Za razliku od istorijskog čoveka, koji u večnom kruženju prirode vidi ono primarno, drevni čovek u kruženju prirode vidi imitaciju božanske sudbine. Priroda ne želi da se oslobodi slike božanske sudbine, i zato neprekidno ponavlja: rađanje, život, smrt i vaskrsenje. „Ne ponavlja Bog poredak prirode, nego priroda ponavlja sudbinu Boga od začetka vremena, i ponavljaće je sve do konca vremena.“
Osnova viđenja i razmišljanja istorijskog čoveka jesu logičke suprotnosti. Viđenje i razmišljanje arhaičkog čoveka počiva na analogijama. Između svake pojave, oblika, ličnosti, materije i svojstva postoji sličnost, ali takođe i razlika. Sve na svetu se razlikuje, ali je ipak istovetno. „Svako od njih je drugo, ali je ipak svako to isto.“
Kako razmišlja istorijski čovek, može se videti na primeru jedne od karakteroloških teorija, koja ustanovljava tri osnovna tipa: piknik (krupan, blag, vedar i miran čovek), leptosom (mršav, suvonjav, slab, nervozan, nemiran čovek) i atleta (čovek uravnoteženog tela i osećajno-intelektualnih svojstava). Atleta nije izvoran, ni samostalan, već je ustanovljen na osnovu usaglašavanja prethodna dva tipa. Međutim, ni leptosom nije stvaran, već je logički konstruisana suprotnost pikniku. Dakle, moderan čovek je u karakterologiji zapazio samo jedan jedini tip – piknik (kao realan i istinit), ali je načinio tri. A leptosom je njegova razumski konstruisana suprotnost, konstrukcija u ogledalu, i zato je irealan. Mišljenje istorijskog čoveka je prepuno konstrukcija u ogledalu. Scijentifizam je skoro isključivo sastavljen od intelektualno konstruisanih suprotnih parova: „duh“ i „život“, „teologija“ i „religija“, „mit“ i „gnoza“, „racionalista“ i „iracionalista“, „animus“ i „anima“. Osnovna greška je u verovanju da je konstruisana slika u ogledalu stvarna dopuna izvornog.
Arhaički čovek je razmišljao u analogijama: postoji sličnost između promena prirode i sudbine Boga, postoji veza između svojstava i kvaliteta ljudske duše, između drevnih elemenata i metala, postoji sličnost između metafizičkih principa i brojeva, između kosmičke situacije i ljudskog karaktera. Više od logike, za analogiju je potrebniji dublji doživljaj, preko unutrašnjeg čula (manas), tako što „unutarnje viđenje neposredno iskusi uzajamni odnos unutarnjih slika koje se pred njim otkrivaju“. A istorijski čovek razmišlja u smisaonim suprotnostima, i slep je u poređenju sa arhaičkim čovekom. U stvarnosti nema suprotnosti, nego postoje razlike. „Obeležje sveta nije u suprotnostima, nego u razlikama.“
Koja je formula suprotnosti? Pojam, i suprotni pojam, odnosno sama stvar i njena slika u ogledalu.
Koja je formula razlike? Beskraj sličnosti i razlika sveta. Postepeno razlikovanje kvaliteta i količine. „Sve slično se razlikuje i sve različito je slično, ali tako da se sličnost nikada ne poklapa potpuno i razlika se nikada ne pretvara u potpunu suprotnost.“ Suprotnost nije svojstvo stvarnosti, nego apstraktnog smisla.
LjUDSKO SAZNANjE u arhaičkom vremenu je personifikovano, igenetičko. Da bi se razumelo, potrebno je znati za pojam središta, u kojima se koncentrišu sile sveta, zračeći pojačanim intenzitetom. Te koncentracione sile žive i u vidljivom svetu (planete, dani, nebeska tela), i u nevidljivom svetu (duhovi, bogovi, demoni). Iskustvo o središtima nije intelektualno, nego intuitivno, mistično i neposredno, i oličava se u viđenju ideja, praslika. Ovo viđenje Grci su označili pojmom „teorija“ (neposredno viđenje ideje i Boga). Arhaičko saznanje je i kosmičko saznanje sveta.
