Na primeru Grka moderan čovek može shvatiti viđenje praslika (ono pre toga teško mu je shvatljivo). Za drevno viđenje, čulni svet nije bio granica. Materija nije označavala granicu, tako da oštre granice nisu postojale, dok je u stvarima bila vidljiva ideja. Drevni čovek je raspolagao „neizmerno višim stepenom osetljivosti prema metafizičkom svetu“. Imao je pristup u otvoreno bivstvo, i pogledom je probijao površinu omotača materijalnog privida. Ovo arhaičko, metafizičko viđenje bivstva, nezarobljeno granicama materijalne prirode, u istorijskom vremenu sačuvala je umetnost i poezija. I drevni jezik je bio potpuno drugačiji. Izražavao je stvarnost otvorenog bivstva; nije izražavao stvari i pojmove, nego simbole i praslike.

Šta je duša? Jedino postojeća, i jedina stvarnost. U odnosu na nju, svaka svetlost je bleda, svaka tananost gruba, svaka lakoća teška. Duša nije imala početak, i neće imati kraj. Duša nije rođena, i neće umreti. Večita je. Ona ne dela i ne stvara. Ona se ne menja, i ne pokreće. „Ovaj svet je takav kao da ga je duša mislila i stvorila iz sebe same. Kao da je on njen sopstveni san, sopstvena slika, sopstvena čarolija“. Za dušu možemo naći stotine atributa, ali nećemo saopštiti njena svojstva, odnosno suštinu. Najbliži smo, ako utvrdimo da je duša supstancija, u odnosu na koju sve ostalo nije supstancija. Posredno, možemo naći prave sinonime za dušu – osetljivost, i budnost. „Ova nehotična i nesavladiva osetljivost, nemoćna sklonost, blago predavanje, neodoljiva veza s dušom, to je budnost duše, istinska budnost, ljubav.“  Dakle, duša je jedina stvarnost, jedina supstancija, od nje je sav svet, i celi svet je njena opsena. Duša nije vidljiva, ni uhvatljiva, ni razumljiva. Duša je prema duši budna, a osetljivost duše prema duši je ljubav, kao prva čarolija (jer jedina stvarnost je duša, i to kao jedna). Ljubav je opsena, jer duša u opseni veruje da postoji mnogo duša, i želi to mnoštvo da stopi u Jedno.

Večita tajna nije duša, nego ne-duša. Zašto nepromenljivo stvara promenljivo, neprolazno prolazno, stvarnost čaroliju? Ako je duša jedina stvarnost i supstancija, zašto je stvoreno „nešto“, koje ne može biti materijalne prirode, već postoji kao slika, kao ideja, kao opsena? Kao praslika, ideja svetskog univerzuma? Hamvaš kaže: „Prvi san duše jeste ideja svemira“. A sa prvim „nešto“, Jedinom Tačkom, više nije postojalo Jedno, nego Dva, koje je postalo poseban svet u kome je sve dva (noć i dan, svetlost i tama, muškarac i žena, ja i ti, život i smrt, san i budnost, da i ne, jang i jin, Puruša i Prakriti, Ahura Mazda i Ahriman, Oziris i Set).

„Jedina stvarnost duše: duša. To je Jedno.

Opsena duše: svet. To je Dva.“

Svet je prapriroda, u kom je samo mali deo bivstva vidljiv, sa gornjim površinskim omotačem.Čarolija, ideja, slika, opsena. A prvo očitovanje praprirode je misao (kao smisao, i inteligencija) – budhi, λόγος. Dakle, misao je Tri.

Ono što vezuje slobodno, ograničava opšte i čini ličnim univerzalno, Veda naziva ahamkara – tvorac Ja, koje je takođe čarolija. To je Četiri.

Ahamkara čini individualnim, i postojeće okreće prema sebi. „Tu unutrašnju sposobnost okretanja prema sebi Veda naziva manas“ (osećaj, čuvstvo, pažnja, viđenje, budnost, osetljivost). To je Pet.

Spoljnje čulo, indrija, je dvovrsno: ono koje zapaža (vid, sluh, dodir, miris i ukus), i ono koje deluje (hod, hvatanje, govor, začeće, pražnjenje). To je Šest.

