Jasan Pogled

Obama, Snouden i Nobelova nagrada za mir

Piše: Ervin Hladnik Milharčič

Ideja da se Baraku Obami oduzme Nobelova nagrada za mir i da se ona dodeli Edvardu Snoudenu beskrajno je simpatična. Ne samo zbog zluradosti i nedužne pakosti. Malo zdrave osvetoljubivosti nikom nije naudilo. Ova inicijativa izaziva zadovoljstvo i grohotan smeh jer je Nobelov komitet, nagradivši Obamu 2008. godine, ispričao nejasan vic. Sada je dobio priliku da ga, zajedno sa kandidatom za oduzimanje, objasni.

Oduzimanje bi moralo da se odigra sa istom onom pompom u gradskoj kući u Oslu sa kojom je nagrada i dodeljena. Norveški kralj u crnom fraku sa belim svilenim prslukom sedi do kraljice u belom šifonu i zajedno sa članovima vlade i diplomatskim korom bučno aplaudira. Predsednik komiteta bi u kratkom govoru obrazložio zašto je nagrada oduzeta, zatim bi Obama dobio priliku za još jedan svečani govor. Prilikom dodele, laureat ima priliku da održi predavanje u kojem obrazlaže svoju ličnu viziju mira. Prethodni put, novoizabrani predsednik Amerike je objavio rat. To za funkciju koju obavlja nije ništa neobično. Obama je pametan čovek koji pristojno obavlja zadatak koji mu je poveren. Idioti su oni koji su mu dali jedno od poslednjih nekompromitovanih oruđa za valorizaciju međunarodne politike, pre nego što je načinio ikakav ozbiljan korak u svetskoj politici.

Objašnjenje je bilo u neku ruku mistično i temeljilo se na dubokoj veri. Glavni razlog su bili njegovi napori za nuklearnu demilitarizaciju sveta. „Koji napori?“, podigli su tada mnogi obrve. Osim poigravanja sa idejom da se upusti u rat sa Iranom koji razvija nuklearnu tehnologiju, i savezništva sa Izraelom na tom poslu, drugi se napori nisu mogli videti. To je novina u uspostavljanju svetskog mira. Opšte je poznato da Iran razvija nuklearnu tehnologiju. Iranske vlasti otvoreno govore da imaju pravo na nuklearnu tehnologiju kao i svaka druga država na svetu, i ne kriju svoje ambicije. Tako i SAD i Izrael imaju pravo da razvijaju nuklearnu tehnologiju kao sve ostale zemlje sveta. Razlika je u tome što te dve države imaju dovoljno atomskih bombi da nekoliko puta dignu u vazduh ceo svet, dok Iran nema atomsku bombu. Situacija je komplikovana i ima mnogo geopolitičkih, religijskih i civilizacijskih dimenzija. Transkontinentalna pretnja ratom u međunarodnoj politici uvek ima logike. Kako objava rata saveza dveju nuklearnih sila državi koja nema nuklearno oruže može da bude temelj za Nobelovu nagradu, to bi komitet i nobelovac u večernjim odelima morali još jednom da nam objasne.

Drugi razlog je bio još misteriozniji. Nagrada je dodeljena i za izuzetna dostignuća u međunarodnoj diplomatiji i pruženu ruku muslimanskom svetu. Obama je zaista održao jedan sjajan govor u Kairu, gde je obećao da će se „ciklus uzajamnog nepoverenja i nesporazuma prekinuti“. Rekao je da je došao kao čovek koga zanimaju zajednički interesi i uzajamno poštovanje. Protokolarno se zauzeo za palestinsku državu i dodao „budite sigurni: nećemo zadržavati naše vojnike u Avganistanu“, Amerika će se braniti u okviru međunarodnog prava.

