Godinama sam ponavljao kako sam odrastao u Palermu.27 Sada mi je jasno da je to bilo puko knjiško šepurenje; u stvari, odrastao sam s one strane gvozdene kapije sa šipkama u vidu kopalja, u kući svoga oca i svojih dedova sa vrtom i bibliotekom.
Palermo tuča i pesme (uveravaju me) živeo je na uličnim ćoškovima; godine 1930. posvetio sam jednu studiju Karijegu, našem susedu, zanesenom pesniku predgrađa. Slučaj me, nedugo zatim, nanese na Emilija Trapanija. Išao sam u Moron; Trapani, koji beše za šalterom, oslovi me po imenu. Nisam ga odmah prepoznao; toliko je godina proteklo od kada smo delili istu školsku klupu u ulici Temza. Roberto Godel ga se zasigurno seća. Nikada nismo bili bliski. Vreme, a i uzajamna ravnodušnost, udaljili su nas. Od njega sam, sada se setih, naučio prve reči tadašnjeg šatrovačkog. Zapodenusmo jedan od onih najobičnijih razgovora u kojima se čovek trudi da pronađe beznačajne teme i koji mu otkrivaju konačan gubitak školskog druga od koga je ostalo samo ime. Iznebuha, Trapani reče:
– Dobio sam na pozajmicu tvoju knjigu o Karijegu. Puna je priče o ološu; kaži mi, Borhesu, šta ti znaš o ološu?
Pogleda me s nekom vrstom svetog užasa.
– Služio sam se dokumentima – odvratih mu.
Ne pusti me da nastavim, već primeti:
– Dokumenat je samo reč. Meni dokumenti nisu potrebni. Ja poznajem taj svet. Poćutavši trenutak, dodade kao da mi poverava tajnu:
– Ja sam nećak Huana Muranje.
Od svih kavgadžija u Palermu devedesetih godina najpoznatiji je bio Muranja.
Trapani produži:
– Florentina, moja tetka, bila mu je žena. Možda će te interesovati taj događaj. Nekoliko dugih fraza i retoričkih preteranosti navedoše me na sumnju da o njemu ne priča prvi put.
„Moja se mati uvek protivila tome da joj se sestra veže uz Huana Muranju; za nju je on bio običan bezdušnik, za tetka Florentinu, međutim, čovek od akcije. O sudbini moga teče svašta se govorkalo. Svi su pričali da je jedne noći, pripit, pao sa sedišta svojih kola pri skretanju u ulicu Koronel i da mu se lobanja smrskala o pločnik. Isto tako, pričalo se da mu je zakon bio za petama, te da je odbegao u Urugvaj. Budući da nikada nije podnosila zeta, majka mi ništa nije objašnjavala. Ja bejah malecak, pa ga se ne sećam. U vreme Četiristogodišnjice28 stanovali smo u prolazu Rusel, u jednoj dugačkoj i uzanoj kući. Vrata u dnu, uvek zaključana, izlazila su na ulicu San Salvador. U sobi u potkrovlju živela je moja tetka, već zašla u godine i pomalo čudna. Suva i koščata, bila je, ili mi se bar takvom činila, vrlo visoka i škrta na rečima. Bojala se promaje, nikada nije izlazila, nije volela da joj ulazimo u sobu, a više puta sam je uhvatio kako krišom uzima i skriva hranu. U našoj četvrti govorilo se da je posle Muranjine smrti, ili nestanka, pomerila pameću. Sećam je se uvek u crnom. Imala je običaj da priča sama sa sobom. Kuća je pripadala izvesnom gospodinu Lukesiju, vlasniku brijačnice u Barakasu. Mojoj majci, švalji po narudžbi, loše je išlo. Pre nego što bih sasvim razaznao šapat, do mene bi dopirale reči: sudski činovnik, izbacivanje, iseljenje zbog neplaćanja kirije. Mati mi je bila krajnje ojađena; tetka je uporno ponavljala: Huan neće dozvoliti da nas taj došljak istera. Sećala se slučaja – već smo ga napamet znali – jednog nadutog južnjaka koji se drznuo da posumnja u neustrašivost njenog muža. Ovaj se, čim to saznade, ustremi na drugi deo grada, pronađe ga, sredi jednim ubodom noža i baci u Rečicu. Ne znam je li priča istinita; važno je to što je uopšte postojala i što su u nju verovali.
Ja se obreh u izlokanoj ulici Serano; tu sam spavao, prosio ili vukao korpu kajsija.
Ovo poslednje me je naročito mamilo pošto bi me oslobađalo odlaska u školu.
Ne sećam se koliko je ta gungula trajala. Jedanput nam je tvoj pokojni otac kazao da se vreme ne može meriti danima kao novac stoparcima ili pezosima, jer svi su pezosi isti, a dan je, možda i čas, svaki drukčiji. Nisam ga baš razumeo, ali reči su mi se urezale u pamćenje.
