost vatre, i robovi su smrti, i hitaju da čine dela skrnavljenja, i ispunjavaju želju svojih otaca. Oni će biti bačeni u ambis i biće bičevani zbog gorčine njihove zle prirode. Biće bičevani da bi, okrenuti naglavce, pobegli do mesta koje ne poznaju, a njihovi će udovi [biti uništeni], neće istrajati, već [će otići] od tebe i veseliti se, [. . . ] mahnitost i zbunjenost, [. . .] pošto oni [ . . .] i hitaju [ka] pometnji u srcu i ne uviđaju svoju mahnitost, zamišljaju da su mudri i vole svoje telo [. . .] njihovo srce je okrenuto njima, njihova misao je sa njihovim delom. Ali, vatra će ih sagoreti «.
Toma odgovori i reče: »Gospode, šta da čini onaj koga su bacili dole k njima? Jer, ja sam veoma zabrinut za njih, pošto se mnogi bore protiv njih«.
Spasitelj odgovori i reče: »Ti imaš ono što ti je otkriveno«.
Juda, koji se zove Toma, reče: »Ti, Gospode, treba da govoriš, a ja treba da te slušam«.
Spasitelj odgovori: »Počuj što ću ti reći, i veruj u istinu. Onaj ko seje i ono što je posejano nestaće u vatri, u vatri i u vodi. I oni će biti skriveni u grobovima tmine. A posle mnogo vremena, oni će učiniti vidljivim plodove drveća zla, kazniće ih i ubijaće ih ustima zveri i ljudi, na podsticaj dana i vetrova, vazduha i svetlosti koja obasjava gornju stranu«.
Toma odgovori: »Uistinu si nas ubedio, Gospode. Spoznali smo u našim srcima, i vidljivo je da je to [isti]na, i tvoje su reči bez zavisti, ali reči koje nam upućuješ ljudima su smešne i dostojne prezira, jer ih ne razume ju. Kako onda da idemo i propovedamo ih kada za nas smatraju da ne pripadamo ovome svetu?«
Spasitelj odgovori i reče: Zaista vam kažem, onaj ko čuje ove reči i okrene lice, ili im se podsmeva, ili prezrivo izvije usne — zaista vam kažem, on će biti predat arohntu koji je gore, koji vlada nad svim silama i njihov je kralj, i on će tog čoveka sa neba baciti u ambis, i zatvoriće ga na skučenom tamnom mestu. Neće biti u stanju da se okrene ili kreće zbog velike dubine Tartaros. a i teš[ke pat]nje Amente koja je sigurna. On [ je doveden] tamo radi toga [ da . . . ] vaša [glup]ost neće biti oproštena. [. . .] oni će vas progoniti, i predati [vas] u ruke [an]đelu Tartaručosu [. . .] vatra, goniti ih vatrenim bičevima koji bacaju iskre u lice onome ko je progonjen. Ako beži na zapad, nalazi vatru. Ako se okrene ka jugu, nalazi je i tamo. Ako se okrene ka severu, ponovo susreće uskovitlani preteći plamen. Ali, on ne može naći put ka istoku da bi tamo pobegao i spasao se.
Jer, nije ga našao onoga dana kada je bio u telu ( = za života), kako bi ga onda mogao pronaći na sudnji dan«. Zatim Spasitelj nastavi i reče: »Teško vama bezbožnima koji nemate nadu, koji se uzdate u ono što neće biti! Teško vama koji se uzdate u telo i u zatvor koji će nestati! Koliko dugo spavale i zamišljate da će neuništive stvari takođe nestati, dok je vaša nada vezana za ovaj svet, a vaš bog je ovozemaljski život kojim uništavate svoje duše? Teško vama u vatri što plamti u vama, jer ona je nezasita! Teško vama čije se misli okreću poput točka! Teško vama zbog punoće (ili: plamena) što je u vama, jer ona će otvoreno prožderati vaša tela i raspolutiti vaše duše u tajnosti, i rasporediti vas kako valja! Teško vama sužnjima, jer zatvoreni ste u jamama! Smejete se i veselite mahnito se šaleći. Vi niste svesni svoje propasti, niti znate u čemu ste, niti ste spoznali da ste u tami i smrti, već ste pijani od vatre i [puni] gorčine. Vaše je srce okrenuto vama zbog [puno]će (ili: plamena) što je u vama. I ugodan vam je taj otrov i udarac vaših neprijatelja. I tama vam je izgledala kao svetlost: jer, vašu ste slobodu predali sužanjstvu. Od vaših srca načinili ste srca tame, a vaše ste misli predali ludosti. I ispunili ste vaše misli dimom vatre koja je u vama. A vaša svetlost je skrivena u oblaku [tmine], Odeću koju nosite vi ste [ . . . ] , i oni su vas čvrsto držali [ . . . ] nada ne postoji.
