I
U poglavlju Eneada koje se bavi ispitivanjem i utvrđivanjem prirode vremena, kaže se da se pre svega mora spoznati večnost, jer je ona, kao što svi znaju, uzor i arhetip vremena. Ta uvodna napomena, utoliko ozbiljnija ukoliko verujemo u njenu iskrenost, kao da briše nadu da ćemo ikada razumeti čoveka koji ju je izneo. Vreme je za nas problem, zastrašujući i težak, možda najbitniji problem metafizike; večnost, igra ili propala nada. U Platonovom Timaju čitamo daje vreme slika večnosti u pokretu; ali taj blagi akord ne može da pokoleba uverenje daje večnost slika sazdana od materijala koji se zove vreme. Ta slika, ta prosta reč koja vrvi ljudskim nesaglasnostima, predmet je istorije koju želim da napišem.
Primenjujući metod obrnut od Plotinovog (jer bi on inače bio neupotrebljiv), počeću podsećanjem na zagonetna svojstva vremena: na metafizičku, prirodnu tajnu koja mora prethoditi tom ljudskom izumu – večnosti.
Jedno od tih zagonetnih svojstava, ni prvo po težini ali ni poslednje po lepoti, jeste ono koje nam omogućuje da utvrdimo u kom pravcu vreme protiče. Opšteprihvaćeno mišljenje glasi da se vreme kreće od prošlosti prema budućnosti. Međutim, isto je tako logično i oprečno mišljenje iskazano stihom španskog pesnika Migela de Unamuna:
Noćna reka časova teče
iz svog izvora,
večne sutrašnjice–1
Ova dva mišljenja podjednako su verovatna i nepodložna proveri. Bredli poriče oba, iznoseći sopstvenu pretpostavku: on predlaže da se iz razmatranja isključi budućnost, jer je ona tek proizvod naše nade, a onda da se “aktuelno” svede na agoniju sadašnjeg trenutka koji se odmah razlaže u prošlosti. Ovakva vremenska regresija obično prati stanja opadanja i utučenosti, kad nam izgleda da je snaga nešto što tek predstoji… Bredli poriče budućnost; jedna indijska filozofska škola poriče sadašnjost, smatrajući je neuhvatljivom.
Pomorandža samo što nije pala s grane ili je
već na zemlji, tvrde ovi neobični simplifikatori, ali niko
ne vidi trenutak pada.
Vreme postavlja i druge teškoće. Možda je najveća pitanje sinhronizacije ličnog vremena pojedinca s opštim vremenom matematike. Ovaj problem oglasila je na sva zvona najnovija uzbuna teorije relativnosti, koje se svi sećaju ili pamte da su je se sećali donedavno. (Menjajući je malo, ja se nje prisećam ovako: Ako je vreme duhovni proces, kako je moguće da ga dele hiljade ljudi ili makar samo dvoje?) Na drugu teškoću ukazuje elejska škola, koja poriče kretanje. Taj stav može se sažeti ovako: Nemoguće je da u toku osam stotina godina protekne četrnaest minuta, jer prethodno mora proteći sedam minuta, pre toga tri i po, pre toga minut i tri četvrtine i tako beskonačno, što nameće zaključak da se onih četrnaest minuta nikad neće ispuniti. Rasel pobija ovaj argument time što potvrđuje stvarni, pa čak i vulgarni karakter beskonačnih brojeva, koji su po definiciji dati odjednom, a ne kao “poslednji” član beskonačne serije. (Raselove neverovatne cifre nagoveštavaju večnost, jer se ni ona ne može definisati kao prosti niz njenih članova.)
Nijedna od večnosti koje su ljudi zamislili – nominalistička, Irinejeva, Platonova – nije mehanički zbir prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, već nešto jednostavnije i čudesnije: večnost je istovremenost svih njih. Izgleda da se to ne očitava u jeziku svakodnevice ni u onom začuđujućem rečniku dont chaque edition fait regretter la precedente. Međutim, metafizičari su mislili baš tako. Predmeti u duhu su uzastopni, sada je Sokrat, zatim je konj – čitam u petoj knjizi Eneada – jer se on uvek usredsreduje na jednu stvar, ne primećujući hiljadu drugih. Međutim, božanski um obuhvata sve istovremeno. Prošlost je u sadašnjosti isto kao i budućnost. U tom svetu ništa nije prolazno, sve traje i miruje u blaženstvu svog načina postojanja.
Pristupam razmatranju ove večnosti, iz koje su izvedene sve potonje. Plotin istina nije bio prvi koji je došao do te definicije, jer u jednoj svojoj knjizi spominje “drevne i svete filozofe” koji su mu prethodili. Ali on ju je sjajno razradio, sažimajući sve ono što je preuzeo od svojih prethodnika. Dojsen ga poredi sa sumrakom: sa žarkom svetlošću koja jenjava i nestaje. U Plotinovim delima stiču se sva grčka shvatanja večnosti; neke je odbacio, druge je razradio do pogubnog savršenstva. Zato stavljam Plotina ispred Irineja, koji zastupa drugu definiciju večnosti: onu čija je kruna trojstvo, tri lika u nerazlučivom jedinstvu.
