Ovo su pojmovi iz hinduističke baštine.
Šruti – drevna baština koja predstavlja objavljenje, koje je nastalo zajedno sa svetom (Veda). Ona objavljuje uzroke bivstva, i samim tim poseduje suštinski značaj.
Smriti – prava baština, znamenita od samog početka. Zbirka koja se odnosi na slike svojstva Boga, i ono što se odnosi na čoveka (zakoni, propisi, istorije, mišljenja i učenja). Ona poseduje značaj ukoliko tumači i dopunjava značenje Šruti.
Objavljenje (Šruti) se kod nekih naroda gubilo, pošto je bilo zabranjeno njeno beleženje (Kelti, delom Egipćani). Kod drugih se skrivalo u tekst baštine mita i zakona, a tajni smisao reči su znali samo posvećeni. Svuda se objavljenje držalo u tajnosti. Zašto? Hamvaš navodi da je intenzitet života čoveka u materijalnoj prirodi neznatan, toliko da bi „sasvim maleno znanje“, „samo malo veći intenzitet“ moglo da čoveka poremeti, čak i da ga izbaci sa životnog puta. „Istina je opasna bez posvećenja.“ Oni koji nisu posvećeni i probuđeni, mogu da dođu u opasnost od sila i snaga koje oslobađa znanje objavljenja.
Istinsko biće arhaičkog čoveka jeste duša, koja je stvarno postojeća. Dušu zaklanjaju omotači, pokrivači i čarolije, koje su prolazne. Sve prave, znamenite baštine imaju u sebi izvornu metafiziku, i služe da dopunskim tumačenjem razreše objavljenje. Te znamenite baštine nikada nisu međusobno suprotstavljene. Svuda je reč „o istom bivstvu, o istom potresu, o istoj promeni“. I svuda se trenutak preokreta u misteriji besmrtne večne duše naziva stvaranje sveta.
Kao poslednje delo stvaranja, čovek je slika i prilika tvorčeve Duše. On u sebi ujedinjuje duhovne i kosmičke sile, suštinu neba i zemlje, osobine bića… „Drevni čovek je božanski smisao.“ Hamvaš posebno ukazuje da priroda nije bila materijalna, te da nikada u svetu nije bilo materijalnog stvaranja. „Svet je prozirno čista duhovna misao, i čovek je bio gospodar ovog sveta, koji je sastavljen od sila duha.“ Taj drevni prvi čovek, gospodar Sveta Duha i Sveta Sila, Adam Kadmon, bio je ono što nazivamo Jedan. Drevni čovek je imao moć da rečju vlada Silama, među kojima je bilo i Zlo, jer je i ono negativno moralo biti sadržano u celini stvaranja („i u savršenstvu je morala biti negacija“). To Zlo je „jedino mesto izvan Stvoritelja, Stvaranja i Prirode“. A duh, koji je proživeo stvaralačku čar duše, u omamljenosti je preneo na sebe zbivanja koja su se ranije dogodila. Duša se poistovetila sa svetom. „Duh se sećao toga i sebe je pobrkao sa zlom.“ Došlo je do nestanka Jedinstva, i raspolućenja sveta. Javljaju se Sile: Prolaznost, Smrt, Razdor, Nužda, Oholost, Pobuna. Drevne baštine ovu katastrofu sveta zovu: pobuna duše.
