Anatomija Fenomena

Intelektualnim razumevanjem stvarnost se ne može saznati [Tema: Hamvaš]

Njutnov zakon je naučan, dakle pojednostavljena konstatacija koja se odnosi na prirodu. Ova konstatacija je, međutim, postala značajna, samo već ne samo na razini prirode, nego i na razini stvarnosti, odnosno ne na razini par excellence nauke, nego na razini par excellence matafizike: jer svaka misao tek ovde dobija svoj istinski lik. Na razini nauke pojedini akti nemaju nikakve posledice u prostoru koji se nalazi izvan kruga nauke. Svi akti su ovde konkretne činjenice, ništa više. Posledice akata, njihovo dejstvo na druga područja bivstva odigravaju se na razini metafizike: naučne prirodne činjenice ulaze u krug stvarnosti.

Na to će, naravno, neko postaviti pitanje (a ima sva prava da ga postavi): zašto je to tako? Kako je to moguće da utvrđivanje naučnih činjenica, teorija, sistematizovanja, otkrivanja, znači svaki naučni akt koji se odnosi na objektivnu prirodu svoj pravi smisao postiže i može da postigne samo na natprirodnoj (meta ta phusika – nad prirodom) razini? Odgovor je veoma jednostavan i kratak.

Naučni akt koji se odnosi na objektivnu prirodu svoj pravi smisao zato može da postigne samo na natprirodnoj-metafizičkoj razini jer istraživanje stvarnosti nije naučno, već metafizičko pitanje. Pojam realiteta jeste baza i mera nauke. To je nesumnjivo. Celokupne prirodne nauke izgrađene su na pojmu realiteta. Ali sam pojam više ne spada u prirodne nauke. [to se tiče istraživanja, kontrole, merenja ovoga pojma nauka nema nikakvih sredstava.

Nauka koristi ovaj pojam, i to toliko da bez njega ne može da načini nijedan korak. A pojam realiteta nije naučna, već metafizička kategorija.

I to kategorija bivstva. To je ona kategorija po kojoj su i naučni akti ili ispravni, ili nisu, drugačije rečeno: realni su, ili nisu realni. Ali ovde sledi najteži korak: „realitet“ pojma realitet nije tako jednostavan i jasan kao što to misli naučna praksa i upotreba.

I zbog toga sada sledi metafizika.

Metafizika traži stvarnost. Dok traži stvarnost, postavlja pitanje šta je primarno: priroda ili stvarnost? [ta je važnije: priroda ili stvarnost? Šta je pre? Šta je univerzalnije i generalnije u čovekovom osnovnom stanju? Šta je realno: proroda ili stvarnost? Šta je ono što postoji nezavisno od mene – i od svakog čoveka: priroda ili stvarnost?

Na ovo pitanje odgovara jedina metafizika celokupnog čovečanstva, drevna i osnovna metafizika. Ona matafizika kojoj je sve drugo samo potomak i varijanta, i koja čuva osnovno stanje univerzalnog čovečanstva: metafizika Upanišada.

Upanišade kažu:

Bivstvo postoji. Ovo bivstvo je jedno. Znači postoji jedno bivstvo.

To je prirodno. Postoji jedno bivstvo, evidentno je i po sebi se razume. Logička tautologija. Ako postoji bivstvo, onda sve spada u njegov krug, zato postoji jedno bivstvo. Kada ne bi bilo tako, ne bih mogao biti ni ja koji ovo mislim. Ako već mislim, jesam, postoji bivstvo, i znam da postoji bivstvo, i to bivstvo je jedno. U ovo jedno bivstvo spadam i ja.

Ako bivstvo postoji, onda je bivstvo stvarnost.

Isto takva tautologija. Isto tako evidentna. Ni nju ne treba tumačiti. Ako postoji bivstvo, onda nema nebivstva. Tautologija. Svako bez i malo napora može da sledi. Ne zahteva dokaze.

