Intelektualci i fašizam.
Po prirodi stvari, ovi su pojmovi suprotstavljeni jedan drugome, a njihova simbioza po pravilu nepojmljiva i neprihvatljiva pa, ipak, istorija 20. veka i dve decenije ovog, 21. veka pokazuju upravo suprotno: intelektualci su ti koji se među prvima približavaju agresivnom nacionalizmu, isključivosti koja negira demokratska načela, veliča autoritarnost i supremaciju jedne rase nad drugom.
Zato bi bilo poželjno da svaka generacija o tome uporno svedoči, jer protok vremena donosi nove dokaze koji sumorno potkrepljuju tu tragičnu opčinjenost intelektualne elite fašizmom.
Postoje, i uvek će postojati pojedinci koji će se u jednom trenutku trgnuti, postideti, ali mrlja u njihovoj biografiji o(p)staje i ukoliko je njihovo delo postalo deo svetske kulturne baštine može samo izazvati nevericu zbog kobnog nesklada između savesti i talenta.
Podsećanja na posrnuća intelektualaca su neophodna bez obzira kojoj su zemlji i kom vremenu oni pripadali, jer njihovi slučajevi opominju na širem planu svetske istorije.
Najnoviji dvobroj (221/22) časopisa Gradac (Dom kulture Čačak i Umetničko društvo Gradac, urednik Branko Kukić) vođen je upravo ovom idejom: pod naslovom Gvozdena garda: Sioran, Jonesko, Elijade govori o fašizmu u Rumuniji u periodu od 1927. do kraja Drugog svetskog rata, i odnosu ove trojice intelektualaca prema njemu.
Dvobroj je priredio Vladimir Dimitrijević koji u uvodu napominje da su rumunska misao i politički život između dva svetska rata kod nas manje poznati.
Okosnicu tog doba čini fašistička organizacija pod imenom Legija Svetog arhangela Mihaila (osnovana 1927) čiji je cilj bio duhovni preobražaj zemlje.
Uspon Legije tadašnja rumunska vladajuća struktura je čas tolerisala, čak i sarađivala sa njom, da bi je potom progonila, uklanjala i gasila.
Dimitrijević akcenat stavlja na osnivanje, uzlet i pad Legije čiji je osnivač bio Korneliju Zelea Kodreanu (1899), od studentskih dana antilevičar i antiliberal koji je, propagirajući askezu, u hrišćanskoj religiji video potporu u obnovi nacije.
Kodreanu je brzo stekao slavu među mladima; organizacija je imala svoj grb, rešetkasti krst koji je bio simbol i hrišćanstva i odlučnosti da se za ideju ide i u zatvor, sledbenici su nosili zelene košulje kao simbol proleća i obnove.
Svojim su stavom i idejama stekli ogroman broj pristalica, vremenom su se radikalizovali i po popularnosti i snazi postali pretnja političkim oponentima, i samoj vlasti. Počeli su progoni, a da bi na njih odgovorila Legija je stvorila militantnu grupu pod nazivom Gvozdena garda.
Budućnost pak obe grupacije mogla se pretpostaviti – i njeni osnivači, i neki sledbenici su robijali, pa i bili likvidirani.
Sve se raspalo definitivno 1941. do kada su legionari, prestrojavajući se u hodu, dostigli zenit otvorene fašističke zajednice.
Uostalom, o tome najbolje govori podatak da je u Rumuniji 30. jula 2015. stupio na snagu Zakon o holokaustu na teritoriji Rumunije u kojem stoji da se „pod Legionarskim pokretom podrazumeva fašistička organizacija u Rumuniji, koja je od 1927. do 1941. delovala pod nazivom Legija arhangela Mihaila, Gvozdena garda i partija Sve za otadžbinu“.
Svi koji su imali udela u ovom pokretu ne mogu biti predmet javnog poštovanja i kulta, tumači Dimitrijević koji, kao priređivač ovog dvobroja časopisa Gradac, potom interesovanje usmerava na trojicu najvažnijih rumunskih intelektualaca tog doba, kasnije svetski slavnih Emila Siorana, Mirču Elijadea i Ežena Joneska.
Ideje Legije obeležile su im mladost, ali je njihov odnos prema njima bio različit. Ežen Jonesko (Slatina,1909 – Pariz, 1994), upoznao se sa Sioranom i Elijadeom na studijama u Bukureštu.
U Rumuniji je ostao do 1938, posle čega pred fašizmom beži u Francusku.
Jedan od osnivača teatra apsurda, Jonesko je jedini od njih trojice uviđao fašistički i antisemitski duh Legije i Gvozdene garde, čemu je posvetio svoju čuvenu dramu Nosorog u kojoj opisuje mentalitet mase koja poput beslovesnog krda nosoroga hrli u nepoznato, uništavajući svako obeležje humanosti.
U nekom od intervjua čak je rekao da mu je upravo rastući fašizam u Rumuniji bio inspiracija za Nosoroga, tačnije, bliski prijatelji koji su jedan za drugim pristupali Legiji i Gvozdenoj gardi.
Emil Sioran (Rašinari, 1911 – Pariz, 1995), filozof i pisac, na Univerzitetu u Berlinu 1933. postao je simpatizer nacističkog pokreta. Opravdavao je Noć dugih noževa i sebe opisivao kao hitleristu: „Mali je broj onih ljudi, pa čak i u Nemačkoj, koji se više dive Hitleru nego ja“.
Vrativši se u Rumuniju podržavao je ideje Gvozdene garde, ali se u posleratnom razdoblju, znatno kasnije, odrekao svoje opčinjenosti fašizmom, rekavši da je to bila najgora ludost njegove mladosti.
Iako tu zanesenost nije priznavao, Mirča Elijade (Bukurešt, 1907 – Čikago,1986) bio je dugogodišnji ostrašćeni pristalica Gvozdene garde.
Čuveni istoričar religije bio je član Legije arhangela Mihaila (o čemu u Gradcu piše Klaudio Muti), zastupajući specifičan vid rumunskog nacionalizma – rumunizam.
NJegov antisemitizam nije bio nacističkog tipa, ali jeste zagovarao da tuđinci (posebno Jevreji) „obrazuju inorodno telo u rumunskom kontekstu i mogu pokazati destruktivan uticaj na kulturni identitet nacije“.
Podršku ideji o rumunizmu Elijade je video u Gvozdenoj gardi, „snažno i ushićeno“ stavši uz nju.
O tome, u svom Dnevniku, podrobno piše njegov nekadašnji prijatelj, Jevrejin Mihail Sebastijan, pisac i autor romana Već dve hiljade godina o rumunskom antisemitizmu, zgražavajući se nad žestinom kojom se Elijade obrušavao na političke protivnike. (Dvobroj Gradca objavljuje pozamašni deo iz Sebastijanovog Dnevnika koji se dosad nije pojavio na srpskom, ali i dva poveća uvodna teksta u roman Već dve hiljade godina koji je kao celinu 2018. objavio beogradski Clio, što je valjalo u fusnoti zabeležiti.)
Zbog svojih uverenja Elijade je, u vreme hapšenja legionara 1938, i sam skoro pet meseci bio lišen slobode.
U egzilu u Parizu živeo je od 1945, da bi se kasnije prebacio u Ameriku.
Za razliku od Siorana, nije se eksplicitno ogradio od svoje podrške ideologiji fašizma: uklapao ju je u svoju ideju o neophodnosti rumunske „duhovne revolucije“.
Anđelka Cvijić
