Mladi pisac i književni kritičar Orlando Barone zabeležio je na magnetofonsku traku niz razgovora između dva velikana argentinske i svetske književnosti: Horhea Luisa Borhesa i Ernesta Sabata. Nakon dve decenije razdora zbog dubokih estetskih i političkih razlika, Borhes i Sabato su se između decembra 1974. i marta 1975. sedam puta susreli kako bi razgovarali o pitanjima vezanim za književnost, umetnost, život. Kroz njihove dijaloge prolaze Džejms, Stivenson, Konrad, Česterton, Šo, Melvil, Skot, Dikens, Hemingvej, Fokner, Džojs, Po, Dostojevski, Kafka, Šatobrijan, Malarme, Bergson, Flober, Žid, Volter, Gete, Helderlin, Servantes, Kevedo, veliki argentinski pisci, tango, milonga…
Knjiga Razgovori je svojevrstan testament dva intelektualca čiji je književni opus obeležio XX vek. Ovo je štivo o univerzumu i večnosti.
Horhe Luis Borhes i Ernesto Sabato, „Razgovori“
„Već 75 godina razmišljam o samoubistvu.“
Navesti dvojicu najvećih argentinskih pisaca na razgovor značilo je biti spreman i na ledenice i na varnice. U sedam susreta između decembra 1974. i marta 1975. koje je inicirao i na magnetofonsku traku snimio Orlando Barone nije bilo naglih pokreta ni teških reči, a jedini incidenti bili su vezani za paradoks. Borhes izjavljuje da arhitekte boluju od monotonije, i negoduje zato što su Argentinci od Francuza primili „ružan običaj“ da se ulice nazivaju imenima ličnosti: „Ne sećam se da u Engleskoj postoji Ulica Šekspir“. Kao što junakinja Henrija Džejmsa naivno poveruje da bi čovek u kog se zaljubljuje mogao da se odrekne svega osim omiljenog slikara, Sabato i Borhes krenu od uverenja da zastupaju oprečne stavove o književnosti i muzici, pa s ne malo iznenađenja demantuju jedan drugog.
Svoje ključne teme samo oni umeju da formulišu, ali ih svi razumeju. Razgovor pokreće teza da je Francuska sinonim za racio; tim povodom Borhes iznosi šaljivi predlog da se napiše istorija književnosti „na osnovu logike, a ne na osnovu običnih geografskih slučajnosti“: „Tada bi Rable bio Španac, a ne Francuz“, kaže Borhes.
Borhes i Sabato nisu se razilazili samo politički: jedan je sporio uticaj filozofije, drugi ga apsolutizovao, jedan je cerebralan a drugi pesimista, jedan forsira fusnote dok drugi ne izlazi iz formalnih okvira književnog teksta. „Ne mogu da opišem osećanje tišine koje vlada između Borhesa i Sabata“, piše Barone, tako razumljivo patetičan i kad kaže da sa sobom na razgovore nosi fasciklu, knjigu i otvoreno srce.
Vladislava Gordić Petković