Ako je ovo bivstvo jedina stvarnost, onda izvan nje nema stvarnosti. Strogo sledi iz prethodnoga. Logički je isto tako evidentno, i isto tako ne zahteva dokaze.

Sve što izgleda da postoji izvan ove jedine stvarnosti, to nije stvarnost.

Opsena.

Tautologija to samo još bolje izoštrava i ističe krajnje posledice.

Ovo otkriće – kaže Veda – činim ja, subjektivni čovek. Činim ja, lišen svakog uticaja, na primaran način, i to tako što ne mislim na osnovu prethodnih promišljanja, nego je to primarna baza moga bivstva. Ne znam drugačije da budem, samo tako što sebe kao živo biće držim postojećim, i kao postojeći proživljavam stvarnost. To je prvi preduslov svakog elementa moga bivstva.

Na tome počiva celokupno moje bivstvo.

Ali ako ja, subjektivno biće, ja, stvarno postojeći jesam onaj koji je bivstvo, koji je jedina stvarnost, i izvan mene nema stvarnosti, onda sve što izvan mene izgleda da se vidi, to je ne-bivsto, ne-stvarnost, nego: opsena.

Opsena nije stvarnost, opsena je opsena. Opsena je opsena ja, postojanja, stvarnosti: ne-postojanje, ne-stvarnost: objekat, priroda. Ovih nekoliko rečenica zapravo je cela metafizika. To je sažeti izvod Upanišada.

A posledice su sledeće:

Priroda nije stvarnost. Priroda nije postojeća. Priroda je objekat.

Objekat subjektivnog ja. Opsena ja. Opsena se, naravno, ne može raspršiti misaonim osvešćenjem, promišljanjem, konstatacijom. Zato kongres metafizič ara, mada je i zaključio da je spoljni svet iluzija, odnosno intelektualno osetio da je priroda opsena – nije umeo da rasprši i likvidira opsenu.

Intelektualnim razumevanjem stvarnost se ne može saznati. I upravo zbog toga ja metafizičara je dalje bilo opsenjeno i vatra je bila opsena, pred opsenom morali su da opsenjeni iskoče na ulicu koja je isto takva opsena kao i vatra, priroda, i isto je takva opsena kao i kongres zajedno sa svojom odlukom da je

sve opsena. Upanišade kažu da opsena nije individualna maja (opsena) kao što su to pogrešno razumeli evropski metafizičari, nego maja koja je važeća za univerzalno čovečanstvo i za svakog subjekta, to jest opsena.

Ova metafizička koncepcija je nezaobilazna. Nauka u odnosu na metafiziku obično postavlja ovakvu argumentaciju: u redu, ova činija trešanja na stolu je za mene opsena, ali otkud to da, ako dođe potpuno nepoznat čovek, on će videti ovu činiju trešanja na stolu i počeće i da ih jede? Matafizika Upanišada na to odgovara: jeste, nepoznati će videti činiju, i treba da je vidi, jer svi zajedno vidimo kako Sunce izlazi i zalazi, zajedno doživljavamo buru na moru i rat. Zajedno, svi potpuno jednako, jer smo svi u ropstvu istovetne univerzalne opsene. Svi živimo u istovetnoj prirodi. U istoj maji, u istom začaranom stanju sa svojim subjektivnim ja.

Ali – kažu Upanišade – ako čovekov subjekat, ja, jedini postojeći ume da se probudi na drugu budnu situaciju koja se razlikuje od opsene – a to svaki subjekat može da učini – onda će biti svestan da opsena nije jedino ponašanje subjekta. Opsena nije ništa drugo do degradiranost budnosti subjekta.

Začarano stanje. Mesečarstvo. Ako ja likvidira tu degradiranost, postaje budnije, sve bolje i bolje vidi, i videće opsenjenost prirode. Iz ove budnosti neće videti samo prirodu, nego stvarnost. A stvarnost je da je priroda upravo opsena, a jedino postojeći je subjekat.