Plotin je s poznatim žarom tvrdio: Svaka stvar na nebu koja se može pojmiti takođe je nebo, tamo su zemlja i nebo, tamo su životinje, biljke, ljudi i more. Oni su prizor sveta koji još nije začet, svaki njegov deo ogleda se u svakom drugom. U tom carstvu nema stvari koja nije prozirna. Nema ničega neprozirnog, ničeg mutnog, jer svetlost se susreće sa svetlošću. Svaka stvar sadrži u sebi svaku drugu stvar. Sunce je svaka zvezda, svaka je zvezda i druga zvezda i sunce. Niko tamo ne može kročiti na tuđe tlo. Ta jednodušna vaseljena, ta apoteoza asimilacije i prožimanja, još uvek nije večnost; reč je o graničnom nebu, koje još nije sasvim oslobođeno broja i prostora. Ovaj odlomak iz pete knjige nastoji da razradi pojam večnosti i sveta univerzalnih oblika: Neka ljudi zadivljeni ovim svetom – njegovom moći, lepotom, poretkom u neprestanom pokretu, vidljivim i nevidljivim bogovima koji ga nastanjuju, demonima, drvećem i životinjama – neka uzdignu svoje misli ka Stvarnosti čiji je ovaj svet tek odraz. Tamo će otkriti duhovne oblike večnosti, ne izvedene, već izvorne, i otkriti i njenog predvodnika, a to je čisti duh, nedostižna mudrost i izvorno Hronosovo vreme koje je potpuno. Sve što je besmrtno nalazi se u njemu: svaki duh, svaki bog, svaka duša. Kuda bi on išao kad su sve tačke prostora prisutne u njemu. Nema promene, nema nepostojanosti, sve je u stanju blaženstva. Od samog početka to je potpun svet, kome se ništa ne može dodati. Sve je obuhvaćeno jednom jedinom večnošću: vreme oponaša večnost, kruži oko duha, vazda se odvajajući od prošlosti, vazda žudeći za budućnošću.
Insistiranje na pluralizmu navedenih mišljenja može nas navesti da počinimo jednu grešku. Idealni svemir koji opisuje Plotin više se bavi punoćom bića nego njegovom raznovrsnošću; taj svemir ne trpi ni pleonazam ni ponavljanje. To je nepokretni i strašni muzej platonskih arhetipova. Ne znam da li su ga ikada videle oči smrtnika (osim možda u intuiciji vizije ili košmara), ni da li je drevni Grk koji ga je opisao imao prilike da ga osmotri, ali u svemu tome ima nečeg muzejskog: nepokretnog, čudovišnog, izveštačenog…. Govorim o ličnoj viziji koju čitalac može zanemariti; ali ono što valja da ima u vidu jeste opšta predstava o platonskim arhetipovima, prvobitnim oblicima ili idejama koje nastanjuju i čine večnost.
Nemoguće je ovde razmatrati pojedinosti platonističkog sistema, ali možemo izneti nekoliko uvodnih zapažanja. Mi smatramo da čvrstu i konačnu stvarnost čini materija – elektroni koji kruže i prelaze zvezdana rastojanja u samoći atoma; za one koji su u stanju da vide stvari iz platonističke perspektive, stvarnost je oblik, vrsta. U trećoj knjizi Eneada čitamo daje materija nestvarna: ona nije samo praznina koja pasivno odražava univerzalne oblike poput ogledala; oblici je pokreću i nastanjuju, ne menjajući je. Njena punoća svojstvena je punoći ogledala, to je iluzija, praznina koja odaje utisak punoće; to je zapravo avet koja ne može čak ni da nestane jer ne poseduje ni moć samoukidanja. Bitni su oblici. Ponavljajući Plotina, Pedro Malon de Čaide tvrdio je mnogo kasnije: Čini vam se kao da je božanskom voljom nastao osmostrani zlatni pečat, na kojem je na jednoj strani urezan lav, na drugoj konj, na trećoj orao i tako po jedan lik na svakoj strani; dakle, u vosku će ostati utisnut lik životinje koja je predstavljena na zlatnom pečatu, i samo oni likovi urezani na pečatu mogu ostaviti otisak u vosku. Ali razlika između pečata i otiska je golema: vosak ostaje bezvredni vosak, dok zlato ostaje skupoceno zlato. Bića mogu da dostignu savršenstvo niske vrednosti, svojstveno vosku, a božansko savršenstvo je zlato koje je Bog. Korak dalje i stižemo do zaključka daje materija ništavna.
Po našemu, ovo merilo je loše i nerazumljivo, ali ga ipak stalno primenjujemo. Jedno poglavlje Sopenhauerove knjige ne može se poistovetiti ni s papirom koji je ležao u kancelarijama Lajpciga, ni sa štampanim tabakom, ni sa tananim potezima gotskog pisma, ni sa nizom tonova, ni sa načinom na koji o tom poglavlju razmišljamo; Mirijam Hopkins je Mirijam Hopkins, a ne zbir nitrogenskih ili mineralnih sastojaka, ugljenih hidrata, neutralnih alkaloida ili masti što čine prolaznu supstancu te lepe srebrne sene ili intelektualne suštine Holivuda.
Ove su ilustracije dobronamerni sofizmi koji podupiru trpeljivost prema platonističkoj tezi. Ona se može iskazati ovako: ljudi i stvari postoje utoliko što učestvuju u obliku koji ih obuhvata i koji čini njihovu stalnu stvarnost.
Tražim najpogodniji primer: ptica. Ona se vezuje za letenje u jatu, malom veličinom, istovetnim svojstvima, drevnom vezom s polutamom praskozorja i smiraja dana, jačim zvučnim nego vizuelnim utiscima – sve to nas navodi da priznamo značaj vrste i gotovo potpunu ništavnost pojedinačnog.2 Kits ne greši kada dolazi na ideju daje slavuj koji gaje očarao onaj isti što ga je na žitnim poljima judejskog Vitlejema slušala Ruta; Stivenson ukazuje na jednu jedinu pticu koja guta vekove: to je slavuj koji proždire vreme. Sopenhauer, strastveni i lucidni Sopenhauer, dodaje ovo obrazloženje: čisti telesni trenutak u kojem žive životinje, koje nemaju svest ni o smrti ni o plodovima pamćenja. A onda, s osmehom, dodaje: Kad bi me neko čuo kako tvrdim da je siva mačka koja se sad igra u dvorištu ona ista koja je skakala i trčala pre pet stotina godina, verovatno bi pomislio da sam lud; ali misliti da je to u suštini druga mačka, još je veća ludost. Zatim piše: Suština lava kao bića okrenuta je sudbini i životu tih zveri. U vremenskoj perspektivi, ona se može zamisliti kao jedan besmrtni lav koji traje u beskonačnoj smeni pojedinačnih lavova; njihovo rađanje i umiranje su samo otkucaji ove neuništive figure. Pre toga je napisao: Beskrajno trajanje prethodilo je mom rođenju. Šta sam ja bio tada? Možda bih sam sebi ponudio ovaj filozofski odgovor: “Ja sam uvek bio ja; drugim recima, ko god je rekao ja tokom tog vremena, zaista je bio ja, a ne neko drugi.”
