Početkom 20. veka mladi Beket je izjavio da mu je životna želja da nepomično sedi i čita Dantea. Ta ga želja ni u dubokoj starosti nije napustila pošto je decembra 1989. godine, pokraj uzglavlja na samrtnoj postelji, čuvao upravo Božanstvenu komediju. Prva reč Beketovog prvog objavljenog teksta bila je „Dante”, a njegovi potonji književni i pozorišni radovi često su evocirali prizore i antijunake iz Pakla i Čistilišta. Stoga su brojne komparativne studije Beketov opus redovno dovodile u vezu sa Božanstvenom komedijom. Često se pisalo o jednoj od njegovih prvih priča, kratkoj prozi naslovljenoj Dante i jastog, čiji antijunak nosi ime Danteovog Belakve, majstora za izradu gudačkih instrumenata kojeg je autor Komedije zbog njegove lenjosti, inertnosti i neodlučnosti smestio u pretčistilište, gde je „zajedno sa drugim dušama što su zbog lenjosti odložile kajanje” prinuđen da čeka „onoliko vremena koliko je trajao njegov životni vek na zemlji”.(Štraus 1985: 196) Izučene su i aluzije na Dantea u Beketovim ranim romanima, kao i u poznoj kratkoj prozi Mirna mrdanja, a uočeno je i da Sedativ, jedna od njegovih posleratnih novela, predstavlja svojevrsnu „anti-Komediju”. (Hulle 2006: 87–95; Anspaugh 1996: 30–41) Primećeno je, takođe, i kojim se „Danteovim vizijama” Beket vraća u svojoj romanesknoj Trilogiji: Pripovedač Neimenljivog, zaboden kao klas u ćup, sa licem u blatu, osakaćeni Moran koji napreduje čitavu zimu kroz šumu, Makman koji leži pod vedrim nebom na žestokoj kiši, koliko „danteovskih” mesta i situacija: ledena kiša iz Trećeg kruga Pakla, šuma samoubica iz Sedmog i uspomena iz Zlih jaruga u Osmom krugu, gde se lažljivci vuku čitavu večnost po blatu. (Todorović 2010: 17)
Ukazano je, osim toga, i na sličnosti između Gogoa i Didija, čije čekanje Godoa oličava nepristanak, nesposobnost ili nemogućnost ljudi da donose i u delo sprovode sopstvene odluke, i Danteovih neodlučnih antijunaka iz trećeg pevanja Božanstvene komedije, smeštenih u svojevrsnu čekaonicu pakla i osuđenih da jure za barjakom, dok ih rojevi mušica i osa „podbadaju” zato što su, umesto da donose sopstvene odluke, slepo sledili putokaze koji su obećavali sigurnost i zadovoljenje ličnih interesa.
(Cuddy 1982: 48–60; Dante 2001: 50–51) Uočeno je i da preljubnici iz Beketove Igre, do guše utonuli u urne i večito zatočeni u svom ljubavnom trouglu, predstavljaju svojevrsne dvojnike Farinate i Kavalkantea, čuvenih političkih protivnika iz šestog kruga Danteovog Pakla, koji su večno zarobljeni u istom grobu jer su sumnjali u besmrtnost duše. U Ustima iz Beketovog poznog komada Ne ja mnogi su prepoznali Danteovog Boku iz XXXII pevanja Pakla, umanjenog i svedenog na stalno pokretne usne koje večito poriču svoj identitet. (Elam 1996: 145–166) I u ovoj će studiji biti reči o Beketovom opsežnom dijalogu sa Danteom, ali pri tom neće biti zanemareno njegovo oslanjanje na autore kao što su Lamartin, Platon i Volter, o čijim se odjecima u njegovom, opusu mnogo ređe pisalo. Kraće ili duže uporedne studije, usredsređene na povezanost Beketove umetnosti sa romantičarskom poezijom i prozom, obično su ga dovodile u vezu sa nemačkim i engleskim romantičarima, te su znatno manje prostora posvećivale njegovom dijalogu sa Lamartinom, jednim od glavnih predstavnika francuskog romantizma. Slično je i sa komparativnim studijama posvećenim vezama Beketove umetnosti sa romanesknim ostvarenjima 18. veka, koje su ga redovno dovodile u vezu sa Sviftom, Fildingom i Sternom, a često zanemarivale prisustvo aluzija na Volterov satirični roman u njegovoj prozi. Nije mnogo drugačije ni sa esejima fokusiranim na Beketovo poigravanje filozofskim postulatima, koji su obično bili usredsređeni na odjeke Dekartove, Gelenksove, Berklijeve, Šopenhauerove i Bergsonove filozofije, zbog čega su ređe pominjali Platona, čiji uticaj na Beketovu misao nipošto nije zanemarljiv. Radi analize tih nedovoljno izučenih intertekstualnih aspekata Beketove proze, mi ćemo se u ovoj studiji usredsrediti na intertekstualnost jedne njegove pozne pripovetke u kojoj on, počev od aluzija sadržanih kako u naslovu njene francuske verzije Opustošitelj (Le Dépeupleur) tako i u naslovu njene engleske verzije Izgubljeni (The Lost Ones), vodi više ili manje otvoren dijalog ne samo sa Danteovom Komedijom nego i sa Lamartinovom poezijom, Platonovom filozofijom i Volterovim satiričnim romanom. Nastojaćemo, osim toga, da ukažemo i na intertekstualnu povezanost drugih Beketovih kratkih proza sa književnim delima ovih autora.
