Piše: Božo Koprivica
Stjepan Bobek
(1923-2010), Jugoslavija
Klubovi: Derbi, Građanski, Partizan
Beogradski Radnički vodio je protiv Partizana u finalu Kupa, 1957, sa 3:0. Ja sam slušao radio prenos i to je moj prvi plač koga se sećam. Plakao sam tiho. Radio reporter je, završavajući prenos prvog poluvremena, hvalio i hvalio igru Radničkog.
U poluvremenu je Čik, Čajkovski, ušao u svlačionicu Partizana, on je već bio igrač u Nemačkoj, ali je došao da vidi finale, želeo je da pokrene tim i počeo je i da preti i da hrabri. Svi su ćutali samo je Miloš Milutinović pristao na tu priču Čajkovskog. Pobeđujemo sigurno…Kup je naš.Hajde, izađite na teren. Šta ste se smrzli.
I krenulo je to najbolje poluvreme u Kup takmičenju. Partizan je pobedio sa 5:3. Niko nije mogao da zaustavi Milutinovića, Zebeca, Valoka i Bobeka. Samo je trener Radničkog, u poluvremenu, znao da je moguć ovakav obrt. Znao je jer su ti Partizanovi igrači bili njegovi najbolji učenici. Trener Radničkog te 1957. bio je tvorac Partizanove škole Ilješ Špic. On je govorio da je u fudbalu najvažnije, ali i najteže, stvoriti slobodan prostor u zoni šuta, a potom u taj prostor odigrati tačan i precizan pas. Dati gol više od protivnika.
Najbolji učenik tog mađarskog Jevrejina, apatrida, trenera u Splitu, Sofiji i Skoplju, koga je samo srećan splet okolnosti spasao Aušvica, čuvene polutke Ujpešt Dože – bio je mladi Zagrepčanin u Beogradu – Stjepan Bobek. Puškaš ga je poredio sa Anrijem Matisom, čuvenim francukim slikarem, i njegovim osjećanjem slikarskog prostora.
Fudbaler čiji je pas štiklom ostao neponovljiv u evropskom fudbalu.
Taj veliki režiser Partizanove igre, najbolji “paker”, na 468 utakmica postigao je 403 gola. U reprezentaciji Jugoslavije igrao je 63 puta i dao 38 golova, 38 ili 34, to je pitanje.
Bobek i sad hoda ulicom kao da vodi loptu, i kao da niko ne sme da uđe u taj njegov proctor. Moja specijalnost je bilo rolanje. Lopta ispod stopala, ispod đona. To naročito pali u šesnaestercu, gde je gužva. Znao sam da sebi otvorim prostor za šut ili da iz driblinga dodam neočekivan pas. Pas na malom prostoru u šesnaestercu, gde gol stalno visi u vazduhu. Najbolje je moj pas kapirao Marko Valok. I on je taj pas najbolje i provocirao.
Od naših driblera, Šekularac je imao taj stajući dribbling, tu vrtešku. Miloš Milutinović je driblao telom, u trku, pravo prema golu.
I nikad neću zaboraviti jednu utakmicu u Zagrebu. Partizan je pobedio sa 4:2, pardon, Miloš je sve to sam učinio. U jednom trenutku, sa sredine terena, krenuo je prema Dinamovom golu. Nisam hteo da ga pratim. Stao sam, podbočio se I počeo da uživam. Odjednom sam se pretvorio u “kibica”. Imao sam puno poverenje da će Miloš sve to sam uraditi, tako das am ostao na centru. Miloš je sa loptom sve radio tako brzo I spretno, da me je to podsećalo na komične scene iz nemih filmova. I kad je taj svoj solo završio golom, počeo sam da mu aplaudiram. Taj Miša šou ostao je nezaboravan. Dinamovi navijači su ga izneli na rukama, Zagrepčani su mu dali najveći compliment: nazvali su ga beogradskim Hitrecom.
A od mojih driblinga, možda jedan u Beču, u finalu turnira protiv Vakera. U prvoj utakmici pobedili smo Rapid sa 5:2, igrali su Zeman, Hapel, Ocvirk, Stojaspal, braća Kerner. A onda u finalu Vaker je igrao zatvoreno. Branili su se sa osam igrača. Na odmor smo otišli sa rezultatom 0:0, i malo nade da ćemo u nastavku utakmice razbiti tu bečku mažino liniju. U svlačionici smo čekali šta će naš trener reći…Naučili smo da spas uvek dolazi od njega. Bio nam je potreban savet, neka taktička lukavost. A Ilješ Špic stoji pored vrata, namršten, zamišljen, gleda u pod. Niko ne govori ništa: To ne može ovako igra, zagrmeo je Špic. Bobi, uzmeš lopta i daš gol. Mi drukčije ne možeš pobedi.
Špic nam je uvek govorio da je fudbal kolektivna igra. Da se mora zajednički dejstvovati, a sad naređuje nešto drugo. Bilo je to sve što je Špic rekao. U drugom poluvremenu imali smo inicijativu, ali bez šanse. Onda sam se izvukao na desnu stranu, bilo je više prostora, dobijam loptu, idem pravo na beka, driblujem ga, zatim i sledećeg igrača, još jednog i odmah šutiram oštro po zemlji. To je bilo 1:0. Dižem radosno obe ruke. To je ipak bio jeftin dribling. Zato su najskuplji bili driblinzi protiv Rusa, 1952, na Olimpijadi u Finskoj. Te dve strašne utakmice protiv SSSR-a. U prvoj smo vodili sa 5:1 do pred kraj, bilo je 5:5. U drugoj sam dao penal preko prstiju Ivanova. Šutirao sam u njegovu desnu stranu. E, to je bio dribling, ta sreća što je lopta ušla u gol.
Prvi put smo dobili neku kintu. Joža, Tito, dao nam je po 500 dolara, ali smo 200 morali da damo veslačima I vaterpolistima. I oni su postigli dobar rezultat.
Bio sam na Svetskom prvenstvu u Švedskoj kao specijalni gost. Gledao sma sve utakmice Brazila. Garinča je, sa tom jednom kraćom nogom, uvek driblao udesno I uvek je napadao stajnu nogu koju ne možeš pomeriti. Odličan je bio I dribbling mladog Pelea protiv Velsa. Dribling u šesnaestercu kad je prebacio loptu preko njihovog centrahalfa I šutirao volejem. A dribbling…Te legend o nama rasipaju se u tišini. Možda je to dribling.
Dva dana posle finala Kupa Partizan–Radnički dobio sam pismo, a u pismu fotografija Partizana. Na poleđini fotografije je pisalo da je to tim Partizana koji je osvojio Kup, pa imena igrača i telegrafska ocena utakmice. Taj izveštaj napisao je moj brat Jagoš koji je bio na tom finalu. I to što je on pisao bilo je plavim mastilom. U dnu na poleđini fotografije pisalo je nešto zelenim mastilom, i niko nije mogao da mi odgonetne šta piše. Ispod tog zelenog mastila pisalo je: Ovo ti je pozdrav od Bobeka posle utakmice. Dugo sam bio siguran da je to Bobekova ruka, a onda, kako sam bivao stariji, pomislio sam da je to moj brat želeo samo da me obraduje pa je zamolio nekog svog druga da napiše taj jedan zeleni red. Sećam se samo da je to bila neka lepo izvedena linija.
Kasnije sam imao prilike da proverim je li to Bobekova ruka, je li to njegov rukopis, sad sam tu blizu, tek dve ulice od njega. Ali nisam se usudio. Više volim da gledam kako Bobek šeta onim zelenim redom, i kako kroz Tašmajdanski park ide u hotel Metropol.