Pretpostavljam da čitalac može prihvatiti večnu suštinu lava i da će osetiti ogromno olakšanje pred tim jedinstvenim Lavom umnoženim ogledalima vremena.
Ali ne bih očekivao istu reakciju kad je reč o pojmu večne čovečnosti: znam da ga naše ja odbija i da mu više prija da se ono prenese na ja drugih. To nije dobar znak; Platon nam predlaže znatno strastvenije univerzalne oblike. Na primer, suštinu Stola, apstraktni sto na nebu: četvoronožni arhetip za kojim žude svi stolari sveta, koji ga mogu sanjati, ali čiji se san nikad neće ispuniti. Nisam u stanju da potpuno poreknem ovaj pojam: bez idealnog stola ne bi bilo ni konretnih stolova.) Drugi primer je suština Trougla: eminentni trostrani poligon koji se ne nalazi u prostoru i koji odbija da se spusti na nivo ravnokrakog, raznostranog ili ravnostranog trougla. (Ne poričem ni ovo; to su osnovne geometrijske definicije.) Dalji primeri: suština Nužnosti, Razuma, Zanemarivanja, Odnosa, Razmatranja, Veličine, Poretka, Sporosti, Položaja, Iskaza, Nereda. Stvarno ne znam šta da mislim o ovim misaonim pojmovima koji se uzdižu na nivo oblika; smatram da ih nijedan čovek ne bi mogao zamisliti a da mu ne priteknu u pomoć smrt, groznica ili bezumnost. Zaboravio sam jedan arhetip koji obuhvata i prevazilazi sve ostale: to je večnost, čija je rasparčana kopija vreme.
Ne znam da li su čitaocu neophodni argumenti da bi posumnjao u platonističko učenje. Mogu mu ponuditi nekoliko: najpre nespojivo nizanje generičkih i apstraktnih pojmova koji postoje jedan pored drugog sans gene u repertoaru sveta arhetipova; drugo, rezervisanost onog koji ih je zamislio prema načinu na koji razne stvari učestvuju u univerzalnim oblicima; treće, pretpostavka po kojoj aseptički arhetipovi odolevaju brkanju i promeni. Ovi argumenti nisu neoborivi: samo su nejasni u istoj meri u kojoj su nejasne vremenske tvorevine. Stvorene prema uzoru vremena, ove tvorevine prenose mane koje bi trebalo da uklone. Može li biti suštine Lava bez suštine Veličanstva, Crvenog, Grive i Kandže? Na to pitanje nema odgovora niti ga može biti: ne očekujmo da lavovstvo sadrži više vrlina od onih koje krase reč lav bez nastavka -stvo 3
Vraćam se sada Plotinovoj večnosti. Peta knjiga Eneada sadrži veoma opširan spisak činilaca večnosti. Tu su Pravda, zatim Brojevi (do kojeg broja?), Vrline, Postupci, Kretanje, ali nema grešaka i nepravdi, nema bolesti materije kojom se možda zarazio neki Oblik. Muzika je zastupljena, ali ne kao melodija, nego kao Sklad i Ritam. Arhetipovi medicine i poljoprivrede se ne navode. Takođe nedostaju finansije, strategija, retorika i umetnost ponašanja – mada u vremenu ovi ipak preuzimaju nešto od Lepote i Brojeva. Nema pojedinaca ni izvornog oblika Sokrata, nema ni onog izvornog oblika koji bi bio uzor Uzvišenog čoveka ili Cara; spominje se samo čovek i to na vrlo uopšten način.
Međutim, sve geometrijske figure su zastupljene. Od boja su navedene samo one osnovne: Pepeljaste, Purpurne i Zelene nema u toj večnosti. Ako sledimo poredak od nižeg ka višem, najstariji arhetipovi su ovi: Razlika, Jednakost, Kretanje, Mir i Biće.
Razmotrili smo jednu večnost koja je siromašnija od sveta. Ostaje da vidimo kako ju je preuzela crkva da bi joj pripisala obilje koje prevazilazi ono što su godine u stanju da prenesu.
II
Najbolje svedočenje o prvoj večnosti je peta knjiga Eneada; druga, hrišćanska večnost, najpodrobnije je opisana u Ispovestima sv. Avgustina. Prva večnost ne može se sagledati mimo platonističke teze; a druga mimo sveštene tajne Trojstva i rasprava podstaknutih pojmovima predodređenja i kazne. Pet stotina folio listova ne iscrpljuju tu temu: nadam se da ove dve do tri osmine štamparskog tabaka ipak pružaju neki doprinos njenom razmatranju. Može se tvrditi, s pristojnom marginom greške, da je “naša” večnost izkazana u vidu dekreta samo nekoliko godina pošto je hronično stpmačno oboljenje usmrtilo Marka Aurelija, a mesto gde je ta zapovest s vrtoglavim posledicama objavljena bilo je Fourviere, polje puno rupa, koje je ranije bilo poznato pod nazivom Forum vetus, a danas po znamenitoj zicari i bazilici. Uprkos autoritetu biskupa Irineja, coveka koji je izdao ovu zapovest, ta prinudna večnost predstavljala je mnogo više od izlišnog svešteničkog ogrtača ili crkvenog luksuza: bila je to odluka koja je delovala kao oružje. Bog Otac je stvorio Reč, a Bog Otac i Reč stvorili su Sveti duh; gnostici su iz ova dva nepobitna čina izveli zaključak da je Bog Otac prethodio Reči, a da su oboje prethodili Svetom duhu. Takav zaključak podrivao je Trojstvo. Stoga je Irinej objasnio da se taj dvostruki čin – stvaranje Boga Sina od Oca, a zatim stvaranje Svetog duha od obojice – nije dogodio u vremenu, nego u jednom trenutku koji obuhvata prošlost, sadašnjost i budućnost. To objašnjenje preovladalo je da bi kasnije preraslo u dogmu. Na taj način večnost je javno proklamovana, mada je pre toga jedva mogla da se prokrijumčari u nekom neautorizovanom platonističkom tekstu. Jasno razlikovanje i povezivanje triju (jospodovih hipostaza izaziva danas sumnju, a ista sumnja prenosi se i na odgovor na ovo pitanje; međutim, ono što je van sumnje jeste veličina rezultata, ako ništa drugo ono kao nešto što pothranjuje nadu: Aeternitas est merum xodie, est immediata et lucida fruitio rerum infinitarum. Emotivni i polemički značaj Svetog trojstva takođe je nesumnjiv.
