John Lennon se napokon osećao kao oslobođen kada su se Bitlsi razišli – ’’Ja ne verujem u Bitlse. Ne verujem u njihov mit. Bio je to samo san. On je sada gotov i mi moramo da se vratimo u realnost. Sada sam slobodan. Godinama smo bili pod ugovorima, na snimanjima, turnejama. Za život nije bilo vremena. Konačno se to đubre završilo i svako je pošao svojim putem. Ako negde vidite Bitlse pozdravite ih u moje ime!“.
Ali, znatno pre toga, sredinom šezdesetih, daleko od očiju javnosti u doba bitlmanije, svoje najveće popularnosti kao člana Beatlesa, John Lennon je tonuo u stanje očaja, otuđenja, egzistencijalnog nemira i vakuma tražeći izlaz i spas iz nepodnošljive, gotovo šizofrene situacije. Daleko od očiju javnosti koja ga je slavila i zavidela mu na svemu što je navodno dolazilo sa slavom, Lennon je svom bliskom prijatelju Peteu Shottonu poverio sledeće: ’’Što više imam, to više vidim i što više iskustva dobivam, postajem sve zbunjeniji ko sam i šta je, dovraga, život“. Tražeči izlaz iz vlastitih egzistencijalnih i duhovnih nemira, duboko očajan neispunjenošću materijalnim i prazninom koju je osećao otuđen od svih unutar sveta slave i lažnog sjaja, Lennon je otkrio knjigu Hugha Schonfielda, jednog od izvornih učenjaka Svitaka s Mrtvog mora, pod naslovom Pashalna zavera. Tema mu je bio demitologizovani Isus, Židov koji je bio toliko uveren da je predviđeni mesija da se urotio da ispuni stara biblijska proročanstva kroz namerni plan delovanja. Lennon je pronašao intelektualno zadovoljstvo u tome što su se maglovite tajne hrišćanstva objasnile tako prozaično, a knjiga mu je napokon pomogla promeniti njegovo nejasno poimanje Boga. Počeo je zamišljati Boga ne kao lično božanstvo, već kao rezonantnu energiju koja prožima svemir, ’’moćnika“ koji u sebi nije ni dobar ni loš – baš kao što se električna energija može koristiti ili za pogubljenje zločinca ili za osvetljavanje sobe. Na kraju decenije šezdesetih svoju je definiciju ovog bezličnog božanstva pretočio u nezaboravni aforizam: ’’Bog je koncept kojim merimo svoju bol“. Pesma u kojoj se pojavljuje, Bog, poslužila je kao Lennonovo lično proglašenje nezavisnosti. Sistemski se odričući vere u Isusa, Budu, Bibliju, Gitu i druge proslavljene entitete, uključujući Elvisa, potvrdio je da je slobodouman pojedinac.
Za Johna Lennona Bog nije predstavljao personalizovano biće koje se treba poštovati, već maglovitu, neutralnu energiju koja prožima svemir. Lennon se mogao samo religioznim nazvati na humanistički način koji bi zadovoljio vrlo malo vernika. Lennon je verovao da čovečanstvo može doseći viši nivo (pre svega svesti i duhovnosti), onaj gde su nasilje i rat zamenjeni, a ljudski odnosi utemeljeni na ljubavi i poštovanju. Smatrao je da su prosečni muškarci i žene sposobni u svojoj moći da pomognu preoblikovati svoju kulturu u tom smeru kad bi samo prepoznali tu sposobnost, i posvetio je znatan napor pokušavajući ih osvestiti o svojoj moći.
’’Bog je koncept kojim merimo količinu našeg bola…“, pevao je tada iznova rođeni Džon Lenon, istinski probuđeni umetnik i pacifista, čovek – humanista konačno slobodan i osvešćen nakon decenijske bajke zvane The Beatles koju je sam stvorio i iživeo, promenivši svet burnih šezdesetih godina.
