Pripovedajući o istorijskoj drami srpskog naroda u 18. veku, Miloš Crnjanski je u romanu Seobe, iz 1929. godine, konstituisao sveobuhvatan uvid u položaj subjekta određen uslovima moderne epohe: čovek je biće u stalnoj potrazi za svojim zavičajem. Stalnost potrage za uporišnim prostorom suočava junake Crnjanskog sa iskustvom bezavičajnosti. Kako napominje Novica Petković, bezavičajnost je u romanu Seobe neprevladiva: Slavonsko-podunavski puk kreće na daleki front, iz predela koji nije njegov zavičaj, da bi se, nakon borbi protiv Francuza na Rajni, vratili u kraj koji ni tada, povratkom iz rata, ne može da se ukaže kao zavičaj (v. Petković 1996). Nova Servija jeste simbolički atraktivan topos, ali to nije prostor koji se situaciono, istorijski i ontološki može dosegnuti u punoći želje koja ga konstituiše. „Ontološki zamah naciona je, dakle, nesupstancijalan, jer nacion postoji samo u stalnoj strasti za ukorenjivanjem. Otud je taj zamah nužno u manjku života i višku njegovog obezvređivanja.” (Lompar 1995: 149) Upravo će se u romanu Druga knjiga Seoba pokazati da Rusija nije taj zavičaj za kojim se čeznulo, te da „Nova Servija vodi nacionalnoj katastrofi u svetu”. (Lompar 1995: 148) Premda je seoba u Rusiju trebalo da ispuni želju naciona da privilegije uskraćene u Austriji budu reafirmisane, preseljenje će u romanu Druga knjiga Seoba ta htenja ironijski isprazniti. Jer seoba je „uprosečavanje naciona”, kao što i „njegov odlazak u nju da se ne bi izgubilo značenje ’privilegija’, svršava se dolaskom u mesto gde ’privilegija’ – ni kao obećanja, ni kao garancija – nema”. (Lompar 1995: 146) Delikatnost zavičajne, nacionalne topologije u romanu Seobe naglašena je perspektivom religijskog opredeljivanja, koje ima postmetafizičku, ideološko-političku realizaciju.
U drugoj glavi romana Seobe, naslovljenoj „Odoše, i ne ostade za njima ništa. Ništa”, pripoveda se o dolasku Vuka Isakoviča i Slavonsko-podunavskog polka u Pečuj. Na večeri kod pečujskog biskupa, Vuk Isakovič je sa svojim domaćinima „morao da diskutuje o stvarima raja i pakla, o anđelima i arhanđelima, jer su bili, prosto, uvrteli u glavu da ga pokatoliče”. (Crnjanski 2008: 30) Međutim, ambijent u kojem se Isakoviču predočava da bi prelazak u katoličanstvo bio blagotvoran za njegov narod sugeriše ne religijski, već politički karakter tog prelaska. Soba čiji su zidovi prekriveni žutim tapetama markirana je figurama katoličkih svetiteljki Svete Katarine Sijenske i Svete Tereze, ali je uz njih dve, kao znak nadmoćne istorijsko-političke sugestivnosti, izložena i figura Marije Terezije: „Soba je bila tapetirana žuto. Osim Katarine Sijenske, na zidu je bila i sveta Tereza. U jednom ćošku pak Marija, sa golom, lepom nogom, stavši na zmiju i na Mesec.” (Crnjanski 2008: 31) Pri tome, soba koja je „uvukla u sebe neki naročiti miris” imala je na svojoj tavanici „naročito mnogo anđela”. Ispod znakovno premrežene tavanice postavljen je pregovarački sto, ispunjen jelom i vinom. Semiotičko ukrštanje sakralnog i profanog ukazuje na moderno izobličenje religijske teme koju aktualizuju Komesar i Biskup, a kontekst izobličenja nesumnjivo ima politički efekat. Jer ova dvojica u dve večeri dugoj prepirci „oko crkvenih obreda, patrijarha, pričešća, krštenja, vaskrsenja” nisu, po Vuku Isakoviču, „rekli nijedne pametne reči”. Kao i: „Kakve sve gluposti nisu govorili na račun latinskog klira!” (Crnjanski 2008: 32) Biskup je dokazivao da je „katolička crkva blaga, nežna i uviđavna”, ali je to činio „malo nalevo