Gubitnička priča

Mi­slim, do­bro ne­ki­ma do­đu ne­ki ju­bi­le­ji. Okru­gle go­di­šnji­ce za okru­gle sto­ma­či­će. Zna­te ono: ši­rok osmi­jeh i ma­stan brk. Pa se do­bra­no na­cvr­ca­ni sva­ti la­te har­mo­ni­ke, uhva­te se u kol­ce, pre­mje­ra­va­ju i od­mje­ra­va­ju ru­me­ne dru­ga­ri­ce s ko­ji­ma su ne­kad … Eh! O mla­do­sti … Sav taj po­su­sta­li ur­ne­bes ne­ka­ko se otu­žno za­vr­ši, faj­ront mla­do­sti ob­ja­vi ne­ki dri­pac i od­je­da­red sve za­do­bi­je gor­či­nu smla­če­nog pi­va. Sju­tra­dan se svi pre­tva­ra­ju da im je bi­lo li­je­po, da­me ka­žu: bo­žan­stve­no. To su one da­me – taj­kun­ke ko­je pre­zi­ru sop­stve­ne go­di­ne ne zna­ju­ći da go­di­ne pre­zi­ru njih. Pro­kle­ta pri­ro­da ljud­ska…Pu­sti­te vri­je­me da pro­la­zi, jer će iona­ko pro­ći…
Elem, ne vo­lim ju­bi­le­je. Ne vo­lim okru­gla­ste go­di­šnji­ce. Ali ovaj o ko­jem po­ku­ša­vam ne­što da za­pi­šem ne­ma ve­ze sa go­re­po­me­nu­tim. Ho­ću re­ći: su­vi­še je go­rak, su­vi­še je bo­lan, su­vi­še je mu­čan. Ma­kar za sve one ko­ji još uvi­jek svi­jet pro­mi­šlja­ju gla­vom, a ne sto­ma­kom ili, sa­ču­vaj Go­spo­de, po­za­din­ski. Ma­da, kad bo­lje raz­mi­slim, uvi­jek je vi­še ovih dru­gih, ovih ko­je ju­bi­le­ji aso­ci­ra­ju na pra­se­će, jag­nje­će, na but­ki­ce i ov­či­ce…
E baš ti maj­sto­ri pu­nog asta­la i pra­zne gla­ve su do­pri­ni­je­li i ovom ju­bi­le­ju. Oni su se­be pro­gla­si­li je­zi­ko­slov­ci­ma i nad­lin­gvi­sti­ča­ri­ma, a je­zik na ko­jem su ro­đe­ni i ko­jeg su se u tre­nu­ci­ma du­kljan­skog pro­svje­tlje­nja od­re­kli prog­na­li su iz uči­o­ni­ca i iz dr­ža­vi­ce. Ti­me su u uči­o­ni­ca­ma spu­sti­li ro­let­ne, a u dr­ža­vi­ci su, za sva­ki slu­čaj, upa­li­li­li mrak. U mra­ku se ra­de mno­ge stva­ri, ali nji­ho­va mrač­na ra­bo­ta ne­ma ve­ze ni sa je­zi­ko­slo­vljem ni sa lju­ba­vlju, a ni sa pro­du­že­njem vr­ste…
Da­kle, de­set go­di­na je pro­hu­ja­lo po­ne­se­no vi­hor­nim ma­ter­njim kri­li­ma. De­set go­di­na je ot­ka­ko je dr­ža­vi­ca po­sta­la za­bra­nje­ni grad opa­san be­de­mi­ma no­vo­go­vo­ra i no­vo­je­zi­ka. Za­bra­nje­ni grad ko­ji ču­va pre­to­ri­jan­ska gar­da no­vo­sol­da­ta. Ču­va ga, sve vi­še mi se či­ni, od ra­zu­ma, isti­ne i pa­me­ti. Da­kle, isti­na i pa­met su pri­je de­set go­di­na pro­gla­še­ni ulje­zi­ma ko­ji­ma se fer­ma­nom za­bra­nju­je bo­ra­vak u za­bra­nje­nom gra­du.
U me­đu­vre­me­nu je na­šim slav­nim vo­do­to­ci­ma pro­šlo mno­go slav­ne vo­de. Slav­na vo­da je do­ni­je­la mno­go slav­nih te­ko­vi­na, a či­ni se da će ve­o­ma br­zo slav­na vo­da i od­ni­je­ti mno­ge slav­ne te­ko­vi­ne.
Šta je do­bi­la Cr­na Go­ri­ca od­ri­ču­ći se je­zi­ka na kom je za­sno­va­na, od­ri­ču­ći se, da­kle, pra­vog ime­na?
Mir­ne du­še i či­ste sa­vje­sti kao ži­vi svje­dok mo­gu re­ći: ni­šta. Ni­šta ni­je do­bi­la sem na­ka­rad­nog na­dim­ka i još po­ne­ke sra­mo­te.
Osim to­ga, do­bi­la je iz­be­zu­mlje­ni ha­os. I taj ha­os je je­di­ni si­stem ko­ji funk­ci­o­ni­še u dr­ža­vi­ci.
