Gospodin Baron

U sva­koj ka­fa­ni, dok je još u njih za­la­zio, imao je svoj sto, svog ko­no­ba­ra, svo­je že­ne. Vo­dio je sa so­bom dva će­la­va mi­ši­ća­va mom­ka, si­no­ve ne­kog ko­va­ča, ko­ji bi umje­sto nje­ga, kad piće pre­đe u usi­ja­nu eufo­ri­ju, svo­jim gra­nit­nim lo­ba­nja­ma raz­bi­ja­li ka­fan­ski in­ven­tar. Dva mom­ka su bri­nu­la o nje­go­voj bez­bjed­no­sti ma­da je to bi­lo su­vi­šno uzi­ma­ju­ći u ob­zir Baronovu mar­kant­nost.
U mje­seč­nim no­ći­ma od­no­si­li bi mu ka­fan­ski sto u vr­bak po­red ri­je­ke gdje bi Ba­ron osta­jao do zo­re pu­šta­ju­ći da se Mje­sec igra sa teč­no­sti­ma nje­go­vog go­spod­stve­nog ti­je­la.
Do­la­zio je če­sto u su­kob sa po­li­ti­ča­ri­ma, grad­skom upra­vom i po­li­ci­jom. Bi­li su to že­sto­ki ver­bal­ni du­e­li, pra­ve sal­ve du­ho­vi­to­sti i ci­ni­zma go­spo­di­na Ba­ro­na, pa bi sve pre­ra­sta­lo i u fizič­ki su­kob. Dok je bio mlad i dok je pu­nim je­dri­ma plo­vio br­za­ci­ma ži­vo­ta, znao je da svojim ve­li­kim sma­rag­dnim pr­ste­nom lo­mi no­se­ve vi­so­kih po­li­ti­ča­ra, gra­do­na­čel­ni­ka i policaja­ca. Sto­ič­ki je pod­no­sio i pen­dre­če­nja i utam­ni­če­nja sma­tra­ju­ći i to di­je­lom sop­stve­nog ve­li­čan­stve­nog šti­mun­ga.
Po­sto­ja­li su i u mla­dim da­ni­ma ča­so­vi sa­mo­će. Ta­da je raz­mi­šljao o umjet­no­sti, ko­je se još uvi­jek ni­je od­ri­cao. Ras­kr­stio je naj­pri­je sa sli­kar­stvom i umjet­nič­kom fo­to­gra­fi­jom. No­ći punog Mje­se­ca i pli­ma i ose­ka sop­stve­ne kr­vi ubi­je­di­le su ga da je umjet­nost pri­da­vlje­na besmi­slom i da ne­sta­je br­zo u mr­kli­ni kao miš­ji rep.
Do­no­si od­lu­ku da se ba­vi kra­sno­pi­šom u zo­ru jed­ne snje­go­pad­ne zi­me. Kra­sno­piš po dubokom sni­je­gu pro­sla­vi­će nje­go­vo ime, ne po mo­ti­vi­ma i kva­li­te­tu, već po ne­pojm­lji­vom ka­pa­ci­te­tu nje­go­ve be­ši­ke ko­ja je po­sra­mi­la i naj­ve­ći bu­nar u kra­ju. Nje­gov ud bio je ne­be­ski oluk kroz ko­ji su se sle­va­le sve ki­še što su bi iz­o­sta­ja­le u gra­du za ki­šnih mje­se­ci.
Pr­ve nje­go­ve sli­ke ko­je su na­sta­ja­le na za­rav­ni bli­zu ri­je­ke bi­le su naj­slič­ni­je pra­sli­ka­ma pećin­skih lju­di. To su, uglav­nom, bi­le sce­ne iz lo­va sa ro­ga­tim stvo­re­nji­ma i ko­sma­tim spodoba­ma. Ba­ron je sta­jao u sni­je­gu do ko­lje­na i iz­mo­kra­vao ne­pre­kid­no ne­ko­li­ko sa­ti. Najve­ći pro­blem, ko­ji je za­da­va­la hlad­no­ća, ri­je­ši­le su Ba­ro­no­ve pri­ja­te­lji­ce na­pra­viv­ši specijal­ne ra­zno­boj­ne fu­tro­le im­po­zant­nih di­men­zi­ja za nje­go­vu ve­li­čan­stve­nu an­te­nu.