God is a concept
By which we measure
Our pain
I’ll say it again
God is a concept
By which we measure
Our pain
Yeah pain, yeah
I don’t believe in magic
I don’t believe in I-Ching
I don’t believe in Bible
I don’t believe in tarot
I don’t believe in Hitler
I don’t believe in Jesus
I don’t believe in Kennedy
I don’t believe in Buddha
I don’t believe in mantra
I don’t believe in Gita
I don’t believe in yoga
I don’t believe in kings
I don’t believe in Elvis
I don’t believe in Zimmerman
I don’t believe in Beatles
I just believe in me…
Yoko and me…
Pesma Bog bila je jedan od besmrtnih bisera koji su se našli na prvom Lenonovom solo albumu nakon zvaničnog raspada Bitlsa. U postavi : John Lennon – gitara,vokal, Klaus Voorman – bas i Ringo Starr – bubnjevi, uz neizbežnu, kmečeću Yoko Ono, i malu pomoć prijatelja – producent Phil Spector svira klavir u numeri ’’Love“, maestralni Billy Preston (koji je gostovao i na albumu Bitlsa ’’Let it be“) svira klavir u pesmi ’’God“ i Jim Gordon je na bubnjevima u ’’My mummy’s dead“, snimljen je, po mnogima, verovatno najbolji Lennonov solo album – ’’John Lennon-Plastic Ono band“, veoma bolna, katarzična emotivna reakcija na godine bitlmanije, neka vrsta Lenonove muzičke psihoterapije (koja se oslanjala na psihoterapiju Arthuta Janova, tzv. primal scream therapy, usmerenu na lečenje neurotičnih trauma proizašlih iz represije čiji koreni sežu duboko u detinjstvo ličnosti), pronalaženja svoje nove umetničke i životne vizije i misije. Ne verujući ni u koga i ni u šta, osim sebe samog, Lennon kroz ovaj suštinski album predstavlja nešto sasvim, sasvim lično, neku vrstu ispovesti, deleći je sa svima koji su mu verovali, ali ga nisu istinski poznavali. Album je sniman u periodu od 26. septembra (dakle samo dan kasnije nakon godišnjice objavljivanja hronološki poslednjih snimaka Bitlsa na albumu ’’Abbey road“, što je samo po sebi neka vrsta simbolike i čudesne igre sudbine, jer se album pre svega odnosio na Lenonovu žestoku emotivnu reakciju na godine bitlmanije i sve nataložene obmane spakovane u jedan mit) do 23. oktobra 1970., u studiju ’’Abbey road“, London (opet ironija sudbine, jer je to zapravo bio studio koji su i Bitlsi uglavnom koristili i gde je snimljen, između ostalih, i njihov poslednji album, pomenuti ’’Abbey road“ – gde na omotu albuma, predvođeni Lenonom, prelaze čuveni pešački prelaz ispred studija … i odlaze u legendu), kao i delom u ’’Ascot sound“ studiju, Berkshire. Dana 11. decembra 1970., izdavačka kuća ’’Apple“ objaviće album. Lenon je šezdesete otvorio sa Bitlsima, sedamdesete prvim pravim solo albumom, a osamdesete, osamdesete su počele njegovim političkim ubistvom, zatvorivši jedan ironični krug istorije.
Bog je koncept kojim
Merimo našu bol
Ponovo ću reći to
Bog je koncept kojim
Merimo našu bol
Ne verujem u magiju
Ne verujem u Knjigu promene
Ne verujem u Bibliju
Ne verujem u tarot
Ne verujem u Hitlera
Ne verujem u Isusa
Ne verujem u Kenedija
Ne verujem u Budu
Ne verujem u mantru
Ne verujem u pesmu uzvišenog
Ne verujem u jogu
Ne verujem u kraljeve
Ne verujem u Elvisa
Ne verujem u Zimermana
Ne verujem u Bitlse
Jedino verujem u sebe… i tu javu
San je završen
Šta da kažem?
San je završen
Juče
Bio sam sanjar
Ali sada sam preporođen
Bio sam morž
Ali sada sam Džon
I tako da, dragi moji prijatelji
Moraćete samo da produžite dalje
San je gotov…
Unutar ove katarzične Lenonove pesme nalaze se tri odeljka. U prvom delu John Lennon opisuje Boga kao ’’koncept kojim merimo svoju bol“. U drugom delu Lennon navodi mnoge pokrete i entitete u koje više ne veruje (nakon gorkih iskustava tokom šezdesetih, koja će ga, na žalost, ironijom sudbine nastaviti pratiti i tokom sedamdesetih, sve do njegove prerane smrti, ubistva koje se desilo decembra 1980. – u trenutku kada je još jednom kretao iznova verujući ponovo samo u sebe i Yoko, bez ikakvih iluzija da se ovaj bolesni svet ikada može promeniti), završavajući izjavom da samo veruje u sebe (individualnost) i Yoko Ono. Rezignirani Lennon odbacuje magiju, I Ching, Bibliju, tarot, Hitlera, Isusa, Kennedyja, Budu, mantru, Gitu, jogu, kraljeve, Elvisa, Zimmermana (Bob Dylan) i Beatlese. Poslednji deo ove magične, katarzične i jetke pesme opisuje Lennonovu promenu nakon raspada Beatlesa. Iako su Beatlesi u osnovi bili njegova porodica (rastao je bez oca, a potom i majke koja je poginula u saobraćajnoj nesreći kad je Lennon imao svega 18 godina) tokom 1960-ih on navodi da više nije ’’The Walrus“, već samo’’John“. Završni stih pesme ’’San je gotov“ zapravo je službeno proglasio kraj 1960-ih i njegovu potragu za značenjem u utopijskim pokretima. Lennon kaže da značenje i smisao postojanja Boga leži u nama samima. ’’Ako postoji Bog“, Lennon je objasnio, ’’mi smo sve to“.
