Mali veliki život Dušana Radovića – 3
Piše: Milovan Vitezović
MALI VELIKI ŽIVOT DUŠANA RADOVIĆA 03
MODERNISTI su upotrebili Radovićevo pevanje do pobede, objavljujući mu pesme u “Delu”, “Danasu” i u “Letopisu Matice srpske”, ali njihovi kritičari nisu njegovo pesništvo razmatrali kao opšte pesništvo, ostavljajući ga u rezervatu dečje književnosti kojom se nisu bavili, jer su smatrali da su iznad nje.
Nažalost, ni tamo, na tom uskom rezervatskom planu, Radović nije vrednovan kako treba, jer rezervat ima rezervatske estetičare. Vrednovali su ga oni čije se vrednovanje malo ceni, estetski čuvari rezervata, omeđivači njegovog prostora.
Radovićevu pesničku veličinu su merili ljudi malih mera.
Gulivera su merili duhovni liliputanci.
Omeđeni svojom uskošću, oni su određivali njegovu širinu.
Ljudi konvencija davali su mu atest da je izvan konvencija.
Ipak, bez obzira i s obzirom na sve hvale koje su o njemu rečene, mada od pojedinih više bi za njega radile pokudice, Dušan Radović je ovakvoj našoj kritici ostao nedokučiv i nedočitan, bar ovoj, koja se zove kritika književnosti za decu, koja zbraja nezbrojivo i po osnovnim računskim radnjama i koja meri na kilo.
Dušan Radović će kao pesnik biti objašnjen kad se Nikola Milošević (ili neko srodnog estetskog opsega) malo ostavi Dostojevskog i lati Radovićevih dela.
Naravno, ima i vrednih i temeljnih eseja o poeziji za decu Dušana Radovića, takvi su eseji Milana Pražića, Milovana Danojlića i Vladimira Milarića…
SLOBODAN Stojanović, toliko odan Radoviću da ga dobro razume, u retkom trenutku zicflajša, ispisao je osam stranica o jednostavnoj pesmi “Pouka” od četiri stiha i pokazao da se o svakoj Radovićevoj pesmi, savršenoj u jednostavnosti, može napisati i više stranica i da u njoj ostane još zagonetnog. A Radovićevih pesama za decu ima za solidna četiri toma.
“Kada su svi hteli da budu ozbiljni pisci, on je počeo da piše za decu i narod, onda kad su narod htela da budu jedino deca”, najsažetije je Radovića ocenio pesnik Matija Bećković. “Njegova poezija se samo uslovno može smatrati dečjom, a sve što je stvorio može se razumeti najmanje na jedan način. Prirodno, radosno, zdravo… – bile su najčešće među njegovim rečima. Bio je uveren da je dužnost poezije da obraduje i usreći čitaoca, a ne da ga ponižava i zbunjuje.”
Sigurno je da je Dušan Radović, i s ovim i ovolikim vrednovanjem, na tronu savremene srpske poezije za decu. Samo što taj tron, oni koji vrednuju, ostavljaju u pomoćnoj zgradi, u dečjem paviljonu srpske palate pesništva.
Radović nam nije ostavio naslov prve pesme, koju je poslao redakciji poratnog dečjeg časopisa “Poletarac”, koji će sam sa nostalgijom sedamdesetih godina obnavljati na zaista veličanstven i neponovljiv način, pa se ne zna da li je ona jedna od tri prvo objavljene pesme. Zna se, po Radovićevom svedočenju, da ga je ona na neobičan način zaposlila u redakciji ovog časopisa. Neobično je da ova pesma nije bila ni potpisana njegovim imenom. Radović je pričao da se, iz straha početnika, potpisivao ženskim imenom: Rajka Tokić.
Pesma je, u redakciji, odmah bila zapažena. Svi su nagađali: ko li je ta Rajka Tokić? Mora da je mlada, kad je potpuno nepoznata. Pretpostavljalo se da je lepa i i zagonetna, kao i njena pesma. Branko Ćopić i Arsen Diklić, članovi redakcije, tada u godinama okretnim za mladim i lepim devojkama i ženama, spremali su se da odu u Kolarčevu 5, gde je Dušan Radović tada stanovao, da vide kako izgleda Rajka Tokić, da je upoznaju i da sa njom izmenjaju pesničke i druge impresije.
Do ovako pripremanog ovog upoznavanja, pretpostavljam komičnog, nije došlo, jer je, ipak, nestrpljivi mladi pesnik Dušan Radović savladao stidljivost i strah i svratio u redakciju, kod glavne urednice, Jelene Bilbije, da se raspita za pesmu i da otkrije da je Rajka – Dušan. Tako se i zaposlio u “Pionirskim novinama”.
