Prelazimo na izuzetno značajan pojam, „budnost“. Hamvaš upotrebljava ovaj izraz u smislu metafizičke osetljivosti čoveka (Μετά τα φυσικά – iznad prirode); budan je onaj koji vidi izvan pojava čula, uma, osećanja, strasti, dakle, savršeno duhovno budan. Reč Veda (sveta knjiga Indije) potiče od reči vidja, u vezi je sa latinskim videre, i bukvalno znači: gledati i videti. Ali, nije reč samo o slici, prizoru koji se gleda, nego i o smislu i značenju stvari. Na osnovu toga, suštinski ispravnije je prihvatiti da je značenje vidje – znanje. Po Genonu, Veda je znanje o svim stvarima sveta, večno i sakralno znanje drevnih vremena, „znanje o izvornom smislu stvari“. Budnost je preduslov svakog viđenja i znanja.
U tom smislu treba razumeti i Isusove reči na Maslinovoj gori: „Budite budni i molite se“. Simbol te budnosti je petao (Hamvaš nas upoznaje sa smislom Sokratovih reči prilikom ispijanja otrova: ne zaboravite da Asklepiju prinesete na žrtvu petla, sa smislom petla koji se okreće na zvonicima crkava i krovovima kuća, odnosno ukrašava grbove plemića).
Zaratustra budnost naziva histi (nadljudska vizija), i smatra je darom najveličanstvenije boginje neba. U knjizi Zend Avesta, bog Mitra se naziva „večno budnim“ (on predstavlja sunce i svetlost, kao i Oziris i Apolon). O budnosti govori i tibetanska Knjiga mrtvih. Najviše svojstvo zemnog Ja je histi, budnost.
U poglavlju Vede koje se zove Iša-Upanišada navodi se: „Jer onaj kome je svako živo biće postalo Ja, probuđen je; i gde ostaje tuga i gde ostaje briga ako umeš da vidiš Jedno?“ … „Neznalice lutaju po slepoj tami, ali su u još gušćoj tami oni koji gomilaju znanje preko znanja.“ … „Onaj ko zna da znanje i neznanje nisu dovoljni, i s tim dvostrukim otkrićem kroči preko smrti, samo je on besmrtan.“ … „Onaj ko zna da nema pretvaranja u nešto, ali da nema ni propasti, i s tim dvostrukim otkrićem kroči preko smrti, samo je on besmrtan.“ Stanje onih, koji misle da su stvarnost njihove želje, strasti, htenja, brige, mašta i njihov čulni svet, Veda označava rečju avidja. Avidja ne znači slepilo, ni neznanje, nego omamljujuću pospanost. Degradirano i zatvoreno bivstvo, sanovitost. „Avidja je najveća opasnost koja može snaći dušu“. Ona ima tri stepena: duboko spavanje bez sna (čovek ništa ne vidi i ništa ne zna), san (čovek vidi, ali ne zna) i razbuđenost (čovek vidi i zna, ali još nije budan). Budnost je tek četvrti stepen (turijam). Čovek u stanju avidje, čovek koji nije budan, podložan je zanesenosti i čarolijama (maje). Za njega su slike i vizije čulnog sveta stvarnost. Čovek veruje da je posebna individua, sadržana u zemnom Ja i čulima. „Što je više tašt, ohol, uobražen, samopouzdan, obestan, nadmen – sve je više slep, neznalica, irealan, fantasta, sanovit, tim je više omamljen, tup i pospan.“
Iša-Upanišada razlikuje znanje od budnosti; kategorički se ustvrđuje da znanje nije budnost, da viđnja (nagomilano materijalno znanje) nije što i vidja. Suprotnost je aviđnja, koja znači neznanje. Jer, po još većoj tami od neznalica tumaraju oni koji znanje gomilaju na znanje. I viđnja i aviđnja su vidovi pospanosti. Zašto je smisleno znanje „najopasnije spavanje“? Zato što ono povećava samo materijalnu količinu znanja, a ne uvećava kvalitet „viđenja“ i svetlost, ono ne budi. Dakle, tek četvrti stepen, turijam, jeste budnost. To je svetlo, čisto i istinsko viđenje, istinsko znanje. Početak sumnje jeste prvi korak, prvi znak budnosti; početak vida „iza čula“, početak naslućivanja stvari iza prirode, taj metafizički dodir jeste prva stanica budnosti. Prerastanje zemnog, individualnog Ja ka univerzalnoj ličnosti odvija se preko saznanja „ovo nije drugo do ono“ (etad vai tat) i „ovo si ti“ (tat tvam asi). Dakle, njima se označava mogućnost da se sva živa bića vide u sebi kao delovi svoga Ja, i da se samog sebe vidi u svemu što živi. Univerzalna ličnost ostvaruje bivstvo, i stiče saznanje da je svet – Jedan. Čovek u sebi vidi sva bića sveta, ali zna da je u svakom biću i on sam. Više ne postoji omamljeno (avidja) individualno Ja, nego budno (vidja) Ja.
Kroz temeljnu reč veda, atman, Hamvaš nas konačno upoznaje sa pojmom budnosti. Atman je univerzalna duša, Božansko Ja, duša-bivstvo, univerzalni besmrtni duh-Ja, izvan prostora i vremena. U vedama tu reč često zamenjuje reč Budan, čime se više nego očigledno naglašava suštinsko značenje. Budnost je, dakle, poistovećivanje s atmanom, božjom dušom. Budnošću čovek postiže besmrtnost. „Budnost je poistovećivanje s najvišim, najduhovnijim obeležjima božanstva“. U suštini, budnost nije znanje, nego osetljivost, najjači intenzitet bivstva. Hamvaš nadahnuto piše: „Budnost je apsolutna svetlost duše, savršena oduhovljenost, … savršena svetlost“. Probuđena duša, koja je postigla metafizičku osetljivost, sebe izdiže iznad poznavanja i znanja (koji su usmereni samo prema spolja).
Dakle, bivstvo je intenzivna osetljivost duše, i takvo bivstvo je jedina stvarnost, realitet. „Ovaj zajednički veliki svemir jeste velika univerzalna božja duša.“
Zoran Tucaković