Jedne od tih noći usnio sam san koji se završio morom. Sanjao sam svog teču Huana. Ja nisam stigao da ga upoznam, ali sam ga zamišljao sa licem indijanskih crta, snažnog, tankih brkova i bujne kose. Išli smo na jug, kroz nepregledni kamenjar i šipražje, a istovremeno su taj kamenjar i šipražje bili ulica Temza. U snu sunce beše odskočilo. Teča Huan je bio obučen u crno. Usred jedne gudure zastao je kraj nečeg sličnog skeli. Držao je ruku pod kaputom, u visini srca, kao da je skriva, a ne kao da tek što nije potegao oružje.
Vrlo tužnim glasom reče mi: Mnogo sam se promenio. Polako je izvlačio šaku i ja spazih lešinarsku kandžu. Probudio sam se vrišteći u mraku. Sutradan majka mi naloži da pođem sa njom do Lukesija. Znam da je išla da ga moli za odlaganje isplate; sigurno me je povela da bi se poverilac uverio u njenu bespomoćnost. Sestri ne reče ni slova, jer je ona ne bi pustila da se tako ponizi. Nikada ranije nisam bio u Barakasu; činilo mi se da je tamo prometnije, da ima više ljudi i manje zapuštenog prostora. Sa ćoška ugledasmo stražare i gomilu sveta pred brojem kuće koju
smo tražili. Jedan od tamošnjih išao je od grupe do grupe ponavljajući da ga je oko tri sata toga jutra probudila neka lupa; čuo je kako se vrata otvaraju i neko ulazi. Niko ih nije zatvorio; u zoru su poluobučenog Lukesija našli ispruženog na tremu. Bio je sav izboden. Živeo je sam; pravda nikad nije stigla krivca. Ništa nije bilo ukradeno. Neko se prisetio da je pokojnik pre kratkog vremena gotovo oslepeo. Neko drugi reče ozbiljnim glasom: „Kucnuo mu je čas.” Taj ton i držanje ostaviše dubok utisak na mene; vremenom sam shvatio da se, kad god neko umre, nađe i neki mudrijaš da dođe do istog otkrića.
Ljudi okupljeni za sprovod ponudiše nas kafom i ja prihvatih jednu šolju. U sanduku je umesto mrtvaca počivala voštana figura. Napomenuh to majci; jedan od pogrebnika se nasmeja i objasni mi da je ta figura u crnoj odeći gospodin Lukesi. Buljio sam opčinjeno u njega. Mati je morala da me cimne za ruku.
Mesecima se samo o tome pričalo. Zločini su onda bili retki; seti se koliko je povoda za preklapanja pružio Melenin, Kampanin i Siljeterov slučaj. Jedina osoba u Buenos Ajresu koja ni okom nije trepnula bila je teta Florentina. Starački se inatila: – Rekla sam vam ja da Huan neće otrpeti da nas stranac ostavi bez krova nad glavom.
Jednog dana lilo je kao iz kabla. Pošto nisam mogao da idem u školu, krenuh da cunjam po kući. Popeh se u potkrovlje. Tamo je sedela tetka s prekrštenim rukama; shvatih da ni o čemu ne misli. U sobi se osećao zadah vlage. U uglu se nalazio gvozdeni krevet sa krunicom na jednoj šipki; u drugom uglu drvena škrinja za odeću. Na okrečenom zidu visila je slika Bogorodice od Karmena. Na noćnom stočiću bio je svećnjak.
Ne dižući pogled tetka mi reče:
– Znam šta te dovodi ovamo. Majka te poslala. Nikako neće da shvati da nas je Huan spasao.
– Huan? – izvalih zabezeknuto. – Huan je umro pre više od deset godina.
– Huan je ovde – reče mi. – Hoćeš da ga vidiš? Izvuče fioku stočića i izvadi jedan bodež.
Produži nežno:
– Evo ga. Znala sam ja da me on nikada neće ostaviti. Na svetu još takvog nije bilo.
Onaj stranac ne stiže ni usta da otvori.
Tek sam tada shvatio. Lukesija je ubila ta sirota, poremećena žena. Gonjena mržnjom, ludilom, a možda, ko će znati, i ljubavlju, iskrala se kroz vrata ka jugu, po mrkloj noći prepešačila silne ulice, pronašla najzad kuću i onim krupnim i koščatim rukama zarila nož. Nož je za nju bio sam Muranja, pokojnik koga je još uvek obožavala. Nikada neću saznati da li se poverila mojoj majci. Umrla je odmah po selidbi.”
Trapanijevom kazivanju tu je kraj; nas dvojica se više nismo sreli. U toj priči o ženi koja je ostala sama i svoga čoveka, svoga tigra zamenila jednim surovim predmetom koji joj je ostavio, oružjem njegovih podviga, čini mi se da naslućujem neku simboliku, čak mnogo simbolike. Huan Muranja je bio čovek koji je gazio meni dragim ulicama, koji je znao ono što muškarci znaju, koji je okusio smrt, zatim postao jedan bodež, pa uspomena na taj bodež, a sutra će preći u zaborav, sveopšti zaborav.
Horhe Luis Borhes