Današnji svetovni katolici smatraju da je Sveto trojstvo kolegijalno, beskrajno savršeno telo, koje je istovremeno i beskrajno dosadno; liberalniji ga vide kao izlišnog teološkog Kerbera, praznovericu koja nastoji da poništi mnoge napredne tekovine Republike. Trojstvo, naravno, prevazilazi sve te obrasce. Zamišljeno jednim potezom, poimanjem Oca, Sina i Duha u jedinstvenom telu, ono je primer intelektualne teratologije, čudovištva koje se moglo izroditi samo u strahoti nekog košmara.
Pakao je obično fizičko nasilje, dok ove tri nerazlučive ličnosti izazivaju intelektualni strah, jer se javljaju kao nejasna i varljiva beskonačnost, kao niz ogledala koja su postavljena jedna naspram drugih. Danteova zamisao bila je da označi Sveto trojstvo prozirnim koncentričnim krugovima različitih boja; Don ga predstavlja kao znak sazdan od izuvijanih, isprepletenih, nerazmrsivih zmija. Toto cosyscat trinitas mysterio, pisao je sv. Pavle; Sveto trojstvo blista u potpunoj tajni. Kad se razmatra odvojeno od pojma spasenja, razlikovanje tri ličnosti u jednoj može izgledati proizvoljno.
Sagledavanje ovog pojma kao potrebe vere ne umanjuje njegovu suštinsku tajanstvenost, mada ukazuje na njegov smisao i namenu. Ne priznati Sveto trojstvo – ili barem Dvojstvo – znači svesti Isusa na prolaznog Gospodovog predstavnika, na slučajnost istorije, znači ne priznati da je on neuništivi, stalni predmet naše privrženosti. Ako Bog Sin nije istovremeno i Bog Otac, ni spasenje ne može biti neposredni božanski čin; ako on sam nije večan, nije večna ni njegova žrtva silaska na zemlju i umiranja na krstu.
Samo je beskrajna uzvišenost mogla zadovoljiti dušu izgubljenu u beskrajnom vremenu, ponovio je Džeremi Tejlor. Na taj način opravdava se dogma, bez obzira što teza o stvaranju Sina od Oca i Svetog duha od njih dvojice i dalje nagoveštava izvesnu hijerarhiju, ne računajući uopšte kao manu to što se sama dogma sastoji od običnih metafora. Trudeći se svim silama da razlikuje članove Svetog trojstva, teologija je došla do zaključka da nema ničeg zbunjujućeg u tome što je delo jednog člana Sin, a drugog Sveti duh. Bog Sin večno nastaje, Sveti duh večno nastaje, tako je Irinej tašto odlučio da mora biti: to se svodi na zamisao jednog bezvremenskog čina, jednog osakaćenog zeitloses ‘Zeitwort-dL, koji možemo odbaciti ili pobožno poštovati, ali ga ne možemo dovoditi u pitanje. Irinej je mislio da se na taj način ovo čudovište može spasti. I uspeo je. Zna se daje bio neprijatelj filozofa; mora daje doživeo zadovoljstvo ratnika kad se dočepao jednog njihovog oružja i počeo njime da ih tuče.
Prvi sekund vremena za hrišćane se poklapa s prvim trenutkom Stvaranja – što nas pošteđuje prizora dokonog Boga koji mota klupče praznih vekova “prethodne večnosti” (prizor je nedavno rekonstruisao Valeri). Na nekom zabačenom mestu duhovnog sveta, Emanuel Svedenborg {Vera Christiana religio, 1771) video je halucinantnu figuru koja navodno – prema tvrđenju žrtava – proždire sve one koji nerazumno i uzaludno rasuđuju o tome šta je radio Gospod pre nego što je stvorio svet.
Počev od trenutka kad ju je Irinej objavio, hrišćanska večnost postepeno se udaljavala od aleksandrijske večnosti. Najpre se izdvojila, a potom je polako prerasla u jedan od devetnaest atributa Božanskog uma. Čim su postali pristupačni narodnom obožavanju, arhetipovi su izloženi opasnosti da se pretvore u božanstva ili anđele; time nije opovrgnuta njihova stvarnost – uvek veća i viša od stvarnosti običnih bića ali su svođeni na večne ideje podređene reči Tvorca. Albert Veliki dolazi do pojma universalia ante res: on smatra da su oni večni i da prethode Stvaranju, ali samo kao nadahnuća ili oblici. On ih pažljivo razlikuje od universalia in rebus, istih božanskih pojmova konkretizovanih na različite načine u vremenu. Iznad svega ih razlikuje od universalia post res, a to su pojmovi ponovo otkriveni induktivnim mišljenjem. Vremenski se razlikuju od božanskih pojmova samo po tome što nemaju stvaralačku moć; sholastika apsolutno isključuje sumnju da Božanske kategorije ne moraju uvek da se poklapaju s kategorijama latinskog jezika… No, ovo pitanje mislim da treba odložiti za kasnije.
