Zavesa koja predvaja vreme koje se završava oko 600. godine pre Hrista i potonje vreme, o kojoj je bilo reči na početku ove teme, označava granicu između otvorenog bivstva (zlatnog doba, drevnog i prirodnog stanja čoveka) i zatvorenog života (apokalipse, strašnog suda nad životom). Može li „istorijski“ čovek u sebi naći snagu, može li ostvariti svoju budnost, i intenzivnu osetljivost života? Može, ako ne dozvoli „totalno pomračenje“ duše. Jer, duša je ta koja poseduje intenzivnu osetljivost, dar čistog viđenja i znanja. Gde se nalazi zapretena budnost istorijskog čoveka? U nesvesnosti. Nesvesnost je organ budnosti ljudske duše. A svest je organ omamljenosti, koja se uzdigla na mesto budnosti. Svešću vladaju čarolije degradiranog Ja, i svest pripada individualnom Ja. Budnost, kao intenzivna osetljivost stvarnosti i otvorenog bivstva, pripada univerzalnom Ja.
Degradirano Ja u degradiranoj stvarnosti ima degradirano osećanje stvarnosti – to je svest. Realno i budno Ja živi u celini i otvorenosti bivstva, i ima realno osećanje stvarnosti – to je budnost. Realni svet je jedinstven, potpun, otvoren i Jedan, kao ispoljavanje božanskog duha. Hamvaš posebno ukazuje da i budnost, i svest, jesu osetljivost, ali da je svest usmerena prema nepostojećem čulnom svetu, prema svetu sna, čarolija i opsena, dok je budnost usmerena na postojeći svet ideja, na stvarnost, na otvoreni svet. Svest uživa u čaroliji (kroz umetnost, čulno zadovoljstvo, ambiciju, nauku,…). Budnost prozire čaroliju; ona ne uživa, nego traži buđenje.
Hamvaš otkriva da se psihološka posledica preokreta sastoji u tome što su svest i budnost izmenile svoja mesta, čime se ujedno podrazumeva izmena mesta božanskog Ja (koje stoji u središtu otvorenog bivstva) i materijalnog, individualnog Ja (koje stoji u središtu istorije). Koja su četiri glavna pravca otvorenosti bivstva? Prvi, otvoren prema natprirodnom svetu s one strane prirode (metafizika); drugi, otvoren prema bivstvu drugog sveta s one strane života (veza sa svetom mrtvih); treći, otvoren prema misterijama duše (vičnost za misterije); četvrti, otvoren prema svim živim bićima, a posebno prema drugom čoveku (neposrednost u zajednici). Život, istorijski život, zatvoren je u svim ovim pravcima, i prinuđen da poriče natprirodni svet. Stvaraju se predstave, shvatanja i pogledi na svet. „Shvatanje sveta ili pogled na svet nije ništa drugo do uobrazilja Ja koje živi u individualnoj, drugačije rečeno, degradiranoj stvarnosti, koje ima vezu sa stvarnošću samo u pojedinim tačkama i izuzetno.“
Zatvorenost života prema živim bićima uzrokuje gubitak neposrednosti. Individualno Ja nije ni besmrtno, ni večno, ni božansko, a samim tim ni slobodno. Besmrtno težište čoveka je budna univerzalna ličnost. Težište života je individualno Ja, koje je zamenilo Boga. Umesto neposrednosti, javlja se refleksija (usmeravanje i srozavanje u sebe), koja usamljenošću čini životni krug individualnog Ja. „U drevno doba svet je bio mera čoveka, sada je čovek postao mera stvari.“ Jača instinkt vlasništva, moć zakona, draž ambicije i taštine i aktivitet sebičnosti. Duhovnu vladavinu zamenjuje vlast bez duha. Raširila se sansara – besmislena i haotična gužva individualnog Ja.
Čovek refleksije se otcepio od velike životne zajednice, i nalazi se između aktivnosti i promatranja. Karakteriše ga uzdržanost, pri čemu pretpostavlja da neplodnu neaktivnost sam izmišlja nasuprot sopstvenoj nameri. Kjerkegor ovo stanje naziva autopatijom („hipohondrijska sklonost čoveka da bude sam svoj špijun“). Refleksija je „ravnodušna mrtva tačka“, apstraktna situacija života, odvojenost, osamljenost, negativnost bivstva. U refleksiji, središte postaje individualno materijalno Ja.
Kakve su posledice gubljenja neposrednosti? „Nema susreta, nema znanja, nema viđenja, nema otkrivanja – zato nema ni prijateljstva, ni braka, ni ljubavi, ni neposrednosti, ni razgovora, ni odjeka, ni privlačnosti, ni saosećanja, ni privrženosti.“ Što bi rekao tj. otpevao Borisav Đorđević, Bora Čorba – slepi tumaraju u gomili, svima su kičmu polomili. „Slepi“ mogu da se mimoiđu, ili sudare – i jedno i drugo je besmisleno na isti način. Čovek se nalazi izvan života, izvan bivstva, izvan zajednice, izvan stvarnosti, izvan budnosti, izvan postojanja.
Zoran Tucaković
