Van Gogovo pismo bratu Teu
- septembar 1888.
Ti si dobar prema slikarima i dobro znaj da što više razmišljam, to više osećam da nema veće umetnosti nego voleti ljude. Reći ćeš mi onda da bismo mogli bez umetnosti i umetnika. To je, najpre, istinito, ali, napokon, Grci i Francuzi i stari Holanđani su prihvatili umetnost, i uvek vidimo kako umetnost, nakon fatalnih nazadovanja, ponovo vaskrsava i ne verujem da bismo bili čestitiji ako bismo se zbog toga gnušali umetnika i njihove umetnosti. Sada još ne smatram svoje slike dovoljno dobrim u odnosu na prednosti koje mi ti pružaš. Ali, kada to jednom bude dovoljno dobro, uveravam te da će one u istoj meri biti tvoje delo koliko i moje, jer ih proizvodimo udvoje…
Da je manje maestrala, ova zemlja bi bila isto tako lepa i pogodna za umetnost kao Japan.
**
Čitam jedan članak u Reviji dva sveta i Tolstoju. Izgleda da se Tolstoj mnogo bavi religijom svog naroda, kao Džordž Eliot u Engleskoj. Mora da postoji jedna Tolstojeva religiozna knjiga, čini mi se da se zove „ U čemu je moja vera“ i to mora da je jako lepo. Prema onome što mogu da pretpostavim na osnovu članka, on traži ono što će zauvek ostati isto u Hristovoj religiji i što je svim religijama zajedničko. Čini se da ne priznaje ni vaskrsnuće tela, pa ni duše, već, poput nihilista, smatra da nakon smrti nema ničega, ali mada je čovek mrtav, sasvim mrtav, čovečanstvo uvek ostaje živo.
Najzad, pošto nisam pročitao knjigu, ne bih umeo tačno da ti kažem kako on to poima, ali sam uveren da njegova religija nije okrutna i ne uvećava naše patnje već naprotiv, to mora da je jako utešno i uliva vedrinu, aktivnost i hrabrost da se proživi još mnogo stvari.
Nadam se da da ću na kraju uspeti da se ne osećam usamljeno u kući i da ću tokom zimskih dana, kada je loše vreme i u dugim večerima, naći neko zanimanje koje će potpuno da me zaokupi.
Jedan tkač, jedan korpar, često provode čitavo godišnje doba sami, ili skoro sami, a jedina razonoda im je njihov zanat.
Ali, ono što čini da ti ljudi ostanu na jednom mestu jeste to osećanje doma, umirujući i prisni izgled stvari. Naravno, voleo bih da imam društvo, ali, ako ga nemam, neću zbog toga biit nesrećan, pogotovo što će doći vreme kada ću imati nekoga. Ne sumnjam mnogo u to. Tako i ti, mislim da kad čovek ima dobru volju da primi ljude na stanovanje, može ih dosta naći među umetnicima za koje je pitanje smeštaja ozbiljan problem. Što se mene tiče, apsolutno smatram da je moja dužnost da pokušam da zaradim novac svojim radom i, dakle, moj rad mi se vrlo jasno ocrtava pred očima.
Ah, kad bi svi umentnici imali od čega da žive, od čega da rade, ali pošto nije tako, hoću da stvaram mnogo i frenetično. I možda će doći dan kada ćemo moći da proširimo posao i imamo više uticaja na ostale.
Vinsent