Teološki priručnici ne poklanjaju posebnu pažnju večnosti. Oni celokupan problem svode na stav da je reč o istovremenom i potpunom osećanju svih vremenskih odlomaka, a potom odmah prelaze na pročešljavanje jevrejskih spisa u potrazi za lažnim tvrđenjima po kojima ispada daje Sveti duh loše sročio ono što komentator iskazuje baš kako treba. To je njihov cilj kada mašu ovim iskazom nadmenog prezira ili dugo večnosti, iskazom koji se sam po sebi podrazumeva: Jedan dan pred Gospodom je kao hiljadu godina, a hiljadu godina su kao jedan dan. Ili kad ponavljaju ime Gospodnje onako kako je saopšteno Mojsiju: Ja sam onaj što jest, ili pak reči upućene sv. Jovanu Teologu iz Patmosa, pre i posle viđenja staklenog mora, crvene zveri sa sedam glava i ptica koje proždiru telo kapetana: Ja sam alfa i omega, početak i svršetak.* Obično prenose i Boecijevu definiciju (smišljenu u ćeliji, možda upravo pred njegovo pogubljenje mačem): Aeternitas est interminabilis vitae tota et perfecta possessio, koja mi se više dopada u gotovo raskalašnoj preradi Hansa Lasena Martensena: Aeternitas est merum hodie, est immediata et lucida fruitio rerum infinitarum. A s druge strane, izgleda da s prezrenjem pristupaju onoj mračnoj zakletvi anđela koji je stajao na moru i na zemlji (Otkrivenje, I, 6): / zakle se onijem koji živi va vijek vijeka, koji sazda nebo i što je na njemu, i zemlju i što je na njoj i more i što je na njemu, da vremena već neće biti. Istina, reč vreme u ovom odlomku verovatno znači zakašnjenje u ispunjavanju zaveta.
Večnost je ostala kao atribut beskonačnog Božanskog uma, a poznato je da su pokolenja i pokolenja teologa razmatrala taj um prema božanskom liku i uzoru. Ništa nije tako podsticajno kao rasprava o predodređenju ab aeterno. Četiri stotine godina posle Raspeća, engleski monah Pelagije izazvao je skandal kad je tvrdio da nevini ljudi koji umru nekršteni ipak imaju pristup Carstvu nebeskom.5 Hiponski biskup Avgustin pobijao je ovaj stav s prezirom koji su njegovi izdavači slavili. On je u tom učenju uočio jeresi koje su prezirali i pravednici i mučenici. Ti jeretički stavovi su sledeći: pobijanje da smo već s Adamom počinili greh i bili osuđeni na muke, zatim neoprostivo zaboravljanje da se te muke prenose s oca na sina pokolenjima, potom omalovažavanje krvavog znoja, natprirodnog ropca i krika Onoga koji je izdahnuo na krstu; onda odbijanje tajnih usluga Svetog duha i ograničavanje Božanske slobode.
Taj Britanac imao je dovoljno hrabrosti da se pozove na pravdu; Svetac – uvek drukčiji i stran – tvrdio je da po pravdi svi ljudi, bez izuzetka, zaslužuju pakao bez ikakvih olakšica, ali da je Bog odlučio da spase pojedince odabrane shodno njegovoj nedokučivoj slobodnoj volji, ili kako će kasnije reći Kalvin, ne bez izvesne surovosti: zato što mu se prohtelo (quia voluit). Reč je o predodređenju.
Teološka stidljivost i dvoličnost ograničili su značenje Kalvinovih reči, te se misli, dakle, samo na one koji su predodređeni da idu u raj. Predodređenih za pakao ne može biti: svi osim izabranih idu u večni oganj, ali tu je posredi Gospodovo prećutkivanje nečeg što se podrazumeva… Ovo objašnjenje doprinelo je obnavljanju pojma večnosti.
Pokolenja pobožnih vernika živela su na zemlji a da im se nikad nije pružila prava prilika da odbiju da prigrle reč Gospodnju; drska je bila i sama pomisao da može biti spasenja bez božanskog udela u tome, a ne manje drsko bilo je odbacivanje tvrdnje da neke muževe proslavljenih vrlina mogu da zaobiđu blagodeti nebeske slave (Cvingli je 1523. iskazao nadu da će on deliti raj s Herkulom, Tezejem, Sokratom, Aristidom, Aristotelom i Senekom). Proširenje devetog božanskog atributa (a to je sveznanje) izazvalo je mnoge dodatne teškoće. Dato je do znanja da taj atribut podrazumeva sveobuhvatno znanje: drugim recima, znanje prošireno tako da obuhvati ne samo stvarno, nego i moguće. Ponovo je nastala potraga za mestom u Svetom pismu koje bi ovo potvrdilo, a onda su pronađena čak dva mesta koja su dozvoljavala da se doda beskonačnost: prvo je navod iz Prve knjige o carevima, gde Gospod saopštava Davidu da će ga ljudi iz Keile predati ako ne napusti grad, što on i čini; drugo je navod iz Jevanđelja po Mateju, u kojem se proklinju dva grada: Teško tebi, Horazine! Teško tebi, Vitsaido! Jer da su u Tiru i Sidonu bila čudesa koja su bila u vama, davno bi se u vreći i u pepelu pokajali. Uz tu dvostruku podršku ovaj hipotetični glagolski način dobio je pristup u večnost: Herkul boravi u raju s Ulrihom Cvinglijem jer Gospod zna da bi se on pridržavao eklesijastičke godine; Hidra iz Lerne ostaje u progonstvu spoljne tmine jer se smatra da bi ona verovatno odbila da se krsti. Mi konstatujemo stvarne događaje, mi takođe zamišljamo moguće (ili buduće) događaje; ali u Gospoda nema tog razgraničenja jer je ono svojstveno neznanju i vremenu.
Njegova večnost istim potezom (uno intelligendi actu) beleži ne samo sve trenutke ovog krcatog sveta nego i sve one koji bi nastali kada bi najmanji trenutak među njima bio promenjen – i sve one koji su nemogući takođe. Obilje Njegove večnosti, kombinatorike i preciznosti prevazilazi vaseljenu.