Onaj ko se­bi od­sje­če je­zik za­u­vi­jek gu­bi moć go­vo­ra. Onaj ko­ji iz­gu­bi moć go­vo­ra ne mo­že tra­ži­ti od dru­gih da ga ra­zu­mi­ju. Sa­mo­u­ki­da­nje je­zi­ka pri­je ili ka­sni­je do­vo­di do sa­mo­u­ki­da­nja iden­ti­te­ta. Pri­sta­ja­nje na ži­vot bez iden­ti­te­ta je je­di­ni do­kaz po­sto­ja­nja u no­vo­je­zič­koj dr­ža­vi­ci. Da­kle: ne po­sto­jim, da­kle, po­sto­jim. Te­ško svar­ljiv pa­ra­doks. Ali taj ko­de­rov­ski ka­lam­bur je je­di­na pra­va de­fi­ni­ci­ja tre­nut­nog sta­nja u kul­tur­no­je­zič­kom si­ste­mu Cr­ne Go­ri­ce.
Iz­vje­snost pro­jek­ta ko­ji će se, vje­ro­vat­no, br­zo za­o­kru­ži­ti je obe­smi­šlja­va­nje sve­ga smi­sle­nog i po­pu­nja­va­nje na­sta­log zi­je­va pra­zni­nom. Kre­a­to­ri na­še cir­ku­si­ja­de svih ovih go­di­na za­ja­mlju­ju isti­nu i za­mje­nju­ju je ša­re­nim la­ža­ma.
Sve u sve­mu: onaj ko­me odu­zmu je­zik pri­stao je na sve. Sa­mo po­da­nič­ki men­ta­li­tet ko­ji je pri­stao na sve pri­sta­će na no­va po­ni­že­nja. Po­ni­že­nom po­da­ni­ku sva­ko no­vo po­ni­že­nje vre­me­nom za­li­či na na­gra­du. Ta­ko se do­bar dio po­da­ni­ka di­či sop­stve­nom sra­mo­tom. Ni­je to spe­ci­ja­nost ni­ti is­klju­či­vost na­še­ga cr­no­gor­ja, bi­va­lo je to­ga i ra­ni­je i na ne­kim dru­gim mje­sti­ma pod za­ču­đe­nim ne­bom. Ali, sa­mo ov­dje i sa­mo sa­da de­ša­va­ju se ova­kve go­di­šnji­ce. Tu­žne i ru­žne.
Ova pri­či­ca uisti­nu je­ste gu­bit­nič­ka. U ovoj pri­či­ci svi su gu­bit­ni­ci. Naj­ma­nji gu­bit­ni­ci su oni ča­sni lju­di ko­ji su iz­gu­bi­li sa­mo hljeb. Naj­ve­ći gu­bit­ni­ci su oni lju­di ko­ji ni­ka­ko da shva­te da je gu­blje­nje hlje­ba je­dan od naj­ma­njih gu­bi­ta­ka. Me­đu nji­ma su i oni gu­bit­ni­ci ko­ji na taj hljeb ma­žu la­ži i raz­bra­će­nja i ti­me nut­ka­ju po­ko­re­nu ra­ju.
Pro­blem Cr­ne Go­ri­ce je u još jed­nom uža­sa­va­ju­ćem pa­ra­dok­su: je­di­ni si­gur­ni po­bjed­ni­ci na na­šem kr­šu su iskon­ski gu­bit­ni­ci. Si­stem po­bjed­nič­kog gu­bit­ni­štva je do­ve­den do per­fek­ci­je. Za­to je i ova gu­bit­nič­ka pri­ča po­sve­će­na maj­sto­ri­ma gu­bit­ni­štva ko­ji­ma je sve bo­lje jer je sve go­re, a ko­ji­ma će bi­ti naj­go­re ka­da bu­de bo­lje. Ako bu­de.
Li­ku­ju­ći nad srp­skim je­zi­kom ko­jeg su ži­vog sa­hra­ni­li na­ši gu­bit­ni­ci pje­va­ju za­stid­nu pje­smu jed­nog stid­nog vre­me­na.
Je­dan uva­že­ni isto­ri­čar ot­pri­li­ke za­klju­či da je iden­ti­tet no­vo­cr­no­go­ra­ca za­sno­van na li­je­vim skre­ta­nji­ma?! Da li su za­pra­vo li­je­va skre­ta­nja naš je­di­ni put? I mo­že li još ma­lo uli­je­vo? Mi­slim da mo­že i da će­mo se za­jed­no u to uvje­ri­ti. Gu­bit­nič­ka pri­ča je i po­sve­će­na naj­vi­še oni­ma ko­ji ni­ka­da ni­je­su išli pra­vo. Ni­ti su ho­da­li us­prav­no.
Mo­že li se, li­je­vi dru­go­vi gu­bit­ni­ci, bi­lo šta bi­lo kad i bi­lo gdje te­me­lji­ti na ras­te­me­lje­nju?
No, bi­će još ju­bi­le­ja… Mno­ge će slav­ne vo­de pro­te­ći na­šim slav­nim vo­do­to­ci­ma, a u na­šim uči­o­ni­ca­ma će je­zik ko­ji ni­ko ne go­vo­ri pre­da­va­ti oni ko­ji ga ne zna­ju oni­ma ko­ji­ma ne tre­ba. Ka­ko to re­če onaj Čo­vjek.
Ova gu­bit­nič­ka pri­ča je na­pi­sa­na srp­skim je­zi­kom. I za­to ni­je gu­bit­nič­ka. Ili je­ste. Ka­ko vam dra­go…