Scijentifizam se bavi prirodom, dakle bavi se opsenom, i sve što zapazi, otkrije, sistematizuje, konstatuje, to je u celini opsena, spada u krug nestvarnosti, ne-postojanja. Kao posledica prirode čija zamagljenost pritiska subjekat svih nas, kao posledica degradiranosti budnosti nastaje specifična čarolija (maja) koja nema od čovekovog subjekta nezavisno bivstvo, i ova opsena sama po sebi nestaje na višem stupnju budnosti subjekta. Nauka ne dotiče pravo bivstvo subjakta. Sva otkrića, konstatacije, sistematizacije, istraživanja nauke u svetu maje ostaju u svetu opsene, jer je i on sam opsena.

Može pribirati, rešavati, cediti, brojati šta god hoće, može prizivati revoluciju, rat, razdor, mir sve to nije ni u kakvom odnosu sa svetom stvarnosti čovekovog subjekta. Subjekat je osetljiv samo na subjekat. Samo ga subjekat može dotaknuti. Govoreći jezikom današnje metafizike: samo egzistencija može osloviti egzistenciju. Predmenti elementi nemaju nikakvo dejstvo na egzistenciju. Samo onaj ko moje subjektivno bivstvo čini budnijim ili me još više opsenjuje, on deluje na mene, i ovo delovanje može doći samo iz sveta subjekata, a ne iz sveta opsene koji ne postoji, nije stvaran, nego je opsena moje degradirane budnosti.

Nauka se bavi prirodom; a da bi se bavila stvarnošću, ona za to ni nema svoje metode. Stvarnost se ne može meriti, ni otkrivati, ni sistematizovati. Stvarnost u svom celokupnom opsegu i biću istovremeno postoji. Stvarnost je postojeća. Stvarnošću se ne bavi nauka, nego metafizika. A matafizika postoji samo jedna, arhaička matefizika koja polazi od apsolutnog subjekta, Upanišade.

Upanišade kažu da je od prirode i stvarnosti primarna – stvarnost.

Priroda je samo opsena ove stvarnosti. Važnija je dakle: stvarnost. Realna je. Stvarnost. Šta je to što je nezavisno od mene i od svakog čoveka? Stvarnost. A pod stvarnošću se razume uvek isto: bivstvo – jedino postojeće – subjekat.

A na pitanje saznanja odgovor metafizike je sledeći:

Da li se može saznati opsena? Kako da ne! Ali nema nikakvog smisla. Zašto? Jer ne dotiče stvarnost, postojeći subjekat, samo nepostojeći. Razumno saznanje samo je jedno: jedino saznanje subjekta jeste da je subjekat postojeća stvarnost – a ono što izgleda da je izvan njega, to je posledica degradirane budnosti, to jest opsena.

Ovo drevno znanje Upanišada, kao što kazuju davni zapisi, visoka ljudska bića su dobila na početku začela kao objavljenje neposredno od Tvorca. Svaka drevna baština zna da je Tvorac čoveku poverio smisao njegovog bivstva, sistem istina, tajnu osnovnog stanja. Egipat vezuje objavljenje za ime Menesa koji nije niko drugi, prema Genonu, do Minos s Krita i hinduski Manu. U Kini se zvao Vang, u Judeji Set, u Grčkoj Orfej, u Meksiku Kecalkoatl. Ovo objavljenje je sitem drevnih istina, znanje o osnovnom stanju čovekovog bivstva. Jedino pouzdano, verodostojno znanje koje je izvan sumnje. Na jeziku sanskrita: šruti, doslovno: otkrovenje. Tome treba dodati još smriti, ono što je znano od začela – predanje, ono što se priča, mit (znanje obično zaodenuto u slikoviti jezik) koje proširuje šruti, ali mu nigde ne protivreči. Ono što je izvan šruti i smriti to je nebitna ništavnost, pripada svetu opsene, više nije verodostojno, najbolje ga je potpuno ostaviti izvan pažnje.

