Baštine
Međusobno udaljene zemlje i narodi u drevno vreme imali su iste ili slične običaje, duhovnost, religiju, misli, sličnu keramiku i arhtiekturu. Docnija misao je pokušavala da to objasni preuzimanjem, i spoljnim uticajem. Ali, ne postoji nekakva praarhitektura, ni prareligija, ni praduh, odnosno pranarod, prarasa, prajezik. „U preistorijskim vremenima svi narodi na zemlji su zahvatali iz praizvora bivstva. Zbog toga su bili međusobno slični, jer su svi živeli od istog duha… Ovo drevno duhovno otkrovenje bilo je temelj poretka država.“ Dakle, reč je o istovetnoj metafizici svih drevnih naroda na zemlji, sličnoj objavljenju, i ona se naziva baština. Baština je jedna, čovečanstvo je jedno, jedan je duh i jedan je Bog. Iako jedna i ista, baština se javlja prilagođena vremenima, narodima i jezicima, javlja se, dakle, u mnogostrukosti baština, kao što se čovečanstvo javlja u mnogostrukosti ljudi, rodova i naroda. „Baština je čuvar čovekovog duha, smisla njegovog bivstva, logosa, znanja, budnosti. Nema duhovnosti izvan baštine.“ Ona je jedino autentično znanje.
Gens una sumus / Jedan smo rod / Mы – odno plemя
Takozvano „naučno“ mišljenje usmereno je na iznalaženje protivrečnosti među elementima drevne duhovnosti, dok se drevno vreme označava atributom „mitsko“. Međutim, primarna suština drevnog doba nije mitska, nego metafizička. Zato što je mit stvorilo kasnije doba. Glavni „organ“ metafizike je mistična intuicija, sposobnost nad-Ja, otvorena prema univerzalnoj stvarnosti. Metafizičko razmišljanje je razmišljanje u idejama, koje su „prastvarnost natprirodnog realiteta“. Prastvarnosti se ne mogu izraziti rečima. Što je veći značaj neke stvari, manja je mogućnost precizne definicije; najmanje je moguća definicija najvažnijih stvari; a definicija apsolutnih stvari je nemoguća. „Jedina mogućnost da se obuhvate ideje jeste simbol“, koji je skriven i zagonetan, te je za njegovo rešenje potrebna upravo mistična intuicija, epopteja, histi,vidja, budnost.
Zašto modernim „faktičkim“ podacima nedostaje suština? Zato što je nemoguće faktičko određenje zbivanja, pošto je suština zbivanja nezavisna od faktičkog određenja. Razmišljanje u idejama, metafizičkim prastvarnostima, bilo je u vreme kada jezik nije znao za pojmove, ni slike, već za univerzalne simbole, i kada je postojala arhaička geometrijska umetnost. „U drevnom bivstvu paralelno se javljaju geometrijska umetnost, univerzalni jezik, religija bez spoljašnosti i primarna ljudska sposobnost mistične intuicije.“ Hamvaš tu pridodaje i drevno znanje za temeljnu razliku između kruga (sa značenjem neba) i kvadrata (sa značenjem zemlje), simbola koji se javljaju u svim baštinama. Sve se zbiva prema geometrijskom zakonu, prema meri, koja je nebesni zakon vidljivog sveta. Krug i kvadrat odnose se kao večnost i život u vremenu, duh i priroda, ideje i materijalni svet. Sve nam to govori da je metafizika pre mita, jer mit je već objava vremena, slikovit i individualizovan. „Mit se odnosi prema metafizici kao slika prema suštini, simbol prema smislu simbola, kao niz brojeva prema Jedan.“