A ko je verovao u njega? Vi [to ne] znate, jer [vi] ste svi u vašim [. . .] vi volite [ . . . ] . Uronili ste vaše duše u vode tmine, jurili ste za sopstvenim željama. Teško vama koji ste u zabludi, i ne gledate svetlost sunčevu koja sudi o Svima, koja gleda Sve, jer ona će obuhvatiti sva dela da bi naterala neprijatelje da postanu sluge! I opet, ne gledate mesec, kako on noću i danju posmatra odozgo i vidi tela vaših ubijenih. Teško vama koji volite opštenje sa ženskim rodom i prljavo družbeništvo sa njim! I teško vama zbog vaših telesnih moći, jer one će vas mučiti! Teško vama zbog delovanja zlobnih demona! Teško vama koji svoje udove u vatru uvlačite! Ko će vas zasuti rosom spokojstva ( = osvežavajućom) da bi istekla zajedno sa vatrom iz vas i vaše strasti? Ko će vam dati sunce da vas obasja, da rasprši tminu koja je u vama, i da skrije tminu i prljavu vodu? Sunce i mesec daće vam miomiris, zajedno sa vazduhom, duhom, zemljom i vodom. Jer, kada sunce obasja tela, ona će istruliti i propasti, baš kao i bilja ili trava. Ako je sunce obasja, ona ojača i guši lozu. Ali, ako loza ojača i prekrije svojom senkom biljke i sve ostalo žbunje koje je raslo sa njom, i ako i naraste, samo ona nasleđuje zemlju na kojoj je izrasla, i postaje gospodar svakog
mesta koje je prekrila svojom senkom. Tako ona, dok raste, postaje gospodar čitave zemlje i donosi obilje svome gospodaru, i još više mu udovoljava, jer on bi morao mnogo da se pomuči da bi biljke iščupao iz zemlje, ali puzavica ih je sama odnela i ugušila. Umrle su i postale nalik zemlji«.
Zatim Isus nastavi i reče im: »Teško vama zato što niste primili nauk i [ . . . ] oni će patiti kada propovedaju [ . . . ] a vi hitate u [ . . . vi ] ih šaljete [ . . . ] ubijate ih svakodnevno da bi oni mogli ustati iz mrtvih. Blaženi ste vi koji ste već spoznali grehe i pobegli od tuđih stvari. Blaženi ste vi kojima se podsmevaju i koje omalovažavaju zbog ljubavi koju njihov gospodar gaji prema njima.
Blaženi ste vi koji žalite i koje vređaju oni što nemaju nade, jer vi ćete biti oslobođeni svih okova.
Budno pazite i molite da ne postojite u telesnom obličju, već da se oslobodite okova gorčine života.
I dok se molite, naći ćete spokojstvo, jer ostavili ste za sobom muku i bol. Jer, kada izađete iz muka i patnji telesnih, steći ćete spokojstvo posredstvom Dobra i vladaćete sa kraljem; bićete jedno sa njim i on jedno sa vama od sada do večnosti. Amen«.
Knjiga Tome Atlete, koji piše savršenima.