nagnutom glavom”, slušajući svirku koja je dopirala kroz otvorena vrata. Reči o blagosti, nežnosti i uviđavnosti katoličke crkve trebalo je zapravo da upute na nešto drugo, na prestoni grad Beč, na Dvor i osobito na Caricu, koja je „bezgrešna”, „čista”, „zvezda jutarnja”, „divna”, „sunčan kolut”, na Caricu koja je lepa, „porodilja”, „sa golom, lepom nogom”. Pokazujući na institut carske moći, pripovedač naznačava novi, institucionalni i represivni aspekt biskupovih sugestija: pretnju ne metafizičkom, već istorijskom kaznom. Jer „on ga je nagovarao da razmisli, sa svojim oficirima, o tome, kakve sve neprijatnosti očekuju decu njinu od zlih ljudi, koji mrze pravoslavne šizmatike, a on je nalazio te zle ljude i na Dvoru”. (Crnjanski 2008: 32) I:
„Zar hoće da na sebe natovare patnju, kojoj nikad kraja biti neće, seobu duša svojih, ne samo dece svoje, promenu večnu, koja će kao kreč u grobu do veka da im grize meso s kostiju, dok god budu u ovoj zemlji, iz koje ih više pustiti neće?” (Crnjanski 2008: 33)
Ponavljajući „sve iste reči o Carici, o Dvoru, o Beču, što su trebale Isakoviču da posvedoče ono što beše i tako jasno kao dan, a to je: da treba da bude katolik” Crnjanski 2008: 31), komesar i biskup ne profilišu tek perspektivu religioznog preobražaja Isakoviča i njegovog naciona, već pre svega perspektivu koja definiše njihov profesionalni i politički status. Religijski registar je tek konvencionalni okvir komunikacije, unutar koga se prozire dinamika ideološke raspodele i prisustvo političke moći.
Prostorija u kojoj se odvijaju pregovori jeste ambijent semiotičkog uokvirenja, pa su sagovornici, uprkos metafizičkim asocijacijama, ipak samo „opkoljeni sa tri žuta zida”. To je prostor u kome se presićenost jelom, pićem i govorom pretvara u usporenost mišljenja, govorenja, delanja: „[…] nagnuti nad stolom, punim jela i vina, umorni i otežali, padali su sve dublje sa svojim rečima, šapatom, uzvicima, u noć […]” (Crnjanski 2008: 32). Noć u koju se, usled slabosti govora i usled slabosti tela, pada jeste simbolički projektovana sloboda za kojom čezne Vuk Isakovič. Kroz prozor pregovaračke sobe, iz dionizijske prepunjenosti i malaksalosti, otvarao se „divan izgled na okolna brda, u proleće”, a kroz „bela vrata” stizalo se do „šuma, brda, svetlucanja iznad varoši, beskrajnog, zvezdanog neba”. U trenutku kada se uplašio da će ga u Pečuju pokrstiti, Vuk Isakovič će, kako to pripovedač predočava, „u ljutoj tuzi” pozvati, „u sebi, tiho, u pomoć, krsnog sveca, sv. Mratu”. Međutim, pomoć krsnog sveca ironijski se ispunjava idejom o pijanstvu kao o izbavljenju. Junak bi da izmakne prisili racionalne i metafizičke opredeljenosti i doseća se trgovačkih manira brata Aranđela, koji je pri sklapanju poslova opijao ljude. Napijajući sebe, kao što Aranđel napija druge, Isakovič se oslobađa i „poslednje svesti”: „Mišljaše, ako ga i budu pokrstili silom, neka ga bar ne dobiju treznog.” (Crnjanski 2008a: 33) Upravo onda kada pečujski biskup i Komesar budu artikulisali političko obećanje dobrobiti – koja bi bila i Isakovičeva, lična, i dobrobit njegove zajednice – junak odstupnicu iznalazi u pijanstvu, kao u dimenziji ironizacije istorije, ideologije, politike, subjekta. Ipak, i sama iracionalnost i ironija poprimaju izvestan politički i ideološki status. Svoju političku vrednost Isakovič dekonstruiše – i upravo se tada politički, subverzivno najsnažnije potvrđuje – tako što rasklapa institut svesnog subjekta, kao jedne od duhovnih, ali i ideoloških pretpostavki epohe.