U Zlatno doba, neposredno objavljenje je bilo otvoreno, i svaki čovek je u njemu učestvovao. Nije bilo granice između bivstva i života. Bilo je to metafizičko pravreme, doba idealiteta. Sledi razdoblje kada je neposrednim objavljenjem raspolagala samo jedna jedina kasta (brahman, Tot, Zaratustra, orfičar…). Na pragu istorijskog doba, njihovi sledbenici su drevni teolozi, o kojima je već bilo reči. U istorijskom razdoblju neposredno objavljenje živi još samo u mističnoj intuiciji. Hamvaš navodi delove drevne baštine, saznatljive stepenu današnje informisanosti čoveka, odnosno učenja, knjige, pojedince i narode. Navodi da je većina drevnih celina sačuvana u isprepletenosti sa religijom. Na primeru Veda, Hamvaš objašnjava kako drevna celina, kao metafizička koncepcija, kao čuvar duhovnosti, prethodi religiji „i u idealitetu, i u vremenu“. Metafizika je potpuno i čisto očitovanje univerzaliteta (pošto je iznad svih razlika, granica i ograničenja); religija i mit su takođe univerzalni, ali se u njih meša novi element – kolektiv. Dakle, baština je nadnarodna, nadrodovska i nadvremenska; religija i mit su vezani za kolektiv-narod-rod-vreme. Religija je istorijska tvorevina, sa korenom u univerzalnoj baštini. Bilo je, i sada ima, mnogo religija. „Samo je jedna baština bila i jedna postoji i jedna će biti i nema mogućnosti da ih bude više“. A nemoguće je napraviti jednu, svetsku religiju, koja bi bila nakazna tvorevina, kao i jedan, svetski jezik (setimo se propasti ideje o esperantu). Zašto? Zato što „zadatak čovekovog života nije stvaranje jedinstva, nego u množini ostvariti sklad“.
Baština je potpuna celina, koja se samo kao celina može promišljati i primenjivati. Ponekad primena, i to parcijalna, izgleda laka, što kroz istoriju dokazuju nastojanja kroz astrologiju, horoskopiju, jogu, analitičku psihologiju, razne krugove i škole. Sve se to javlja kao odgovor na nemoć scijentifikovanog duha, ali u sebi sadrži parcijalnost scijentifizma. Nema prave primene bez poznavanja suštine. Tehnikom se ne crpe duhovne sile. Pokušaji prerane primene drevnog duha svi od reda su propali. „Pitagora i Platon su hteli da izmene Grke na osnovu egipatske i keltske baštine. Obojica su krahirali.“ Kod modernog čoveka, primena duha drevnih celina srozala se na „magičnu tehniku“. Oslobađaju se duhovne sile iz drevne celine, a duhovni život modernog čoveka je skučen i bedan, bez poznavanja metafizičkih celina, tako da ne može da podnese oslobađanje tih sila. Vlada zaslepljenost materijom, i shvatanje drevne baštine kao neozbiljne priče. Neposvećeni i nepripremljeni, Evropljani posežu za tajnama drevne sakralne baštine, analiziraju sudbinu horoskopijom, masovno vežbaju jogu, psihoanalizu, tumače snove,… A pri tome žive materijalno zatvoreni život. Nema razumevanja duha drevnih celina. Čoveka ne preobražava tehnika, nego duh. „Ova varvarska gomila želi da smesta prodre u svetilište i gladna je ezoterizma, a još ne ume ni da opere ruke.“
Baština je budnost. S njom ide viđenje. Ko vidi, on – zna. Znanje se može naučiti. Viđenje ne može. Mi iz znanja moramo da „naučimo“ da vidimo; iz viđenja moramo naučiti da budemo budni. Drevno objavljenje jasno i jednostavno kaže da je čovekovo poreklo božansko. Zadatak ljudske sudbine je očuvanje sličnosti sa Bogom. Baština je ta, koja održava trajnost postojeće veze ljudskog i božanskog sveta. Kad čovek vidi, odnosno sagleda objavljenje, zreo je za budnost, za intenzivnu osetljivost čula, duše, intelekta, instinkta i duha. „A najviša je budnost viša od najintenzivnije osetljivosti. Božja budnost nije čulna i nije duševna i nije duhovna, nego je ona ljubav … Najviši stepen sličnosti čoveka s Bogom nije duh, nego budnost srca: ljubav.“
Zoran Tucaković