’’Rođeni ste s bolom. Bol je ono u čemu smo većinu vremena i mislim da što je bol veći , to više tražite Boga“.
Bio je to Lennonov brutalno iskreni komentar na sve poštovaoce lažnih idola, njegov stav da organizovana religija donosi više štete nego koristi (koji se nadovezuje na njegovu čuvenu izjavu iz doba beatlemanije iz 1966. da su ’’Beatlesi popularniji od Isusa“, a potom i pesmu iz naredne, 1971., legendarnu ’’Imagine“ u kojoj je pevao o nekom boljem svetu bez religija).
U svojoj duhovnoj suštini i osnovi John Lennon je bio cinični idealista. Razumeo je urođeni vlastiti interes koji koči naš napredak prema boljem svetu, ali nikada mu nije nedostajalo optimizma da ćemo tamo doći ako svoj san držimo u fokusu. Kao filozof, neprestano nas je poticao da zagledamo horizont; kao umetnik osećao se slobodnim iskaliti svoju frustraciju zbog naše stalne kratkovidnosti. U boljem svetu koji je Lennon predložio, ljudi bi se odrekli nasilja i ponašali se iz ljubavi i uzajamnog poštovanja. Oni bi prepoznali da su takvi tradicionalni klasifikatori kao što su religija, nacionalnost i boja kože besmisleni iz kosmičke perspektive i da bi prema bilo kojoj osobi trebalo postupati jednostavno kao prema bližnjem. Nadalje, bili bi zadovoljni deljenjem materijalnog bogatstva i zemaljskih resursa u interesu stvaranja miljea socijalne harmonije unutar kojeg bi istraživali potencijal vlastitih života. Lennon je naglasio ovde i sada – na to kako najbolje iskoristiti količinu vremena koju nam je dodelila šansa; na onome što možemo postići kao pojedinci i društva dok smo još uvek živi. Život je zamišljao kao umetničko delo, a metafora vredi za svakoga od nas. Neki imaju više resursa i prednosti, neki manje, ali svako od nas ima slobodu koristiti ih kako god odluči. Jednom je novinar komentarisao: ’’Kažete da su svi jednaki, ali neki su ljudi jednakiji od drugih“ (satirično aludirajući na satiričnu misao Orwella u njegovoj ’’Životinjskoj farmi“). Lennon mu je tada odgovorio u svom stilu: ’’Ali svi su beskonačni. Svi imaju beskrajne mogućnosti, prijatelju“.
U izdanju legendarnog časopisa Rolling Stonea u januaru 1971. (za koji je John dao obimni intervju, osvrt na godine sa Beatlesima i njegovu buduću karijeru i život, iz kojeg će se izroditi čuvena knjiga ’’Lennon remembers“) Lennon je rekao da je pesma God ’’gotovo sastavljena od tri pesme“. Nastavio je potom s objašnjenjem: ’’Imao sam ideju da je ’’Bog koncept kojim merimo bol“, tako da kad imate takvu ideju, jednostavno sednete i otpevate prvu melodiju koja vam padne na pamet i sve je jednostavno, jer volim takvu muziku i onda sam se samo uvalio u nju. To mi se jednostavno događalo u glavi i prošao sam prva tri ili četiri stiha, ostalo je jednostavno izašlo. Šta god da je izašlo. San je bio gotov i Beatlesi su postali samo još jedan mit u koji više nisam verovao. Ipak, nisam samo mislio na Beatlese. Govorio sam o čitavoj generaciji. Sve je bilo gotovo i morali smo, barem sam ja lično morao, doči do nove takozvane stvarnosti“.
Čudesnom igrom sudbine, dok je John Lennon snimao svoju oštru kritiku hrišćanstva kao religije i poimanja Boga, George Harrison je u susednoj prostoriji legendarnih londonskih ’’Abbey road“ studija dovršavao svoj monumentalni solo album ’’All things must pass“ pevajući ’’My sweet Lord“ (Moj slatki Bože), a njegov dotadašnji saborac iz Beatlesa, John je pevao ’’ne verujem u Isusa, ne verujem ni u šta“.
Idealan svet koji je John Lennon zamislio 1970. nije bio nešto što je očekivao da će se dogoditi sledeće godine. Njegova je svrha bila poslužiti kao alternativno odredište prema kojemu se činilo da naša kultura strmoglavo juri u doba Apokalipse, one iste koju već možda danas svedočimo i živimo. Pesmom God, jednom od svojih najlepših, poveo nas je na dugačko, mistično putovanje ka nama samima – središte svetlosti ili tame koju krijemo u vlastitom srcu, put u središte suštine sveta koji kroz ljubav i unutrašnji mir treba da pobedi sebe i sve vlastite zablude i nemire, omogućivši svima konačnu i jedinu moguću kosmičku harmoniju.
By Dragan Uzelac, jul 2021.