Ovaj spis je deo pisane predaje o apostolu Judi zvanom Toma, predaji koja je gajena ako grada Edese u Siriji. Najverovatnije je sastavljen u prvoj polovini III veka naše ere. Ovo datiranje, kao i određenje mesta nastanka, prilično je pouzdano zato što se i za ostale spise koji pripadaju ovoj, barem za dva najpoznatija, datiranje može utvrditi sa još većom pouzdanošću. Radi se o JT, nastalom u periodu između 50. i 125. godine naše ere i Delima Tominim, nastalim oko 225. g. n. e. Knjiga Tomina izgleda da zauzima središnje mesto između JT i DT, kako po vremenu nastanka, tako i po mestu i ulozi samog Tome u tekstovima; u JT, Toma samo zapisuje tajne izreke Isusa Hristosa, u KT radi se o dijalogu između Isusa i Tome, dok DT priča priču čije je središte Tomino misionarstvo (u Indiju). Prva rečenica spisa govori da su u njemu izložene tajne izreke koje je Spasitelj saopštio Judi Tomi, a koje je zapisao Mataija (nepouzdano je da li se radi o Mateju, apostolu), slušajući ih dok oni razgovaraju u šetnji. Ovo protivreči faktičkom stanju, jer je spis dat u formi dijaloga. Na samom kraju spisa, pak, spis se označava kao »knjiga« Tome, »atlete« (onog koji se bori sa vatrenim telesnim strastima), koji piše savršenima.
Dakle, prvo se kaže da je autor teksta, onaj koji ga je pisao, Mataija, a potom da je to Toma. Ovo otvara pitanja koja se tiču kompozicije teksta. Ako se bolje pogleda, i ovaj spis je sastavljen iz dva dela. Prvi je onaj koji je dat u formi dijaloga i on zauzima prve tri petine teksta. Drugi deo, preostale dve petine, predstavlja, u stvari, dugačak monolog Spasiteljev. Ako bi se preoštro zaključivalo, moglo bi se reći da se radi o dva zasebna spisa, koje je priređivač spojio, samo što je napomenu koja se odnosi na drugi deo stavio na početak celog spisa, i obrnuto, ono što se odnosi na prvi deo, stavio na kraj celog spisa.
Dosta je začuđujuće da onaj koji prima otkrivenje ( = tajne izreke) nije u isto vreme i onaj koji ih piše (kao što je, inače, uobičajeno, npr. to je slučaj sa AJ). Razlog za to, za pojavu svedoka, posrednika, mogao bi biti upravo sadržaj tajnog učenja, koje se (sem nekoliko minornih izuzetaka, npr. poslednji sud) uopšte ne poklapa sa sadržajem NZ, nego je čisto gnostički, npr.: odbacivanje tela (koje se opisuje kao jama), odbacivanje sveta, značaj znanja, naglasak na asketizmu, podela ljudi na tri grupe [na ljude, odnosno slepce, na početnike, odnosno one koji su mali, i na savršene, odnosno izabrane; drugačije rečeno, ljudi se dele na hilike (hyle=materija), psihike (psyche = duša) i pneumatike (pneuma = duh). Npr., dok u NZ u Jevanđelju po Mateju (28:19) Isus govori učenicima da su svi narodi, dakle, svi ljudi njihova briga, ovde u KT, kada Toma pita Spasitelja šta treba da govori prvoj grupi ljudi (slepima, hilicima), Isus naprosto smatra da oni nisu dostojni nikakvog truda].
Učenje Isusovo, izloženo u KT može se okarakterisati kao ezoteričko, naime, za razliku od pouka datih u tzv. kanonskim jevanđeljima, dok je Hristos hodao po zemlji, u KT se, kao i u nekim drugim spisima (npr., AJ, SIH, JT), daje ono što je Hristos podučavao u vreme između vaskrsenja i uspenja, što pokazuje oslobođenost od materijalnosti u koju je bilo odenuto paraboličko, predvaskrsno, ali ipak, ovozemaljsko Isusovo podučavanje.
1. Drugačijim razdvajanjem reči na ovom mestu dobija se:» … da mudar čovek odgovara budali«.
2 Možda je ovo pitanje?