Lju­di su bi­li za­di­vlje­ni ko­li­či­nom đa­vo­lje vo­de ko­ja is­ta­če iz čud­nog čo­vje­ka u zim­skim noćima. Ni­je­su ma­ri­li za fi­gu­re u sni­je­gu ko­je bi ne­sta­ja­le u sa­mu zo­ru ili sle­de­će ve­če­ri dok je ma­glu­šti­na raz­je­da­la sni­jeg. Ba­ron bi se gro­ho­tom smi­jao osje­ća­ju­ći slat­ko­ću zbog osve­te umjet­no­sti ko­ju je pre­zi­rao.
Ka­da je kra­jem zi­me po­če­la eko­nom­ska kri­za, kra­sno­piš po du­bo­kom sni­je­gu do­bio je no­ve mo­ti­ve: za­sta­ve stra­nih ze­ma­lja, stra­ne mo­ne­te, trop­sko vo­će, pa­pa­ga­je, dje­voj­ke u to­ple­su, eg­zo­tič­ne pej­za­že… U ra­no pro­lje­će uhva­tio je po­sled­nji sni­jeg na pla­tou is­pred op­štin­ske zgra­de i dao svo­je po­sled­nje dje­lo: ukra­še­nim pi­sme­ni­ma is­pi­sao je ime i pre­zi­me pred­sjed­ni­ka ta­da­šnje re­pu­blič­ke vla­de, nje­go­vu struč­nu spre­mu, kao i ime­na i pre­zi­me­na svih ta­da­šnjih mi­ni­sta­ra sa pu­nim na­zi­vi­ma nji­ho­vih re­so­ra. Sve je to za­ki­tio la­ti­nič­nom bor­du­rom ko­jom je is­pi­sao sti­ho­ve dr­žav­ne him­ne, a on­da je osje­tio stra­ho­vit bol u pro­sta­ti.
Ta­ko je pro­pa­la ide­ja da već sle­de­ćeg lje­ta kra­sno­pi­šom sli­ka u pra­ši­ni i is­pi­su­je sti­ho­ve podanič­ke i lju­bav­ne po­e­zi­je i na taj na­čin za­da od­lu­ču­ju­ći uda­rac li­ri­ci, epi­ci i dra­mi.
Kra­sno­piš po du­bo­kom sni­je­gu je osta­vio jed­nu traj­nu te­ko­vi­nu u ob­li­ku pri­mi­je­nje­ne umjetno­sti: vu­ne­ne fu­tro­le im­po­zant­nih di­men­zi­ja po­sta­le su spe­ci­jal­ni po­klon za po­sje­ti­o­ce bor­de­la Mol­dav­ka i pri­ja­te­lji­ce no­ći. Ime­na te go­spo­de, ve­li­ko­do­sto­jan­stve­ni­ka Ba­ro­no­ve drža­ve su odav­no is­kop­ni­la za­jed­no sa lanj­skim sni­je­gom.
To je bi­la Ba­ro­no­va osve­ta i ovom i onom svi­je­tu ko­ji mu se či­nio i te­žak i po­kva­ren kao tru­li zub.
Sve kre­a­to­re i kre­a­tu­re na­ših sv­je­to­va go­spo­din Ba­ron je svo­jom je­din­stve­nom umjet­no­šću osu­dio na la­ga­no od­u­mi­ra­nje.
Ču­vaj­te se go­spo­di­na Ba­ro­na, čo­vje­ka ko­ji vre­ba u no­ći­ma pu­nog mje­se­ca, u vr­ba­ku, na grad­skom tr­gu ili is­pred ka­bi­ne­ta i re­zi­den­ci­ja. Ni­ko ko­ga je on ovje­ko­vje­čio ni­je iz­bje­gao vječ­no od­u­mi­ra­nje.

(iz romana Epikurejski zbornik)