KOŠA – omotač koji obavija ispoljavanje, „pokrivač“. Svakom ispoljavanju pripada po jedan pokrivač.

MAJA – pokrivač praprirode, prva opsena prvog pokrivača, prvi omotač Ideje. To je veo koji prekriva sve ono što prapriroda stvara. Već smo videli kako Hamvaš utvrđuje da je duša jedina stvarnost; tajna je ne-duša, nepostojanje, čarolija. To je prapriroda, koju obavija tajanstveni omotač. Veda prvi omotač naziva anan damaja-koša (pokrivač satkan od divote spasenja). Maja je unutrašnji pokrivač, veo koji iznutra prekriva praprirodu, misao, ahamkaru i čula.

Preko ovog pokrivača je misao pokrivač, satkan od svetlosti znanja i smisla – vidnjana-koša.

Manas pokrivač je satkan od velova tananih uspomena i želja. Odgovara manasu, unutrašnjem čulu, a veda ga naziva manomaja-koša.

Dah je pokrivač nematerijalnog i nevidljivog duhovnog tela. „U dahu se krije odozgo manas veo, zatim misao veo, a unutra maja veo“. Dah je spoljni pokrivač, a u njemu se nalaze „svi osećaji, želje, osećanja Ja; u njemu se nalazi svetlost misli, u njemu je blistavi plašt praprirode“. Veo daha Veda naziva prana-maja (pokrivač daha).

Mali deo bivstva i spoljni omotač na površini su vidljivi. Peti pokrivač mogu da iskuse spoljna čula, a Veda ga naziva anamaja-koša (omotač hrane).

Pet omotača koji obavijaju ispoljavanje

Čovek je sklon da svet vidi kao materijalnu prirodu, zahvaljujući svojim čulima. I za svoje Ja veruje da je teško materijalno telo, za osećaje – da označavaju stanje tela, za misli – da su iskustva života njegovog tela. „Opsena izgleda kao stvarnost.“ Ovu zabunu Veda naziva viparjaja (preobraćenje stvarne situacije). Opsenjeni se kreće u „kontra-smeru“: On osećanja i misli izvodi preko čula i osećaja, a iz misli izvodi dušu. Prava stvarnost je: „Iz duše treperi misao, iz misli osećaj, iz osećaja osećanje“. Osvešćeni i probuđeni čovek stiče budnost; nestankom teškog materijalnog tela, čovek umire – odbacuje materijalni omotač, ali nastavlja dalje da živi sa svojim ispoljavanjima i pokrivačima.

U sankhja baštini, ovo preobraćenje stvarne situacije naziva se sansara, a kod Grka ananke. Omamljeni čovek opsenu vidi kao stvarnost, i stvarnost kao opsenu. U meditaciji, u ekstazi, u nadahnuću, ostvarenjem mistične intuicije, čovek se budi. Odbacivanjem teškog materijalnog tela, čovek se posle smrti povlači u lako duhovno telo,prana-maja (dah-telo).

Ko načini prvi korak prema buđenju, saznaje da put spasenja leži u razlikovanju postojećeg i nepostojećeg, stvarnosti i čarolije, duše i opsene. U omamljenosti, čovek za sebe misli da je materijalno telo. Taitirija Upanišada opisuje put buđenja:

– živi čovek hrana-telo (hrana održava život bića na zemlji, a biće će takođe postati hrana); on se razlikuje od sledećeg, koji je

– čovek-dah (njegovo telo ispunjeno je dahom; dah je suština života, životni dah); ovoga treba razlikovati od sledećeg, koji je

– čovek osećanja i želja (njegovo telo je ispunjeno osećanjima i željama); od njega treba razlikovati onoga, koji je

– čovek misli (njegovo telo ispunjeno je mišlju); od njega treba razlikovati onog koji je

– čovek od blistavog blaženstva (njegovo telo ispunjeno je blistavim blaženstvom).

„Onaj koji ne zna da je duša postojeća i sam je nepostojeći. Onaj koji zna da je duša jedina živa sam je probuđen za život.“

Zoran Tucaković