Čim se okončala agonija, već sam, već sam, razdiran i odbačen, utonuo je u san.
Kada se probudio, čekale su ga stvari svakodnevice i poznata mesta; rekao je sebi da ne treba da suviše razmišlja o prethodnoj noći i, ohrabren tom odlukom, obukao se bez žurbe. Obavio je dosta dobro poslove u svome nadleštvu iako sa neprijatnim osećanjem da ponavlja nešto već učinjeno što nas zamara. Učinilo mu se da je video kako drugi skreću pogled; možda su već znali da je umro. Te noći počele su more; posle njih nije se sećao ničeg, ostajao je samo strah da će se vratiti. Vremenom strah se pojačao; isprečio se između njega i stranice koju je trebalo da napiše ili knjige koju je pokušavao da čita. Slova su vrvela i navirala; lica, poznata lica su iščezavala, stvari i ljudi su ga napuštali. Njegov um se hvatao za te nestalne oblike sa ludačkom upornošću.
Ma koliko čudno izgledalo, nikada nije naslutio istinu; ona ga je neočekivano prosvetlila. Shvatio je da se ne može setiti oblika, zvukova, boja iz snova, jer nije bilo ni oblika, ni boja, ni zvukova, niti je bilo snova. To je bila njegova stvarnost, stvarnost s one strane tišine i viđenja i, prema tome, sećanja. To ga je zaprepastilo više nego činjenica da se od časa svoje smrti koprcao u vrtlogu besmislenih slika. Glasovi koje je čuo bili su odjeci; lica – maske; prsti na njegovoj ruci bili su senke, bez sumnje nejasne i bestelesne, ali ipak drage i znane.
Nekako je osetio da mu je dužnost da te stvari ostavi iza sebe; sada je pripadao tom novom svetu bez prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Malo-pomalo taj svet ga je opkoljavao. Pretrpeo je mnoge agonije, prošao kroz predele očaja i samoće. Ta lutanja su bila užasna, jer su prevazilazila sva njegova ranija opažanja, uspomene i nadanja. Sav užas je bio u njihovoj novini i sjaju. Bio je zaslužio milost, od smrti je neprestano boravio na nebu.
Horhe Luis Borhes
