Čičica sedi čita knjigu
kanap mu drži naočari.
Treperi sveća, sumagličast vazduh
po stranicama šušti.
Uzdiše čiča, vlasi gladi
i okrajak zagriza stari
krnjavim zubima, a hleb mu
pod vilicama vrušti.
Već zora skida zvezde,
gasi fenjere, već je vidno vrlo,
već tramvajska se kondukterka
po peti put sa pijancem spori
već su se digle magle nevske
i čiču hvataju za grlo,
a ja Nataši pišem pesme
ne sklapam oči i sav gorim.