Ideološka afirmacija momenta srpskog izbora – „Vi Srbi najradije birate vojnički posao, pa zato…” (Crnjanski 2008: 25) – ironijski obeležava istorijsku ulogu naciona u romanu Seobe, jer nije moguće da se unutar društveno-političkog sistema austrijske monarhije napravi onaj izbor koji bi položaj zajednice u carevini stabilizovao. Nedovršenost, prekinutost rečenice koja artikuliše ideju o srpskom izboru ukazuje na snažan pripovedni osećaj istorijskog uslovljavanja srpskog identiteta. Prekid iskaza znači otkidanje srpskog naciona od prilike da odabere bilo šta drugo sem onoga što je potrebno političkoj aparaturi carevine: uloga vojnika. Međutim, politička afirmacija vojničkog identiteta Srba delegitimiše herojski etos koji je u osnovi srpskog istorijskog bića. Politička upotreba srpskog ratničkog diskursa u svetu romana Seobe ukazuje na to da je aktivan moderni mehanizam regulacije identiteta. Srpski nacion upoznaje iskustvo ontološke uskraćenosti da se ostvari u dimenziji umiranja u ratu, koje bi mu obezbedilo istorijski i metafizički smisao. Prema tome, izbor koji se profiliše – nema smisla. Pošto nakon zato ne dolazi ništa, na mestu tog ništa, dakle na mestu nemoći Komesara da dovrši rečenicu, postoji samo ontološki besadržajan, a ideološki dejstven stereotip o izboru. Neizgovorivi kauzalitet, obeležen prekidom, raskriva ispražnjenost rečenog od smisla koji se poziva, a koji bi trebalo da podrži političku funkciju govorenja o vojničkoj ulozi Srba. Crnjanski prikazuje kako se politički iskaz prekida tamo gde zato treba ne samo da razvije misao o svrsishodnosti izbora nego i da prema toj misli odredi postupanje koje bi moglo da demonstrira i potvrdi ideologiju. Nijedan govor ne može da dokaže da Srbi najradije biraju vojničku dužnost, jer ideološka konstrukcija ontološki protivreči istorijskoj predispoziciji naciona za ispunjenje tog govora. Između političke artikulacije izbora i njegove egzistencijalno-etičke mogućnosti postoji ontološki nepremostiva granica. Necelovitost rečenice simbolički ukazuje na nemoć da se politički i istorijski proveri smisao izbora: „Uznemiren što je dalji tok svoga govora potpuno zaboravio, ponavljao je ovu frazu, na nemačkom razume se, svakome, ko god mu je to jutro došao na oči. I nikako nije išlo dalje.” (Crnjanski 2008: 25) Ponavljanje rečenice o srpskom izboru na nemačkom jeziku naglašava situaciju nemogućeg izbora. Ideološki napregnut idiom ne dobija situaciono opravdanje, njega nije moguće pretvoriti ni u jezik. Premda Komesar nije taj koji najdramatičnije oseća prazninu srpskog vojevanja, upravo on ne može da dovrši iskaz kojim bi se označio smisao upućivanja slavonsko-podunavskog puka u rat. Pukotina reflektuje ne samo distancu između naloga carske politike i doživljaja besmisla istorijske egzistencije jednog naciona, već pokazuje i potrebu pripovedanja da se raskol herojskog etosa i moderne politike ispolji kao narativni trag. Zadržavanje ideološkog diskursa u horizontu nemačkog jezika otkriva napregnutost simboličkog aparata. Kulturni stereotip o srpskom izboru ukazuje na manipulativnu instrumentalizaciju predstave o vojničkoj sudbini kao o temeljnoj pretpostavci srpskog identiteta. Govor o identitetu treba da posluži kao argument aktiviranja kolektiva za ono što nije u vezi sa njim – za učešće u tuđem ratu.
