Iz Priručnika fantastične zoologije (Horhe Luis Borhes i Margarita Gerero)
Izveštavajući o njihovom neprekidnom ratovanju protiv jednookih Arimaspa, Herodot grifone naziva krilatim čudovištima; ništa precizniji nije Plinije kad govori o dugim ušima i kukastim kljunovima ovih „bajoslovnih priča” (X, 70). Možda je još najpodrobniji opis onaj što ga je dao sporni ser Džon Mandevil u 85. glavi svojih čuvenih Putovanja:
Iz te zemlje (Turske) dalje se ide u Baktriju, nastanjenu opakim i prepredenim ljudima, i gde raste drveće koje daje vunu kao da je ovca, a od nje ti ljudi prave tkanine. U toj zemlji ima i nilskih konja koji ponekad žive na kopnu, ponekad u vodi, a inače su poluljudi, polukonji i jedino se hrane ljudima kada mogu do njih doći… U toj zemlji ima mnogo grifona, više nego na drugim mestima, a neki kažu da im je prednja strana tela kao u orla, a zadnja kao u lava, a to i odgovara istini, jer tako su sazdani; no grifonu je telo veće od osam lavova i kršniji je nego stotinu orlova. Jer, bez sumnje, leteći nosi do svog gnezda konja sve sa jahačem, ili pak dva vola ujarmljena zajedno za oranje, pošto ima velike nokte na nogama, veličine volovskih rogova, pa njima zahvataju vodu za piće kao posudama, a rebrima vola prave lukove kojima love.
Drugi slavni putnik, Marko Polo, čuo je na Madagaskaru da se govori o roku, te je ispočetka pomislio da je reč o uccello grifone, ptici grifonu (Milione, CLXVIII).
U srednjem veku simbologija grifona postaje protivrečna. U nekom italijanskom zverinjaku stoji da označava demona; opšte uzev, međutim, predstavlja amblem Hrista, a to objašnjava Isidor Seviljski u svojim Etimologijama: Hrist je lav jer vlada i moćan je; takođe je orao jer se nakon uskrsnuća penje na nebo”.
U XXIX pevanju Čistilišta, Dante donosi viziju trijumfalne kočije (Crkve) koju vuče grifon; orlovski deo je zlatan, a lavlji beo izmešan sa grimiznim, kako bi se označila, prema tumačima, ljudska priroda Hrista.1 (Bela sa crvenom daje boju ljudskog mesa.)
Drugi shvataju da je Dante želeo da simbolizuje papu koji je i sveštenik i kralj. U Hrišćanskoj ikonografiji Didron piše: „Kao pontifeks ili orao, papa se izdiže do Božjeg prestola da primi naredbe, a kao lav ili kralj čvrsto i snažno kroči zemljom.”
1 Ovo podseća na Ezopov opis u Pesmi nad pesmama (3-10-11): Moj je dragi beo i rumen… a glava mu je suho zlato.