Za razliku od platonističkih večnosti, čija je najveća mana suvoparnost, ova večnost rizikuje da postane nalik na zaključne stranice Uliksa, možda i nalik prethodnom poglavlju, rizikuje da se pretvori u golemu zbrku pitanja. Jedna veličanstvena Avgustinova sumnja ograničila je tu rasplinutost. Njegovo učenje odbija prokletstvo, makar samo na recima; Gospod obraća pažnju na izabrane, ne osvrćući se posebno na proklete. Mada jeste sveznajući, on više voli da se bavi životima vrlih ljudi. Huan Eskoto Erihena, najviši velikodostojnik Karla Ćelavog, proslavio se time što je izvitoperio ovu misao. On je tvrdio da je Bog neodređljiv; propovedao je svet platonističkih arhetipova; opisao je Boga koji ne primećuje ni grehe ni razna zla; izneo je učenje o deifikaciji i konačnom povratku bića (uključujući vremena i đavola) izvornom Božanskom Jednom. Divina bonitas consummabit malitiam, aeterna vita absorbebit mortem, beatitudo miseriam. Ova mešovita večnost (koja za razliku od platonističkih večnosti obuhvata sudbine pojedinaca; koja za razliku od pravoslavnih autoriteta odbija svaku nesavršenost i bedu) doživela je osudu na sinodima održanim u Valensiji i Langru. De divisione naturae libri B, delo koje je ovakvu večnost propovedalo, spaljeno je javno na lomači. To se može smatrati srećnom okolnošću, jer je privuklo pažnju bibliofila a ovi su se potrudili da Erihenino delo preživi do današnjeg dana.
Vaseljena zahteva večnost. Teolozi znaju da kad bi pažnja Gospodnja makar za trenutak zatajila i skliznula s ruke koja sada ovo piše, da bi to što pišem nestalo kao gromom pogođeno. Stoga oni ponavljaju misao da se ovaj svet održava neprestanim stvaranjem i da su reči sačuvati i stvoriti, naizgled oprečne u značenju, sinonimne s Nebesima.
III
Dovde smo stigli prateći istoriju večnosti hronološkim redom. Bolje reći, ova istorija pratila je nekoliko večnosti jer je ljudska čežnja stvorila dva uzastopna i međusobno isključiva sna s tim imenom: jedan je realistični, i odiše nekom čudnom ljubavlju i čežnjom za nepomičnim arhetipovima bića; drugi je nominalistički, on pobija stvarnost arhetipova u ime sažimanja svih čestica vaseljene ujedan sekund. Prvi se zasniva na realizmu, učenju tako udaljenom od našeg bića da me navodi da sumnjam u sva njegova tumačenja, uključujući i moje lično; njemu se suprotstavlja nominalizam, koji potvrđuje stvarnost pojedinačnog i konvenciju vrste. Poput spontanog pisca komedije u prozi, svi smo u nekoj meri nominalisti sans le savoir; nominalizam je opšta pretpostavka našeg mišljenja, stečeni aksiom. Stoga je svaki komentar izlišan.
Toliko o hronološkom, spornom i trivijalnom razvoju večnosti. Drevni ljudi s bradom i mitrom u ruci razmišljali su o njoj javno s ciljem da bace prašinu u oči raznim jeresima i da odbrane pojam Trojstva, tajno se nadajući da će nekako zaustaviti i protok vremena. Živeti znači pratiti proticanje vremena; ništa se ne može povratiti ni sačuvati osim u vidu večnosti, čitam na emersonovskom španskom Horhea Santajane. A tome je dovoljno dodati ovaj zastrašujući odlomak iz Lukrecija, gde se govori o prividnosti koitusa: Kao žedan čovek koji u snu žudi za vodom te ispija oblike vode koji mu ne utoljuju žeđ, tako Venera obmanjuje ljubavnike prividima, tako da kad pogledaju telo ne osećaju zadovoljstvo i ništa ne mogu ni dati ni sačuvati, mada im neodlučne ruke dodirom obuhvataju ceh telo. Konačno, kada se u telu javi znak sreće, kad je Venera spremna da zaseje polje žene, ljubavnici se stiskaju, u žudnji, pritiskaju zub o zub u ljubavnom žaru; ali sve je uzalud jer niti mogu da se pretvore jedno u drugo niti da se stope u jedinstveno biće. Arhetipovi i večnost – te dve reči – obećavaju opipljive nagrade. Ali uzastopnost predstavlja nepodnošljivu bedu, a suviše veliki apetit pohlepni su za vaskolikim trenucima vremena i svim varijacijama prostora.
Poznato je da se lični identitet zasniva na sećanju i da gubitak pamćenja pretvara čoveka u idiota. Umesno je primeniti isti zaključak na vaseljenu. Bez večnosti, bez tananog i tajnog ogledala koje zadržava sve ono što je prošlo kroz dušu, univerzalna istorija bila bi izgubljeno vreme, što bi važilo i za ličnu istoriju svakog pojedinca. Ta misao uporno nas prati i to na veoma neprijatan način. Ni Berlinerova gramofonska ploča, ni filmska traka koja se gleda, nisu dovoljne jer su to slike slika, odrazi odraza. Večnost je plodonosniji izum. Ona se ne može pojmiti, ali to isto važi i za skromni vremenski niz. Robovanje večnosti, verovanje da će potpuno da se izbrišu godine punih gradova, reka, radosti, malo je verovatna pretpostavka, isto koliko i ona o njihovom potpunom spasenju.
Kako je nastala večnost? Sv. Avgustin ne ulazi u to pitanje, mada ukazuje na situaciju koja, čini se, pruža izvesne odgovore: činioci prošlosti i budućnosti prisutni su u sadašnjosti. On navodi konkretan primer: prizivanje u sećanje jedne pesme koju znamo napamet. Još pre početka, pesma je u meni prisutna kao nagoveštaj; kad stignem do kraja pesme, ona je već u mom pamćenju; ali dok je kazujem, ona se prostire kroz sećanje, prateći kazivanje; isto to važi za nagoveštaj, ono što tek treba da iznesem u daljem kazivanju. Ono što važi za celu pesmu, važi i za svaki stih, svaki slog. Važi i za najduži događaj u kojem učestvuje pesma kao i za pojedinačnu sudbinu koja se sastoji od niza događaja, važi i za čovečanstvo, koje se sastoji iz mnogih pojedinačnih sudbina. Ovaj dokaz o tesnoj povezanosti različitih vremena podrazumeva i pojam uzastopnosti, što nije u skladu s modelom istovremene večnosti.