Naravno, kada savremeni čovek čuje reč objavljenje, on se sneveseli. Misli da je reč o nekoj prevari. Sluti veštački patos, teatralne spoljašnjosti i popovske laži. Pod objavljenjem ne treba pomišljati na proglas koji se razleže između velikih patetičnih scena. To zamišlja samo takav čovek koji nije proživeo očitovanja duhovnog sveta, nikada u njima nije sudelovao, a i ne razume ih. Obajvljenje nije retorička tirada koja se javlja između spoljašnjosti koje liče na operu. [to se očituje dublja istina, ona je sve stišanija i jednostavnija; sve se više oglašava u iskrenom srcu čoveka koji živi svakodnevnim životom i obavlja svoje obaveza. A da bi neko shvatio objavljenje neophodna je samo jedna stvar: budnost. Budnost pak hrani samo jedna stvar: čisto bivstvo. Zato je neophodna besprekorna moralnost: jer moral nije vrednost sama po sebi. To je jednostavnost besprekornog života. Znanje samo zbunjuje i kvari, čak čoveka i sprečava u tome da shvati objavljenje. Zašto? Zato što je znanje opsena. A opsena uspavljuje budnost. Čoveka pretvara u mesečara.

Mesto objavljenja je čisto i spokojno jednostavno srce čoveka. Srce koje neposredno čuje glas božanskog duha. Tako se oglasio tvorački duh drevnih vremena. I od tada se tako oglašavao u pustinjacima, usamljenicima, prorocima, asketama. Tako se oglasio i u istorijskim vremenima: u misticima, monasima, izuzetnim pesnicima. Kao povetarac koji šumi među krošnjama. Koliko god puta čovekovo srce ponovo pribavi svoju praizvornu jednostavnost i čistotu, može da shvati neposredno zračenje Tvoračkog Duha, i može da ga razume. To se naziva objavljenje. Istovremeno čovek tada sudeluje u primordijalnom bivstvu. Primordijalno bivstvo nije ništa drugo do najviši stepen bivstva.

Čuangce piše: najviši stepen bivstva nije drugo do drevno začelo. Kada bivstvo dospe na svoj vrhunac, zapravo se vraća svom početku začela. Početku začela, to jest osnovnom stanju. Praistinama. Osnovnim antropološkim uslovima. Apsolutnom znanju. Najviši stepen bivstva i bivsto zlatnog doba su isto. Veliki pesnik, mistik, asketa, mudrac, prorok u svojim najvišim i najčistijim trenucima sudeluju u zlatnom bivstvu početka začela. Neposredno doživljavaju ono što je izrekao Tvorački Duh. Neposredno doživljavaju objavljenje.

Baština zna za četiri Vede. One su: Rigveda, Atharvaveda, Jaxurveda, Samaveda.

Četiri knjige u drevnoj Indiji bile su knjige četiri vrste sveštenika (brahmana) koji su obavljali različite obrede. Rigveda čuva himne, pesme, melodije – ona predstavlja knjigu sveštenika koji peva. Preostale tri su bile knjige žrtvovanja, obreda i nadzora. Pojedinim knjigama su dodavane takozvane Upanišade. Upanišada doslovno znači tajna sednica. U docnijem tumačenju: tajno učenje. Upanišede su proučavane na najvišem stupnju sveštenič kog posvećivanja. Brahman je odatle saznavao smisao, cilj sveta, korene bivstva, Boga, dušu. To je kvintesencija neposrednog objavljenja. Poglavlja Upanišada, budući da su dodavana na kraju, nazivana su i Vedantama. Tačan prevod Vedante jeste: kraj Vede – sažeta rekapitulacija.