Šta je, gde je mesto sunovrata palih duhova? Materija, koja nije stvorena, nego je nastala kada se deo sveta odvojio od velikog stvaranja. To drevne baštine označavaju pojmom „sagrešenje“. Dolazi do potpunog potonuća čoveka u materiju, i gubljenja božanskog smisla. U drevnom obličju, priroda je bila duh; posredstvom čoveka, sunovratila se i ona, i postala materijalna. I tako govorimo o dvojnom poreklu čoveka, božanskom i materijalnom. Saznali smo da svi drevni narodi poznaju potonuće čoveka, i njegovu dvojnu prirodu. Čovek je sebe pobrkao sa Silama, ne jednom, ne dve, nego sa milionima tamnih tačaka. Umesto da bude Jedno, postao je kopija. Jedini Čovek (Adam Kadmon, kod Indusa-Manu, kod Kineza-Vang, kod Meksikanaca-Kecalkoatl) tako se pretvorio u mnoštvo. „Jedan čovek je razdrobljen u milijarde atoma čoveka, individua, Ja.“ Mnoštvo Ja javilo se i u prirodi: mnoštvo zvezda, životinja, bilja, kamenja, brojeva, slika, sudbina… A kada se čovek, posle pada, probudio u materijalnoj prirodi, probudio se kao čovečanstvo, kao Adam, prirodni čovek rođen od zemlje. Kao kopija i fragment nebeskog čoveka. Pri tome, vreme pada je trajalo milionima godina, tonjenje u materiju stotinama hiljada godina, a buđenje više stotina godina. Ali, pitanje vremena je beznačajno u odnosu na uzroke bivstva. Od svoga pada, čovek sebe neprestano brka sa tamnim, nepostojećim tačkama izvan sveta, sa takozvanim Ja. Projektuje Ja u sebe, i ponovo ga vraća na svet, omogućavajući vladavinu Sila nad sobom. Taj pogrešni prenos može trajati hiljadama godina, a može se zbiti i u deliću sekunde. Greška se sastoji u nedostatku budnosti, u omami. Čovek je u svom istinskom biću Duša i Jedno. Nema mnogo Ja, nema miliona godina. „Množina čovečanstva je opsena, isto kao i hiljade godina istorije sveta: Maja: čarolija.“
Dakle, Prvi čovek je Adam Kadmon, drevni nebeski čovek. Drugi je biće potonulo u materiju, omamljeno biće. Treći je čovek probuđen iz materije: Adam. U njemu su duša i njeni pokrivači, o kojima je ranije bilo reči (prvi pokrivač, intelektualna intuicija, Ja, razdvajanje spoljnjeg i unutarnjeg, čula i teško materijalno telo). Sve baštine drevnih naroda znaju za čoveka koji je došao odozdo, i čoveka koji je stigao odozgo (kao objavljenje božanskog smisla). Poredak sveta zavisi od vladavine nebeskog čoveka, čoveka duha. Ukoliko on ovde primenjuje poredak i zračenje koje stiže odozgo, utoliko je život čovečanstva „sređen, jasan i zakonit“. Ukoliko čovek koji je došao odozdo primenjuje donje zračenje materije, „čovečanstvo postaje plen tame“, otvara se mogućnost izbijanja katastrofa (od kojih je najpoznatija potop). Ali, između palog čoveka i nebeskog čoveka nisu prekinute sve veze. Oni su ostali Jedno, samo što se njihovo Jedinstvo tako nisko srozalo, da ga većina materijalnih ljudi ne vidi. „Čovek koji dolazi odozgo stanica je na putu Večnog Čoveka.“
Primarni čovek je drevni čovek, koji se može prepoznati po obličju sakralnog subjekta (duhovno biće, kralj, sveštenik, pesnik, prorok). To je Božanski čovek.
Primitivnog čoveka jedne baštine nazivaju šumskim čovekom, a druge imenima životinja. Primitivni čovek je degenerisani ostatak davnog duhovnog stanja. Karakteristika zaostalog i sunovraćenog čoveka je stanje podivljalosti. Primarno stanje čoveka nije ta divljina, niti ta primitivnost. Stropoštavanje u materiju, u tamnilo, u zaborav proizvelo je stropoštano bivstvo. Egipatska baština to jasno sagledava na primeru majmuna, naročito pavijana. „I pavijan je bio čovek, ali je zaostao na putu budnosti i ponovo je izgubio svetlost. Danas u njemu svetluca tek jedna jedina iskrica, i znak te iskrice jeste, kad se rađa sunce, on se okreće prema svetlosti i pokazuje dlanove suncu.“
Zaostajanje čoveka može biti kolektivno (kao celog čovečanstva), u vidu rasa, nacija i klasa, ili kao individualnog bića. Ali, ne stoji se na jednoj tački, nego se kreće unazad. Sve znane primitivne narode unazadila je katastrofa, koja je zadesila i Egipćane i Maje. Ali, to unazađivanje preti i individualnim sudbinama pojedinih ljudi. „Separacija i privatizam nedvosmisleno vode u degeneraciju.“
Zoran Tucaković