Pri tom ćemo kao teorijsko uporište koristiti Ženetovu studiju o palimpsestima, zato što ona ne razmatra samo intertekstualnost nego i druge vidove transtekstualnih odnosa koji su važni za tumačenje ove Beketove pripovetke, a koji nisu u fokusu drugih teorija intertekstualnosti. Posebno će nam biti korisno Ženetovo ukazivanje na značaj parateksta, svojevrsnog tekstualnog „praga” koji u obliku naslova, podnaslova, epigrama, predgovora ili pogovora utiče na očekivanja publike i na čitalačku recepciju (Genette 1982: 9), pošto se naslov francuske verzije Beketove pripovetke, koju ćemo u ovoj studiji analizirati, umnogome razlikuje od naslova njene engleske verzije. Najpre ćemo razmotriti kakva čitalačka očekivanja podstiču njeni različiti naslovi i uporediti književne reminiscencije sadržane u njenom francuskom naslovu sa književnim reminiscencijama prisutnim u njenom engleskom naslovu, a potom ćemo analizirati značenje aluzija i citata sadržanih u samom njenom tekstu, svojevrsnoj studiji jednog neimenovanog naratora koji opisuje i klasifikuje neobične žitelje nekakvog „spljoštenog cilindra”, u kojem je svako nekoga izgubio, zbog čega svako „traga za svojim izgubljenim”. (Beket 2013: 192)
*
Zbog „nesavladive složenosti” svoje pripovetke o čudnovatim „tragačima” zatočenim u jednom gusto naseljenom cilindru, Beket je na njenom tekstu radio godinama, da bi je tek 1970. godine objavio na francuskom jeziku pod izuzetno neobičnim naslovom Opustošitelj, a nedugo potom i na engleskom jeziku pod sasvim drugačijim naslovom Izgubljeni. (Gontarski 2013: XV) U jednoj prilici je izjavio da čudnovata kovanica Opustošitelj (Le Dépeupleur), kojom je naslovio francusku verziju te svoje pripovetke, evocira jedan stih iz Lamartinovih Pesničkih meditacija objavljenih 1920. godine: Un seul être vous manque et tout est dépeuplé („Jedno jedino biće vam nedostaje i sve je opustošeno”). (Finney 1972: 11; Lamartine 1968: 28) To je poslednji stih sedme strofe Lamartinove prve pesničke meditacije naslovljene „Usamljenost” (L’Isolement) i posvećene rano preminuloj gospođi Šarl, Lamartinovoj voljenoj „Elviri”, nekoliko meseci posle njene smrti 1818. godine. Particip glagola dépeupler ključna je reč tog središnjeg katrena Lamartinove pesme koja govori o jednoj posebnoj vrsti usamljenosti koju je pesnik istakao upotrebom imenice l’isolement u njenom naslovu.
Reč je, naime, o samoći koja je posledica pesnikove odvojenosti od voljenog bića, a koja za ishod ima njegovo izdvajanje od drugih ljudi i doživljaj čitavog sveta kao pustog i praznog. Zbog toga Lamartin u početnim stihovima tog katrena tvrdi da su za njega lepote prirode, udobnosti planinskih sela i raskoši gradova izgubile svaku vrednost, da bi u zaključnom stihu istakao uzrok svoje melanholije; kao ljubavnik koji tuguje za umrlom dragom, on u „hridinama” i „dolinicama”, „rekama” i „šumama”, „kolibama” i „palatama” vidi samo beskorisne predmete, lišene „čari”, pošto je čitav svet počeo da doživljava kao „opustošen” čim je izgubio ono jedno biće, dragocenije i neophodnije od svih. (Lamartine 1968: 28)
Time što francusku verziju svoje pripovetke naslovljava kovanicom Opustošitelj kojom evocira Lamartinovu „Usamljenost”, Beket taj svoj tekst najavljuje kao svojevrsnu „meditaciju” o razlozima usamljenosti i otuđenosti ljudi, te o posledicama odsutnosti nekog misterioznog „opustošitelja”, koji samim svojim odsustvom čitav svet lišava smisla i sadržaja. Naslov Opustošitelj, osim toga, francusku verziju ove Beketove priče dovodi u blisku vezu sa njegovom najčuvenijom dramom, Čekajući Godoa, čija je tema podjednako razorno dejstvo nečijeg odsustva i pogubnost zanemarivanja čitavog niza mogućnosti koje nudi vlastito „ja”.