Reč Veda je poreklom od sanskrtskog vidja i obično se prevodi kao znanje. U smislu osnovnog znanja, prasistem znanja istina čoveka, taj prevod je ispravan. A inače je loš. Naime, reč baš ne znači znanje. Smisao vidje je: budnost. Upanišade same povlače graničnu liniju na više veoma bitnih mesta između budnosti i znanja. Najvažnije mesto u Iša-upanišadi je ono gde se direktno suprotstavlja znanje (vidvan, vidnjana) i budnost (vidja). Suprotstavlja se na način na koji to čini i većina drevnih baština, kineska, tibetanska, judejska, egipatska i orfička grčka. Veda čuva vedru budnost i jasni mir bivstva prvog čovečanstva, njegovu nevinost koja je iznad znanja i blaženu jednostavnost.

I Veda je jedina knjiga koja neposredno poznaje ovaj izvor.

Na pragu istorijskog doba [akjamuni, koji je kasnije nazvan Buda, potisnuo je duh Vede. Tako je istorijsko čovečanstvo bilo odvojeno od Veda više stotina godina i spomen na drevno doba čuvalo je samo sveštenstvo. Više od hiljadu petsto godina posle Bude Šankara je opet usmerio pažnju prema Vedi svojim ogromnim komentarima napisanim za Vedantu. Šankara se oštro suprotstavio učenju Šakjamunija i razne sekte budizma podrvgao je bespoštednoj kritici.

Sredinom prošlog veka na temeljan način se obnovio hinduski religiozno – metafizički duh. Obnova je počela iz pokreta Brahma-samaj i Arja-samaj, ali je pravu duhovnu osnovu obnovi pružio čovek koji je bio jedno od najčistijih, najdubljih, najčudnijih bića u istoriji sveta. To biće je Ramakrišna, prosti bengalski seljak, krhkog tela, koji je jedva znao da čita i piše.

Ramakrišna je svojom ličnošću i delom ponovo umeo da ostvari ono što je Veda čuvala dve hiljade petsto godina: izvornog čoveka, drevnog i prvog čoveka, vedru ozbiljnost, osnovno stanje ljudskog bivstva. Ličnost, život, učenje, uticaj Ramakrišne, gomila njegovih učenika postavili su Vedu usred srede savremenog života.

Upanišade su u kraćim odlomcima i istaknutim poglavljima postale poznate u Evropi u drugoj polovini 18. veka. Ovi jednostavni prevodi, nastali bez bilo kakve naučne izveštačenosti, i danas su najbolji. Najbolji su zato što u njima scijenifička filologija još ništa nije mogla da pokvari.

Početkom prošlog veka Šopenhauerova polovična popularizacija i temeljno nerazumevanje izvornog svojstva Upanišada potpuno su ih lišili njihovog duha. Ovu očajnu smešu nemačkog idealizma i drevnog duha Evropljanin ni do danas nije mogao sasvim da preboli. To je pokvarilo i engleski prevod Maksa Milera. Milerov prevod je objavljen u oksfordskom Sacred Books of the East. NJegov komentar, čuveni Six Systems, neupotrebljiv je iz istih razloga. Engleski filolog je shvatio Vedantu po uzoru na evropske sisteme takozvane filozofije.

Rene Genon ne može dovoljno da se zabavlja ovom glupom omaškom. U drugoj polovini prošlog veka ceo niz, ponajvećma hindu mislilaca se poduhvatio da prevede Vedantu, naročito na engleski jezik. Tako da sada raspolažemo priličnim brojem manje-više uspelih prevoda i komentara Upanišada. Krajem veka je nemački mislilac Paul Dojsen preveo celu Vedantu i komentare [ankare. Karakteristična crta Dojsenovog prevoda i tumačenja Vede jeste dobronamernost i simpatija prema hindu metafizici, nasuprot tome njegova sposobnost je veoma skromna.

Dvadesetih godina ovoga veka Rene Genon je bez ostatka otkrio za Evropljanina duh Vedante, i umeo je da ga protumači. Po ozbiljnosti i dubini značajni su i zaslužuju pažnju studije i prevodi Ota Rudolfa.

Evropljanin čini svoje prve korake budnosti.

 

Bela Hamvaš

Ostavite komentar: