Centralni sportski klub, u ulici Fonduk, u Oranu, priređuje boksersko veče, za koje tvrdi da će zadovoljiti prave ljubitelje.
To konkretno znači da su najavljeni bokseri daleko od toga da budu zvezde, da se neki među njima prvi put penju u ring i da se, prema tome, može računati ako ne na veštinu, onda makar na srčanost rivala. Pošto me je jedan Oranac naelektrisao svečanim obećanjem „da će biti krvi” i ja sam se te večeri našao među pravim ljubiteljima.
Oni očigledno ne traže udobnost. I zaista, ring su postavili u dnu neke garaže, belih zidova, pokrivene talasastim limom i jarko osvetljene. Stolice na sklapanje su poređane na sve četiri strane oko konopaca. To su „počasna mesta”. Ostala sedišta su poređana dužinom garaže, a na kraju je ostavljen slobodan prostor, zvani „šetalište”, neophodan zato što niko od petsto ljudi koji se tu mogu naći ne bi mogao da izvuče svoju maramicu, a da ne izazove težak incident. U tom pravougaonom sandu ku dišu hiljadu muškaraca i dve-tri žene od onih koje, po rečima mog suseda, uvek „žele da budu primećene”. Svi se krvnički znoje. U očekivanju borbi „nada”, iz džinovskog zvučnika dopire krkljanje Tina Rosija (Tino Rossi).
Romansa pred ubistvo.
Strpljenje pravog ljubitelja je bezgranično. Meč zakazan za 21 čas, nije počeo ni u 21.30 i niko se nije bunio. Proleće je toplo, a miris ljudi, koji na sebi nose samo košulje, omamljujući je. Vode se oštre rasprave, uz povremeni prasak čepova flaša s limunadom i neumornu kuknjavu korzikanskog pevača. Nekoliko novih gledalaca se utiskuje u gomilu, a jedan zaslepljujući reflektor onda prosu svetlost na ring. Borbe nada počinju. Nadama, ili debitantima, koji se bore iz zadovoljstva, uvek je stalo da to i dokažu, tako što žure da unakaze jedan drugog, prezirući svaku tehniku. Nikada ne mogu da izdrže više od tri runde. U tom pogledu, junak večeri je „Kid Avion”, koji inače prodaje srećke po terasama kafea. Njegovo protivnik je u stvari nespretno ispao iz ringa, na početku druge runde, od udarca
pesnice koja se vrtela kao propeler.
Gomila je malo živnula, ali to je i dalje samo učtivost. Sa ozbiljnošću udiše sveti miris melema. Posmatra niz usporenih obreda i žrtvovanja bez reda, čiji ublaženi prikaz, igra senki boraca na belom zidu, svemu daje još veću verodostojnost. Sve to su samo sračunati prolozi jednog divljačkog kulta. Pravi trans nastupa kasnije.
I evo, zvučnik najavljuje Amara, „tvrdokornog Oranca, koji se ne predaje”, protiv Pereza, „alžirskog razarača”. Neko neupućen bi pogrešno protumačio urlanje koje dočekuje stupanje boksera u ring. Zamislio bi neku senzacionalnu borbu, kojom bokseri treba da reše neki lični sukob, za koji publika zna. Istina, oni treba da reše jedan sukob. Ali, to je ona borba na život i smrt koja već ceo vek razdvaja Alžir i Oran. Nekoliko vekova
unazad, ta dva severnoafrička grada bi iskrvarila, kao Piza i Firenca u neka srećnija vremena. Njihovo suparništvo je utoliko jače zato što, bez svake sumnje, nema nikakvog osnova. Pošto imaju sve razloge da se vole, oni se u istoj srazmeri mrze. Oranci optužuju Alžirce da su „foliranti”. Alžirci pak tvrde da su Oranci seljačine. Te uvrede su mnogo teže nego što izgledaju,
zato što su metafizičke, a pošto nemaju mogućnost opsade, Oran i Alžir se susreću, bore i uzajamno vređaju u oblasti sporta, statistike i javnih radova.
Prema tome, ovde se na ringu odigrava jedna stranica istorije.
Tvrdokorni Oranac, koga podržava hiljadu urlajućih glasova, brani protiv Pereza način života i ponos jedne provincije. Istine radi, mora se reći da Amar rđavo vodi svoju raspravu. Njegova argumentacija pati od jednog nedostatka: suviše je kratka. S druge strane, argumenti alžirskog „razarača” imaju potrebnu dužinu. Oni se ubedljivo spuštaju na arkade protivnika. Oranac gordo tetura, dok razjarena publika sipa pogrde. Uprkos upornom hrabrenju galerije i mog suseda, uprkos neustrašivim povicima „ubi ga”, „pošalji ga da pase”, podmuklim „udri niže”, „sudija, gde su ti oči”, optimističkim „crk’o je”, „ne može više”, Alžirac je proglašen za pobednika na poene, uz beskrajno zviždanje. Čovek do mene, koji rado govori o sportskom duhu, usiljeno aplaudira, dok mi dobacuje glasom koji zaglušuje opšta vika: „Sada tamo neće moći da priča kako su Oranci divljaci.”
Ali, u sali su već izbile borbe, nepredviđene programom. Vitla se stolicama, policija krči sebi put, uzbuđenje je na vrhuncu.
Da bi smirila duhove i doprinela uspostavljanju reda, „direkcija” hitro pribegava zvučniku, s kojeg zagrmi marš „Sambr i Meza”. Nekoliko minuta sala izgleda veličanstveno. Isprepletani grozdovi boraca i samozvanih sudija njišu se pod pritiskom policajaca, publika je ushićena i traži da se meč nastavi, ispuštajući divlje krike, podrugljivo kukurikanje i mijaukanje, ali te šaljivčine brzo zaglušuje siloviti talas vojne muzike.
Međutim, najava glavne borbe uspeva da uspostavi mir. To se dešava iznenada, bez prenemaganja, kao što glumci napuštaju scenu kada se komad završi. Ne može biti prirodnije, šeširi se otresaju od prašine, stolice vraćaju na mesto, a sva lica naglo dobijaju dobroćudni izraz poštenog gledaoca koji je platio kartu za porodični koncert.
U poslednjem meču susreću se prvak francuske mornarice i bokser iz Orana. Ovog puta, prednost dužeg udarca ima ovaj drugi. Ali, ta prednost u prvih nekoliko rundi ne uzbuđuje masu. Još je mamurna od uzbuđenja, tek dolazi k sebi. Još uvek ne može da povrati dah. Ako i aplaudira, to nije od srca.
A zviždi bez mržnje. Sala se deli u dva tabora, mora se, takav je red. Ali, u svačijem izboru oseća se ravnodušnost, koja prati veliki umor. Ako Francuz ide u „klinč” ili ako Oranac zaboravi da se ne napada glavom, bokser se povija pod pljuskom zvižduka, ali salva aplauza ga odmah podiže. Tek su sedmoj rundi sport ponovo izbija na površinu, kada i svi pravi ljubitelji isplivaju iz umora. Francuz je, istina, poljubio patos, i onda se, u želji da povrati poene, zaleteo na protivnika. „Evo”, reče moj sused, „sad počinje korida”. I stvarno je bila korida. Obliveni znojem, pod neumoljivim osvetljenjem, oba boksera spuštaju gard, udaraju zatvorenih očiju, guraju se ramenima i kolenima, mešaju krv i frkću od besa. U isto vreme, cela sala se diže na noge i skandira naporima ove dvojice heroja. I ona prima udarce, vraća ih, oponaša njihov zvuk sa hiljadu prigušenih i zadihanih glasova. Isti oni koji su ravnodušno izabrali za koga će da navijaju, ostaju pri svom izboru iz tvrdoglavosti i padaju u vatru. Svakih deset sekundi uzvik mog suseda zapara mi uho, „Hajde plavi, napred mornarica!”, dok jedan gledalac
ispred nas urla Orancu, „Anda! Hombre!”5
Ljudina i Plavi navaljuju, a s njima, u tom hramu od kreča, lima i cementa, i cela jedna sala, prepuštena bogovima niska čela. Svaki udarac koji tupo zazvoni po sjajnim grudima, odjekne ogromnim vibracijama u samom telu mase, koja, uz boksere, daje sve od sebe.
U takvoj atmosferi, nerešen rezultat izaziva nezadovoljstvo.
Naime, on vređa publiku, njen čisto manihejski senzibilitet.
Postoje dobro i zlo, pobednik i pobeđeni. Neko je u pravu, ako već nije u krivu. Zaključak te besprekorne logike odmah izražava dve hiljade energičnih plućnih krila, koja optužuju sudije da su se prodali. Ali, mornar je zagrlio svog protivnika u ringu i pije njegov bratski znoj. To je dovoljno da sala istog časa promeni stav i da se razlegne aplauz. Moj sused ima
pravo: oni nisu divljaci.
Masa koja se izliva napolje, pod nebom punim tišine i zvezda, izdržala je tešku, iscrpljujuću borbu. Sada ćuti, krišom nestaje, bez snage za egzegezu. Postoje dobro i zlo, tako kaže ta religija bez milosti. Kohorta vernika je još samo skup crnih i belih senki koje nestaju u noći. Naime, snaga i žestina su usamljeni bogovi. Oni ništa ne ostavljaju sećanju. Ali zato obilato dele
svoja čuda u sadašnjosti. I takvi bogovi odgovaraju ovom narodu bez prošlosti, koji slavi svoje pričešće oko bokserskih ringova. Ti obredi su pomalo teški, ali uprošćavaju sve. Dobro i zlo, pobednik i pobeđeni: u Korintu su bila dva hrama, jedan do drugog, hram Sile i hram Nužde.
Alber Kami