U otvorenoj i proširenoj svesti čoveka (različitoj od „moderne“ svesti, koja se bavi konstrukcijama slike u ogledalu) javljaju se: kosmos, logos, zakon, stvarnost, bivstvo. „Čovek nije autonomno biće, nego gnezdo i stanište kosmičkih moći i sila; svest nije svojstvo autonomije, nego mesto pečata nadljudskih sila.“ Tipos (pečat) je večito označena duša. Ali, čovek nosi svet u sebi ne samo tipično, nego i kao istoriju, i genetički. Individua je krajnja, granična situacija, ono što je nepatvoreno, karakter. „Čovek je večiti pokušaj: i večit je, i pokušaj je i poslednja neopoziva stanica.“
Mnoštvo je pokušaj da se izgubljeni kvalitet nadoknadi kvantitetom, i svaka individua jeste takav pokušaj ostvarenja intenzivnog bivstva drevnog Jedinstva. Karakter označava večito, božansko lice. „Tipos označava pečat sila, a karakter fizionomiju besmrtne ličnosti.“
Na primeru Grka moderan čovek može shvatiti viđenje praslika (ono pre toga teško mu je shvatljivo). Za drevno viđenje, čulni svet nije bio granica. Materija nije označavala granicu, tako da oštre granice nisu postojale, dok je u stvarima bila vidljiva ideja. Drevni čovek je raspolagao „neizmerno višim stepenom osetljivosti prema metafizičkom svetu“. Imao je pristup u otvoreno bivstvo, i pogledom je probijao površinu omotača materijalnog privida. Ovo arhaičko, metafizičko viđenje bivstva, nezarobljeno granicama materijalne prirode, u istorijskom vremenu sačuvala je umetnost i poezija.
I drevni jezik je bio potpuno drugačiji. Izražavao je stvarnost otvorenog bivstva; nije izražavao stvari i pojmove, nego simbole i praslike. Reči su bile ključevi za otkrivanje i iskazivanje smisla simbola božanskog otvorenog bivstva. Reč je božja supstancija; imenovati je isto što i stvoriti. Svaka reč ima svoj viši smisao. Stvoriteljska Reč, pra-logos, jeste objavljenje praslike sveta. Prvi momenat objavljenja jeste pneuma (kod Grka), El Ruah (kod Jevreja), prana (kod Indusa) – dah i božanski duh utisnut u reč kojom se očituje živa duša. Biblija kaže da je Bog u čoveka udahnuo dušu. Drugi momenat otkriva motiv prve izgovorene reči, one reči koja je udarila pečat svim rečima i jezicima sveta. Stvoritelj izgovara tu reč na najvišem stepenu svoje budnosti, u najintenzivnijoj osetljivosti bivstva, a to je ljubav. Ljubav u ljudskom životu je ono, kada se Ja gasi, a ljudska duša otvara univerzalnom bivstvu. „To je bilo stvaranje iz duha ljubavi … Samo ljubav stvara. Samo ljubav vidi. Samo je ljubav budna“. U misteriji ljubavi, Stvoritelj se preobrazio u suštinu sveta. „Tu tajnu čuva reč.“ Objavljenje nije tajna, nego glas Univerzuma. Stropoštani čovek treba ponovo da dostigne budnost i intenzivnu osetljivost, da bi doživeo objavljenje.
Naveli smo značaj objavljenja daha i ljubavi. U praslici plamena simbolično je izvršeno ujedinjenje ova dva momenta. Živi plamen je slika Logosa. Znali su to i Zaratustra, i Heraklit, i Jakob Beme. Učenje Vede o pet vatri pruža konačno razrešenje. Plamen je svetleća toplota, dah i ljubav.
Hamvaš nas upoznaje sa stepenima, u kojima se vidi veza praslika i jezika:
1. praviđenju odgovara prareč (stvoriteljska reč – najviši stepen budnosti – ljubav);
2. neposrednom viđenju stvarnosti odgovara neposredan jezik (duhovna budnost univerzuma – stepen objavljenja);
3. viđenju praslika odgovara slikoviti prajezik (stepen mita);
4. univerzalnom viđenju slika odgovara univerzalni slikoviti jezik (drevni jezici: kineski, sanskrt, tibetanski, praamerički, egipatski, grčki, latinski; danas je to pesnički jezik i jezik mističara);
5. viđenju ideja odgovara jezik ideja (jezik velikih metafizičara, zakonodavaca i mislilaca: Lao-Ce, Buda, Konfučije, Heraklit, Pitagora, Platon, Šankara).
„Svaki jezik otvara i raskida po jedan omotač, i objavljenje je supstancija koja se nalazi unutar pojedinih omotača.“ Pojmovni, razgovorni jezik odgovara šestom materijalnom omotaču; to je jezik bez slika, bez dubine, kojem odgovara puko čulno viđenje oka. U ovom jeziku višu osetljivost čuva jedino pesnički jezik.
Zoran Tucaković
