Izdavač: Clio, Beograd
Prevela sa španskog Biljana Isailović
U čemu je tajna popularnosti ovog pisca? Zbog čega je toliko lepo i lako čitati njegova dela, koja su uvek višeslojna? U njima se pisac svaki put igra osećanjima ljubavi i strasti, ljudskim sudbinama koje meša poput špila karata, gde uvek nedostaje ona jedna, ključna, što pruža razrešenje… U nekim momentima dok čitate „Dvojezičnog ljubavnika”, imate utisak da neki, od letnje žege pospani bog, uporno zaboravlja da interveniše i spase glavnog junaka od pošasti ljubavi i žudnje koje ga neprekidno uništavaju i muče, razarajući mu čitav život. Jer glavni junak, Mares, na samom početku doživljava ono čega se u životu bojao najviše – zatiče sopstvenu ženu u krevetu sa drugim muškarcem. I dok se sada već bivša supruga oblači, on ne uspeva da je zadrži, ali ostaje u razgovoru sa njenim ljubavnikom, koji je čistač cipela i koji, nag, počinje da čisti Maresove cipele, redom, uporno glancajući, brbljajući na katalonskom i tešeći Maresa… Glavni junak, za to vreme, shvata da mu je brak uništen i premerava kosim okom nag ljubavni organ dobroćudnog suparnika, što glanca cipele i brblja… Kao u svetu Vudija Alena, brzo, duhovito, skokovito, vrcavo, ironično, Marse pripoveda o tome kako Maresa ljubav prema Normi ne napušta. On je strasno voli i deset godina posle razvoda, zivka telefonom lažno se predstavljajući, na lice navlači masku prosjaka i sada svira na ulici, čekajući da bivša supruga prođe i ubaci mu neki novčić u šešir. A dok mu ona udeljuje milostinju, on joj šapuće skaredne reči i ona zastaje i u tome uživa… Skoro neko o ljubavi nije pisao ovako vešto, ljupko i satirično.
Sanja Domazet
Politika, „Kultura–umetnost–nauka“, subota, 1. avgust 2015.