Naslov engleske verzije ove Beketove pripovetke, međutim, upućuje na sasvim druge izvore i pokreće umnogome drugačiji asocijativni tok. Naslov Izgubljeni aludira najpre na „izgubljeni svet” koji je u trećem pevanju Danteovog Pakla, u natpisu iznad ulaza u pakao, najavljen kao svet koji će večno biti izgubljen zato što je „izgubio blagodeti uma svevišnjega”. (Dante 2001: 49–50; Brater 1994: 193) Odmah potom, taj naslov upućuje i na dvostruka bića iz Platonove Gozbe, čije su rasečene i razdvojene polovine, nakon što su jedna drugu izgubile, jedna za drugom čeznule kao za neophodnom dopunom svog nepotpunog bića. (Platon 1985: 52–58)
Na taj način, engleski naslov Izgubljeni i „tragače” i tražene iz Beketove priče najavljuje kao izgubljene duše koje borave u svojevrsnom paklu, te sugeriše da svi oni koji nekoga izgube i sami postaju izgubljeni. Nasuprot tome, francuski naslov Opustošitelj čitaoca je navodio da traga za nekakvim vinovnikom opustošenosti sveta i izgubljenosti njegovih žitelja. Različitim naslovima dve verzije svoje priče Beket je, dakle, započeo dijalog sa različitim književnicima i podstakao različita čitalačka očekivanja. Odabirom drugačijeg naslova za njen engleski tekst značajno je izmenio njeno značenje u odnosu na prvobitni francuski tekst, čime je dve verzije svoje priče pretvorio, ne u izvornik i njegov prevod, nego u svojevrstan diptih, čiji se delovi moraju čitati uporedo zato što se uzajamno dopunjuju.
Prisustvo intertekstualnih veza u samom naslovu nekog teksta često je pokazatelj njegove „hipertekstualnosti” – njegove više ili manje uočljive utemeljenosti na jednom ili nekoliko „hipotekstova”. (Genette 1982) Džojsov Uliks palimpsest je Homerove Odiseje, baš kao što je Manov Doktor Faustus palimpsest Geteovog Fausta, a Borhesov Asterionov dom svojevrsna parodija drevnog grčkog mita o Minotaurovom lavirintu. Francuska verzija ove Beketove priče, međutim, nije palimpsest Pesničkih meditacija, niti je njena engleska verzija palimpsest Pakla i Gozbe, i pored toga što naslov francuske verzije upućuje na prisnu vezu francuskog teksta sa Lamartinovom poezijom, dok naslov engleske verzije upućuje na njenu bliskost sa Danteovim Paklom i Aristofanovom besedom iz Gozbe. Beket je, naime, i u samom tekstu kako francuske tako i engleske verzije svoje pripovetke aludirao i na Božanstvenu komediju, i na Gozbu, i na Pesničke meditacije, te je značenje obe verzije svoje priče uobličio kroz ironičan odnos prema vizijama ljubavi kakve su u tim književnim ostvarenjima predstavili Dante, Platon i Lamartin. (Beket 2013: 192) Osim toga, u obe je verzije svoje priče naveo i reči Volterovih antijunaka iz Kandida, koji su uzalud sebe uveravali da ipak žive u „najboljem od svih mogućih svetova” (Volter 1963: 4), uprkos tome što ni u francuskom ni u engleskom naslovu svoje pripovetke nije evocirao Volterov satirični roman.