Mislim da je taj model sazdan od nostalgije. Nesigurni i izgnani čovek hoće u svom sećanju da obnovi srećne okolnosti koje su mogle biti, neku vrstu sub specie aeternitas, gubeći iz vida da ostvarenje jedne od njih isključuje ili bar odlaže ispunjenje svih ostalih. Pod uticajem jakih osećanja, sećanje se kreće u pravcu bezvremenosti. Stapamo sve radosti nekog prošlog iskustva u jedinstvenu sliku; sumraci raznoliko crvenih nijansi koje svake večeri posmatram stopiće se u jedinstveni sumrak. To isto važi za vizije budućnosti: nade koje se međusobno isključuju stapaju se bez ikakvih prepreka. Drugim rečima: večnost je stil želja. (Verovatno u nagoveštaju večnosti – immediata et lucida fruitio rerum infinitarum – leži zadovoljstvo nabrajanja.)
IV
Ostaje još samo da iznesem čitaocu svoj lični pogled na večnost. Po mojoj teoriji, večnost je sirotica lišena Boga i bilo kog drugog vlasnika, to je večnost bez arhetipova. To mišljenje saopštio sam u knjizi Jezik Argentinaca 1928. godine. Prenosim ono što sam tada napisao; naslov ove stranice je Osećati se u smrti.
“Hoću ovde da zabeležim jedno iskustvo koje sam imao pre neke večeri: bio je to uzbudljiv događaj, mada suviše prolazan i sitan da bih ga mogao nazvati pustolovinom; s druge strane, suviše nerazuman i sentimentalan događaj da bi me podstakao na dublja razmišljanja. Radi se od jednom događaju i reči vezanoj za njega, reči koju sam prethodno koristio, mada je sve do tog trenutka nikad nisam bio proživeo celim svojim bićem. Evo podrobnog opisa tog događaja, kao i vremena i mesta koji svedoče o njemu.
“Prisećam ga se na ovaj način. Prethodne večeri bio sam u Barahasu, u koji inače nisam zalazio i čija je udaljenost od mesta koje sam kasnije obišao davala čudan ton tom danu. Ta noć nije imala nikakvo sudbinsko predodređenje; pošto je bila mirna, posle večere sam izašao da se prošetam i prepustim sećanjima. Išao sam kuda me je slučaj vodio; potrudio sam se da bude najšira lepeza mogućnosti da ne bih opteretio iščekivanje jednom odabranim i predviđenim pravcem. Šetao sam, išao kud su me noge vodile; bez druge odluke sem rešenosti da pešačim avenijama i širokim ulicama, prihvatao sam najtajanstvenije pozive slučajnosti. Tako šetajući, neka ne sasvim strana sila vodila me je sve dalje ka predgrađima, čijih imena uvek želim da se sećam i koja od sveg srca poštujem. Ne želim da na taj način označim sopstvenu sredinu, kraj u kojem sam proveo detinjstvo, već njegovu neposrednu okolinu, koja je ostala tajanstvena: taj prostor odlično sam poznavao na recima, a slabo na delu, tako da mi je bio blizak, ali u isto vreme i dalek poput mita. Naličje poznatog, ona druga strana, pojavila se u dve pretposlednje ulice koje nisam nikad primećivao, onako kao što ne primećujemo temelje kuće u kojoj živimo ili nevidljivi kostur u telu. Šetnja me je dovela do jednog ugla. Udisao sam noć dok su mi misli uživale u savršenoj slobodi. Osećanje umora pojednostavilo je prizor koji zapravo i nije bio složen. Njegova tipičnost činila ga je nestvarnim. Niske kuće nizale su se duž ulice i mada su na prvi pogled odavale utisak siromaštva, kasnije mi se učinilo da su odisale nesumnjivom radošću. Bio je to prizor najniže bede i najviše lepote. Nijedna kuća nije izlazila pravo na ulicu; na zidovima su bile senke smokava; male kapije – koje su nadvisivale izdužene linije zidova – delovale su kao da su sazdane od iste beskonačne materije od koje je bila sačinjena noć. Trotoar se usecao u kolovoz; ulica nije bila popločana, nego nalik na kolski put, na tlo još neosvojene Amerike. U dnu sokaka, prostor već nalik na pampu nestajao je u Maldonadu. Sa tamne, ljudskom rukom neuređene zemlje, dizao se ružičasti zid koji nije pružao gostoprimstvo mesečini, nego je zračio unutrašnjom svetlošću. Ništa nije moglo izraziti milinu bolje od te ružičaste boje.
“Stajao sam posmatrajući tu jednostavnost. Sigurno sam naglas pomislio: Ovde je isto kao pre trideset godina… Pokušao sam da se prisetim tog datuma: nedavnog u drugim zemljama, ali dalekog na ovoj promenljivoj strani sveta. Možda me je pevanje neke ptice raznežilo jer je i njena pesma bila nežna; ipak mislim da u toj silovitoj tišini nije bilo drugog zvuka osim bezvremenskog oglašavanja cvrčaka. Pomislih: Sada je hiljadu osam stotina i neka godina, ali to nisu više bile reči sa približnim značenjem već nešto što je prodrlo duboko u stvarnost. Osetih kako sam umro i postao apstraktni posmatrač sveta: bio je to neodređeni strah prožet naučnim razumom, koji filozofsko razmišljanje čini jasnim… Ne, nisam mislio da sam prebrodio pretpostavljene vode vremena, nego mi se činilo da sam opsednut nemim ili odsutnim smislom jedne neverovatne reči: večnosti. Tek kasnije sam uspeo da odredim to osećanje. Sada mogu da ga opišem ovako: Taj jasni prizor istorodnih pojava – spokojne noći, čistog zida, provincijskog mirisa orlovih noktiju, gole zemlje – nije bio samo sličan slici tog istog ugla od pre više godina; nije reč o sličnosti ili ponavljanju već o istovetnosti. Ako uopšte možemo da proniknemo u vreme, uviđamo da je ono privid: ne možemo da razlikujemo ili razlučimo jedan trenutak od privida jučerašnjeg trenutka, drugi trenutak ne može da se razluči od privida današnjeg trenutka, jer se u tom procesu svi trenuci razlažu.
“Očigledno je da broj takvih trenutaka dostupnih ljudima nije neograničen. Ti temeljni trenuci – fizičkog bola ili uživanja, nastupanja sna, slušanja muzike, trenuci snažnog osećanja ili jakog gađenja – još su bezličniji. Mogu unapred da izvedem sledeći zaključak: život je toliko siromašan da mora biti besmrtan. Ali, mi ne možemo da se pouzdamo ni u sopstveno siromaštvo jer vreme lako možemo da pobijemo na čulnoj ravni, ali ne i na intelektualnoj, baš zato što se pojam uzastopnosti ne može tek tako odvojiti od njega. Dakle, neka nagoveštaj ove misli ostane u obliku anegdote. I neka u otvorenoj nerešivosti ove stranice ostane pravi trenutak zanosa i mogućeg predosećanja večnosti, kojim me je ta noć velikodušno podarila.”
*
Namera da dramatizujem interesovanje za ovu biografiju večnosti naterala me je na izvesna sakaćenja: pre svega, mnoge filozofe, koji su vekovima razmišljali o ovome, morao sam da svedem na pet-šest imena.
Radio sam nasumice, koristeći ono što mi je nudila moja biblioteka. Među delima koja su mi bila od najveće pomoći navodim sledeća:
Die Philosophic der Griechen, von Dr. Paul Deussen, 1919.
Select Works of Plotinus. Translated by Thomas Taylor, London, 1817.
Passages Illustrating Neoplatonism, Translated with an Introduction by E. R. Dodds, London, 1932
La philosophic de Platon, par Alfred Fouille, Paris, 1869.
Die Welt als Wille und Vorstellung, von Arthur Schopenhauer, Herausgegeben von Eduard Grisebach, Leipzig, 1892.
Die Philosophic des Mittelalters, von Dr. Paul Deussen, Leipzig, 1920.
Las confesiones de San Agustin, bukvalni prevod na španski P. Anhela C. Vege. Madrid, 1932.
A Monument to Saint Augustine, London, 1930. Dogmatik, von Dr. R. Rothe, Heidelberg, 1870.
Enasayos de critica filosofica, Menendez Pelayo, Madrid, 1892.
Horhe Luis Borhes
1 Sholastičko shvatanje vremena kao nečega što teče iz mogućeg u postojeće (sadašnje) slično je ovom shvatanju. Uporedite s Vajthedovim večnim predmetima u “carstvu mogućeg” koje prodire u vreme.
2 Vivo, Sin Budnosti, neverovatni metafizički Robinson iz romana Abubekera Abentofaila pristaje da jede samo one plodove i ribe kojima njegovo ostrvlje obiluje. Imajući stalno na umu održavanje vrste, on ne želi da svojom krivicom dovede do osiromašenja svemira.
3 Ne želim da se oprostim od platonizma (koji deluje hladno kao led), a da ne iznesem ovo zapažanje, nadajući se da ćete ga vi dalje razraditi i opravdati: Snaga vrste može nadjačati snagu pojedinačnog. Primera koji to ilustruju ima na pretek. Tokom svog detinjstva, provodio sam leto na severu pokrajine. Zanimala me je valovita ravnica i ljudi koji su pili čaj u kuhinji, ali mojoj sreći nije bilo kraja kad sam saznao da je to prostranstvo bila “pampa”, a ti ljudi “gauči”. Nešto slično se događa maštovitom čoveku kada se zaljubi. Svojstva vrste (ponovljeno ime, tip, domovina, privlačna sudbina koju pripisujemo nekom predmetu) mogu da se nametnu svojstvima pojedinačnog, koje se poima kao predstavnik vrste. Krajnji primer ovoga jeste čovek koji se zaljubljuje, ne poznajući ženu koju voli. Mnogo je takvih slučajeva u persijskoj književnosti. Slušajući opis neke kraljice — kosa joj je poput noći čežnje i izgnanstva, lice joj je kao radosni dan, grudi kugle od slonovače koje svoju svetlost pozajmljuju mesecu, njen hod izaziva zavist antolopa i očajanje vrba, noge tanke kao koplja jedva nose teška bedra — čovek se u nju zaljubljuje i posvećuje joj ceo svoj život do poslednjeg daha. To je jedna od tradicionalnih tema Hiljadu i jedne noći. Treba pročitati priču o Baderbasimu, sinu Kahrimanovom, ili onu o Ibrahimu i Džamili.
4 Tvrdnja da ljudsko vreme ne može da se meri s Božanskim zauzima istaknuto mesto u islamskom predanju ciklusa miraj. Zna se da je čudesna kobila Aburak iznela Proroka do sedmog neba, a da je on na svakom nebu razgovarao s patrijarsima i anđelima koji su tu živeli; prošavši kroz Jedinstvo, tako mu je bilo hladno da mu se srce sledilo i baš tada ga je Gospod potapšao po ramenu. Vinuvši se u nebo, kobila je kopitom prevrnula vrč pun vode; vrativši se, Prorok gaje digao. Ni kap vode nije se bila izlila.
5 Isus Hristos je rekao: Pustite da mi deca priđu; Pelagija su optužili da se preprečio između dece i Hrista, otpravivši ih na taj način u pakao. Poput imena Atanazije (Satanazije) i njegovo ime bilo je podložno igri reči; govorilo se kako je Pelagije (Pelagius) morao niti pelag (pelagus) zala.