Politička frazeologija ne može da u romanu Seobe pokrene svet koji ne nalazi opravdanje svog prisustva u politički relativizovanim i ispražnjenim uslovima moderne epohe. Treba stoga preinačiti jezik, aktivirati vrednosti jezičkih razlika, pa će se progovoriti „na nemačkom razume se”. Iako na srpskom zna samo psovke, Komesar svoj govor srpskim vojnicima mora da zadrži u registru svog, nemačkog jezika, kao da time ideju koju bi želeo da operacionalizuje štiti od jezika u kome bi se otkrila politička zloupotreba figure izbora. Pripovedačevo „razume se” reflektuje da postoji istorijska svest koja ironično definiše ontološku dramu srpskog naroda i ideološko-političku prisilu koja tu dramu pojačava. Raspadanje govora koji treba da uspostavi sistem političke celishodnosti svih poslova, pa i onog koji Srbi najradije biraju, otkriva kako je modernitet izraz konflikta politički operativnih znakova i iskustva tragizma:
„Iskočiv iz kola, Komesar se obazre da vidi hoće li biti kiše, pa stade pred njim. Oni su drhtali od straha, a i on je drhtao od straha, uzviknuvši: ‘Vi Srbi najradije birate posao vojnički, pa zato… Dalje nije mogao. Zabašuri sve, brzo, pročitav reksript komandanta grada Oseka, markiza Gvadanji. Zatim, velikim koracima, pritrča stolu i otpoče pregled.”(Crnjanski 2008: 26)
Usek u Komesarevoj rečenici obelodanjuje fundamentalnu razliku ideološki konstruisanog stereotipa o identitetu i ontološke inverzije istorijskog iskustva. Rečenica bi da zbliži neusaglasivo: iščezlu radost vojničkog identiteta i političku kontekstualizaciju rata i vojnika. Politički institut svoju vladu nad razlikom želi da postigne govorom koji prepokriva mesto razlike, mesto neizgovorivog i mesto tragičnog potvrđivanja jednog naciona. Ono što se ne može izreći treba prekriti, izmestiti – i u strukturi diskursa. To što Komesar ne može da izgovori jeste sve – sve koje destruira i figuru radosti, i ideju izbora, i perspektivu smisla vojničkog života. Kao što se ne može reći sve, tako se ne može prevladati ni nelagoda usled onoga što se pojavljuje na mestu neiskazivog: strah.
Više nego stanje prema kome politika osmišljava sebe kao aparat osiguravanja nebezbednih, strah je i vrednost prema kome jezik ispoljava svoju ideološku upotrebljivost. Rečenica koju Komesar u Osjeku ne može da izgovori do kraja omogućava ne samo da predočimo ontološke implikacije te neizgovorivosti, protivrečje političke upotrebe i istorijskog iskustva, već i da osvetlimo prisustvo straha u zajednici suočenoj sa onim sve vlastite sudbine, što se ne može obuhvatiti govorom. Strah koji se ispoljava pred onim što se mora podneti a što se ne može izgovoriti jeste ontološka strepnja. U Seobama Miloša Crnjanskog strah ne ukazuje tek na blizinu smrti, već i na odveć blisko iskustvo praznine. Pred činjenicom opšteg straha – „Oni su drhtali od straha, a i on je drhtao od straha […]” (Crnjanski 2008: 26) – neophodno je aktivirati diskurs koji kontroliše egzistencijalnu jezu što je ispunila i govornika i njegove slušaoce. Figura zabašurivanja, kao zatvaranja pozornice očiglednog a neizgovorivog užasa, ima svoju modernu, institucionalnu realizaciju: čitanje reskripta komandanta grada Osjeka. Dokument nadrasta svoju primarnu funkciju u svetu o kome Crnjanski pripoveda i postaje čin simbolizacije s one strane traume sučeljavanja sa vojnicima koji „su drhtali od straha” (Crnjanski 2008: 26). Dokument eksponira moć politike da sve preobrazi, izmesti, ukloni, da načini trenutni otklon od traumatičnog istorijskog i ontološkog sve. Jer ono što prestrašeni komesar ne može da izgovori, ni vojni dokument ne mora da postigne, ali „reskript” može da „zabašuri” sve. Kao iskaz nalogodavne ideološke i političke moći, reskript je simboličko mesto ontološkog nedostatka, jer ovaj znak ućutkuje strah. U romanu Druga knjiga Seoba Miloš Crnjanski predstavlja ontološke efekte odnosa prošlosti i strategija njenog referencijalnog reafirmisanja. A već u Seobama postaje očito da dokumenta mogu samo da zabašuruju, pa da ono što predstavlja autentično iskustvo istorije – prećutkuju.
Časlav V. Nikolić
Izvori
Crnjanski 2008: M. Crnjanski, Seobe, Beograd: Feniks libris.
Literatura
Lompar 1995: M. Lompar, O završetku romana: smisao završetka u romanu Druga knjiga Seoba Miloša Crnjanskog, Beograd: Rad.
Petković 1996: N. Petković, Lirske epifanije Miloša Crnjanskog, Beograd: Srpska književna zadruga.
2 Istraživanje sprovedeno u radu finansiralo je Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije
