Priđi i pogledaj:
sneg pada sve manje.
Razbacane staju
pahuljice lake.
Neka mu belina
grad ceo pokriva.
Živahnost je tvoja
meni promenljiva.
I na tom balkonu,
lepa, mlada, čila,
smeši se u nadi
studen najjasnija.
Studen sa kristalom,
savez taj prozirni.
Prema istini su
oboje providni.
I obnažen zivot
otkriva bleštavo
sneg – čistotu svoju,
zvezdu tu nasamo.
Da l’ je svet ogroman?
U tvom zagrljaju
sa tobom uživam
ja granicu krajnju.
Srećca moja želi
da mi kroz san čuva
očima mi tvoju
neposrednu ljubav.
Hvala, što snim kao
juce il’ jos više,
kako milostiva
bivaš, primivši me.
Gle, izvrstan sneg se
kao poklon nudi
nikada zaslužen.
Netaknut svet drugi.
Bebo sa nebesa,
Neprekidan dar!
Sneg ja obožavam.
Sjedinjuje nas.
Dvorci vec mogući,
kuće sve pod snegom;
u središtu tvoja
ljubav i svet snežan.
Horhe Giljen
Rođen je 1863. u Valjadolidu. Zavrsio je Filozofski fakultet u Madridu i Granadi. Predavao špansku književnost u Parizu, Mursiji, Oksfordu i Sevilji, a posle propasti Republike odlazi u Ameriku gde nastavlja profesorski poziv. Sve pesme objavio je u jednoj jedinoj zbirci pod naslovom Himna.