Govor je održan u julu, Nobelova nagrada je dodeljena u novembru, Obama je preuzeo dužnost 20. januara. Krajem 2009. u logoru Gvantanamo bilo je isto onoliko zatvorenika koliko ih je bilo sredinom 2013. Primajući nagradu, Obama je objasnio svoju mirovnu doktrinu. „Instrumenti rata imaju svoju ulogu u očuvanju mira“, rekao je on, pomalo iznenadivši publiku koja je u takvim prigodama navikla na malo drugačiju retoriku. Govoriti o nužnosti rata za dostizanje mira logično je na vojnoj akademiji Vest Point, ili u sedištu NATO-a u Briselu, dok u Oslu zvuči pomalo bizarno. To je bila omiljena teza Obaminog prethodnika, Džordža Buša, koji u ovom kontekstu ispada pošten, iako ne previše bistar predsednik. Zaključak je bio konzistentan sa uvodom.“Nenasilni pokret ne bi mogao da zaustavi Hitlera, pregovori ne mogu da ubede Al Kaidu da položi oružje“. To je bila nešto elokventnija varijanta argumenta sa kojim je Buš napao Irak. To je bio Buš stariji, koji je rekao da je Sadam Husen „koristio metode od kojih je zazirao i Adolf Hitler“. Obama se pridružio dugoj porodičnoj tradiciji koja jedan rat opravdava drugim. Međutim, kao pravnik je dodao da će „SAD biti barjaktar u vođenju rata po pravilima, za razliku od onih protiv koji se borimo, koji ne poštuju pravila ratovanja.“

To je verovatno sve tačno, samo je ostalo nejasno kakve veze ta načela imaju sa mirom. Instrumenti rata igraju ključnu ulogu u produžavanju rata. To već znamo. Zatim je najavio povećanje broja vojnika u Avganistanu, zatvaranje Gvantanama prepustio istoriji, i instrumentima ratovanja dodao masovnu upotrebu robotskih letelica za ubijanje civilnog stanovništva. Džordž Buš je sigurno bio potišten. On je osam godina izgarao za ono što je Obami za osam meseci donelo najviše svetsko mirovno priznanje. Nema pravde na ovom svetu.

Ali osvete ima. Za nju se pobrinuo opskurni informatičar, koga su angažovali kao saradnika u projektu nadziranja svih svetskih komunikacija. Edvard Snouden je u najboljoj prosvetiteljskoj tradiciji razotkrio ponašanje posvećenih opskurantista i dao ga na uvid celom svetu. Pokazao je metodologiju koja bi lako mogla da dovede do renesanse. Saradnici tiranskih sistema i treba da izdaju tajne koje obezbeđuju stabilnost tih sistema i moraju da ih učine dostupnima svima. To svakako zaslužuje Nobelovu nagradu. Ako je ona za mir već rezervisana, neka mu je daju za fiziku ili za književnost.

Snouden je pokazao još nešto. Da je uobičajena podela na dobre i zle u SAD previše stereotipna. Na glasanju donjeg doma američkog kongresa, Obama je organizovao spregu najkonzervativnijeg dela Demokratske stranke i liberalnog krila Republikanske stranke da zaustavi zakon koji bi ograničio špijunsku delatnost obaveštajnih službi. Snouden je svojim otkrićem otvorio ozbiljnu raspravu o građanskim slobodama i ljudskim pravima, sa kojima Obama obično davi čitav svet, a Amerikanci ih koriste kao casus belli protiv država trećeg sveta. Za obuzdavanje obaveštajnih službi zalaže se liberalno krilo Demokratske stranke u savezništvu sa najkonzervativnijim delom Republikanske stranke, zabrinutim zbog sve silovitijeg prodora državnih institucija u prava pojedinca. Ovo sjajno dostignuće zaslužuje međunarodno priznanje.

Nobelovu nagradu za mir treba oduzeti i Evropskoj uniji, koja je prvo zabranila preletanje aviona bolivijskog predsednika Eva Moralesa kroz njen vazdušni prostor, pa ga zatim naterala da pristane na pretres. Političkim jezikom, to se zove objavom rata bez povoda.
Ervin Hladnik Milharčič, Dnevnik.si, 01.08.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 10.08.2013.

 

http://pescanik.net/2013/08/nobelova-nagrada-za-objavu-rata/

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ostavite komentar: