Kakvi su ljudi bili mislioci, čiji se život poklapa sa vremenom spuštanja zavese? Lao Ce, Konfučije, Buda, poslednji Zaratustra, Heraklit, Pitagora, Empedokle? Nedovoljno je njihove osobine prikazati kroz oveštalu floskulu „nekada su matematika i filosofija bile isto“. Jer, oni su imali adekvatna i suštinska znanja koja se realizuju u astronomiji, religiji, zemljomerstvu, obučavanju, lečenju, upravljanju državom, metafizici i poeziji. Grci su ovakve ljude nazivali: drevni teolozi (παλαιοί θεόλογοι). Situacija ovih ljudi u svetu bi se mogla obuhvatiti odrednicom: sakralni subjekat, a smisao njihove univerzalnosti bila je nadčovečnost. Otprilike od Platona istorija više ne poznaje ovakvu nadljudsku ličnost.
Ali, ne treba njihovu univerzalnost shvatiti kao neko nagomilano znanje, „znanje preko znanja“ (o čemu je već bilo reči). Univerzalnost nije materijalno znanje, nego duhovni kvalitet koji izvire iz snage, neposrednosti i dubine duhovnih sila. Sakralni subjekt u drevno vreme – Učitelj Života, čiji je govor o drevnom bivstvu pouzdaniji i istinskiji od pisanih izvora, i čije je univerzalno biće zračilo budnost drevnog bivstva. U jednoj od pesama Tao te đinga, navodi se da su stari učitelji „umeli da otvore zatvorene tajne, da vide i da shvate stvari“. Dakle, Učitelj Života je taj koji otvara život za bivstvo, koji poseduje budnost. U drevno doba intenzivnu osetljivost su mnogi posedovali, ali je esencija te sposobnosti živela u Učitelju Života, kao neka vrsta subjektiviteta. Budnost je intenzivni i sakralni subjektivitet, oličen u Učitelju, koji je istovremeno i sredstvo božanskih sila, posredstvom koga se ispoljava univerzalno bivstvo.
Prošlo je zlatno doba. Ima li danas nekoga, ko ume život uzdići do bivstva, da razbudi narod iz omame? Danas je svaki čovek samo svoje Ja. „Ja tone u omamu, prikuplja imetak, žudi za vlašću, juri za uživanjima.“ Ali, treba znati da Učitelj Života nije bio savršen čovek, jer su bezgrešnost i savršenstvo „snoviđenja glupog čoveka“. Učitelj je bio čovek sa svim oznakama ljudskog bivstva, posvećen, a ne savršen. Onaj koji zna da je čovek, ali takođe zna i oseća savršenstvo beskraja božanskog bivstva. „Težište i sadržaj njihove ličnosti, sudbine, života nije bilo maleno Ja, nego Veliki Nevidljivi. Zato su bili objavljenje božanskog bivstva. Zato im je i bio narod privržen. Zato su bili sakralni. Zato su bili Učitelji Života.“
Zašto su Grci Učitelja Života zvali drevnim teologom? Zato što je sredstvo Učitelja bila božanska reč, Θεός λόγος. A Logos je i reč, i smisao, i propoved, i duh, i bit, i propis, i mera, znak, simbol, zakon, sud,… A kod Heraklita ova reč ima i najadekvatniji smisao – budnost. Reč postaje vidljiva nestajanjem sakralnih subjekata, i pojavom njihovog naslednika – knjige. Reč je u knjizi postala matriks svih stvari, princip svega postojećeg. Reč nije izraz (to je samo zabluda individualnog Ja). Reč je stvaralačko objavljenje božanskog bivstva. Reč je simbol sakralnog i univerzalnog bivstva. Sakralni subjekat odgovara drevnom bivstvu, dok knjiga odgovara istorijskom bivstvu. Sakralni subjekat i knjiga su Učitelj Života.
Drevne knjige su pisane u sutra-stilu (kratke zagonetne rečenice, u kojima se reči koriste kao simboli). Težište je na čitaocu, koji treba da otkrije smisao i vezu. Ono što je danas knjiga Ji-đing, u izvornom obliku je bio određeni broj kombinacija grupa od po osam koštanih štapića, u kojima su jedan dug i dva kratka (jang i jin). Značenje štapića je zavisilo od njihove međusobne veze. Revoluciju je predstavljalo zapisivanje ovih simbola, čemu se odupirao veliki deo duhovne kaste. Korišćen je tajnoviti sutra-stil, ali su sledila brojna dopisivanja i komentari, i tako je knjiga postala razumljiva i za neposvećene. I tako je bilo skoro svuda. Veoma mali broj knjiga je zadržao svoj izvorni oblik. Koja je krajnja tajna sutre? Da ono što pruža nije pojam i nije slika, pošto nema veze ni sa smislenim znanjem, niti sa mitom. „Sutra je elementarni metafizički dodir koji budi. To je neposredan dodir Učitelja Života.“ Razumevanje sutre mora da prati sev buđenja, poput munje.
Zašto je skoro nemoguće prevesti drevne knjige na „moderne“ jezike? Zato što su drevni jezici bili univerzalni sistem znakova, dok su evropski jezici „izražajna sredstva individualnog Ja“. Što je jezik stariji, on je više metafizičan. Nauka skriva istinu, kad utvrđuje da su negdanji narodi i njihovi jezici bili primitivni, i da su tim bili primitivniji što su bili stariji. Dovoljno je to uvideti na primeru grčkog i latinskog jezika. Sve što je univerzalno, sve što je duhovnost višeg reda, sve što je bitno, u Evropi potiče iz ova dva jezika. Hamvaš navodi primer reči logos, za čije je objašnjenje potrebno više stotina „evropskih“ reči, dok bi rečnik reči sačinjenih od logosa premašio hiljadu reči. Prema grčkom i latinskom jeziku, njihovi romanski i germanski „sledbenici“ izgledaju kao kuhinjski jezici. Nameće se pitanje: Koliko su tek sadržajni, univerzalni i duhovni bili još stariji jezici?
Pošto je mišljenje stvar univerzalnog duhovnog Ja, a ne individualnog Ja, za istinsko mišljenje su potrebni perspektiva i budnost. Samo tako se može videti suština. Samo tako se može biti egzaktan. Egzaktno viđenje je sadržano u Platonovoj metafizici ideja, Pitagorinoj teoriji brojeva, u haldejskoj astrologiji, Ji-đingu, alhemiji, mišljenju Bemea i Badera,… ali i u umetnosti Šekspira, Molijera, Kitsa, Helderlina, Rilkea.
A drevna knjiga je bila posvećenje (prema svom formalnom obeležju), i metafizika (prema sadržini). Njena uloga je bila – buđenje. Njen smisao je čuvanje sakralnog subjektiviteta. Istinska sakralna knjiga je samo ona, preostala iz drevnosti, odnosno ona koja živi neposredno od drevnog duha.
Zoran Tucaković