Pitao sam septembra 1969. godine Branka Copića je li to tačno i da li se seća tog februara 1947. godine.
“Tačno je. Zaintrigirala nas ta Rajka Tokić”, priznao je Branko Copić i dodao, na samo njegov šeretski način. “Veliš da je bio februar, pa jest, mačji mjesec!”
Pitao sam i kakav je utisak ostavio sam Dušan Radović, u odnosu na očekivanu Rajku.
“Koliko su njegove pjesme bile posve nove, i koliko su nas zadivile, on sam nije. Rajka je bila Mrguda. Iako je bio mlad, izgledao je kao neko ko se već sjeća djetinjstva. Izgledao je kao neko kome treba pomoći. Tako je Jelena Bilbija predložila da ga zaposlimo, oduševljena što se njegov dan rođenja, 29. novembar, poklapa sa Danom Republike.”
Branko Copić se uverio da izgleda vara: “Brzo smo spoznali njegovu veliku duševnost, koju je mrgodnošću prikrivao, kao da se stidio što je pjesnik.”
“Znate li da je i Matija Bećković rođen 29. novembra?”, pitao sam dalje.
“Onda Dan Republike nema šanse. Oni će ga pomračiti”, kazo je Branko Ćopić u zabrinutoj šali.
Govorio je Dušan Radović kako ga greju sećanja na atmosferu njegovog malog, jednostavnog, čistog i lepog detinjstva. Kazivao je kako to ni u šta drugo i nije mogao pretočiti “do u jednostavnost, u neku lepu setu i u neku slatku gorčinu”.
PRVU pesmu koju je kao devetogodišnje dete napisao bila je posvećena ocu. Prva pesma kojom je postao pesnik “Bio jednom jedan lav” ima uz lava i svog junaka sa gumicom. Brana je Duškov mlađi brat. Trudio se da njegove pesme liče na detinjstvo jednostavno i čedno, onakvo kako je on hteo da pamti svoje detinjstvo, u doborj i zdravoj porodici.
Po Radoviću, u dobroj i zdravoj porodici otac treba da brine o prezimenu dece, a majka o imenu. Kad kaže prezime, Radović misli na obraz, na čast, na moral, na stamenost (u čvrstini i postojanosti), na sve ono u šta deca mogu da se zaklunju, da imaju ono što ih pred sobom i pred drugima obavezuje. A majka treba da brine o imenu, znači svakodnevno, o svakom detetu posebno. Tako je bilo u starim vremenima. “Cuvaj majku da ti duže traje”, Radović se žestoko sporio sa vremenom koje polako ukida majku, a da “ne znamo ko će biti maćeha ove dece”.
Kako je očinska briga o prezimenu izgledala u porodici Dušana Radovića svedoči ova anegdota… Dušan je svog sina Miloša, kada je polazio u školu, savetovao:
“Nemoj da mi cmizdriš! Upamti, ti si Radović! Ako te neki dečak udari, udari i ti njega! I kvit! Samo nemoj prvi!”
Jednoga dana Miloš je iz škole došao uplakan.
“Šta je?”
“Udario me je jedan dečak.”
“Jesmo li se dogovorili da ne cmizdriš? Ti si Radović! Jesi li i ti udario njega?”
“Zaboravio sam! Zato i plačem.”
BEZ PATETIKE
SUMNJIČAV prema svakoj patetici kao izvorištu laži, on je i istinistost svojih pesničkih misli proveravao parodiranjem! Parodiranjem se lečio od oponašanja.
Tako je, primerice, na više načina parodiro dve najpatetičnije, ali i najkobnije pesničke misli veka: “U ovom svetu nije novo mreti, ali ni živeti nije najnovije” (Jesenjin) i “U ovom svetu, nije novo mreti, izgraditi život daleko je teže” (Majkovski). Parodiranjem se spasavao velikih reči, umišljenosti i sumnjive sentimentalnosti i bukvalnog zalaganja za dobrotu i nežnost. Time je postizao visok nivo mišljenja u mudrosti, veštini i kombinatorici.
Molio sam ga da mi otkrije glavnu misao svoje poetike. Odbio je, da mi ne bi rekao bilo šta. Ipak, jednom sa usput čuo: “Poezija mora biti mudrija od života.”
Uvek mi se činilo da je Dušan Radović od deteta postao dečji pesnik, da je od praćke napravio hozentregere.
Nastaviće se
Milovan Vitezović | 29. oktobar 2004.