Slično je postupio sa još nekim svojim tekstovima koje je sam preveo na engleski ili francuski jezik. Radeći na prevodu romana Malon umire, on je porodicu Luj preobrazio u porodicu Lamber, aludirajući na taj način na Balzakovog Luja Lambera. (Bir 2003: 50) Takve njegove „međujezičke šale” podrile su autoritet „koji ima samo jedan tekst” i otvorile nekolika važna pitanja: „Koji je status udvojenog Beketovog teksta? Da li njegova dela zahtevaju neku vrstu implicitnog čitaoca (…) i da li je i taj čitalac dvojezičan? (…) gde, ako uopšte negde, ovaj pariski Irac i njegovo delo pripadaju?” (Ibid., 44–5) Zbog toga ćemo i u ovoj studiji, usredsređenoj na Beketov dijalog sa drugim piscima, uvek imati u vidu i „dijalog” koji je on neprestano vodio „sa samim sobom na dva različita jezika”. (Ibid., 49)
Sva ta dela na koja je aludirao u tekstu ili paratekstu svoje pripovetke Beket je odabrao kao svojevrsne meditacije o uzajamnoj vezi odsustva ljubavi i osećaja besmisla, koje ljubav predstavljaju kao snažan podstrek na traganje za nečim boljim. Rano preminula Beatriče postala je Danteov vodič kroz raj koji ga je doveo do spoznaje božanske ljubavi. Smrt Lamartinove „Elvire” bila je uzrok pesnikove bezmerne patnje, ali i inspiracija za pisanje Pesničkih meditacija i glavna ili sporedna tema mnogih njegovih elegija. Eros je u svim besedama iz Platonove Gozbe, a ne samo u Fedrovoj, Agatonovoj i Diotiminoj, bio predstavljen kao ono što zaljubljene podstiče da čine neku vrstu dobra. Volterov Kandid je zbog „bezazlenog” poljupca lepe Kunigunde lutao, između ostalog, po Nemačkoj, Holandiji, Francuskoj, Paragvaju, Veneciji, Turskoj i izmišljenom Eldoradu, da bi se, nakon što ju je posle mnogo nedaća ponovo sreo, „pocrnelu, zakrvavljenih očiju, uvelih grudi, naborana lica, opaljenih i ispucanih ruku”, ipak njome oženio i posvetio obrađivanju svog vrta, u nadi da će taj rad i njega i nju „odbiti” od „tri velika zla: dosade, poroka i bede”. (Volter 1963: 5, 99, 104)
Osim toga, u delima svih ovih autora predočeno je, ili je barem nagovešteno, zašto su bića o kojima govore zalutala na svome putu, dok Beketova priča ne otkriva kakve su spone – ljubavničke, prijateljske, porodične ili neke sasvim druge – nekada spajale bića koja su sada izgubljena i razdvojena. U njegovoj priči, naime, nipošto nije sigurno da je bilo kakva ljubav ono što njegove antijunake podstiče da tragaju za onim koga su izgubili. Pripovedač Izgubljenih, koji se predstavlja kao najbolji poznavalac tog „malog naroda” zatočenog u čudnovatom „spljoštenom cilindru”, nipošto nije „sveznajući pripovedač”, te ni u jednom trenutku ne otkriva razlog njihove potrage, ali zato podrobno opisuje stanje njihove iscrpljenosti usled dužine i uzaludnosti traganja. Već na samom početku on ističe jalovost svih njihovih poduhvata jer tvrdi da je njihovo cilindrično boravište dovoljno „prostrano da potraga bude uzaludna” i „dovoljno uzano da beg bude uzaludan”. (Beket 2013: 192) Osim toga što mu nije poznato za kim bi oni mogli da tragaju, narator ne zna ni kako je njihov cilindričan svet nastao, niti kako će jednoga dana nestati, pa o njihovoj prošlosti i budućnosti iznosi samo svoje pretpostavke: „Eto toliko ako govorimo uopšteno o tom poslednjem stanju cilindra i o tom malom narodu tragača među kojima je onaj prvi ako je uopšte muškog roda u nekoj nezamislivoj prošlosti prvi put pognuo glavu ako takva zamisao može da se održi.” (Ibid., 213) Budući da taj narator o svemu tome pripoveda hladnim naučničkim tonom, pojedini tumači u njemu vide svojevrsnog „okrutnog sociologa” ili antropologa koji škrto opisuje i klasifikuje neobične pojave koje uočava, pri čemu napominje da „nije sve rečeno” i da „neće ni biti”. (Beket 2013: 209; Smith 2002: 37)
Svakog žitelja tog cilindričnog lavirinta on opisuje u odnosu na potragu i na područje cilindra koje pretražuje. „Aktivnim tragačima” naziva one koji tragaju na dnu cilindra, „penjačima” – one koji tragaju po tunelima do kojih stižu posredstvom haotično raspoređenih merdevina, „statičnim tragačima” – one koji tragaju samo budnim okom dok uglavnom „sede naslonjeni na zid”, dok „poraženima” naziva „bivše tragače” koji su od potrage odustali, te miruju ili „naslepo puze”, oborenih ili zatvorenih očiju. (Beket 2013: 195–201) Pri tom odmah napominje da se „netragači” samo uslovno mogu nazvati „bivšim tragačima” pošto je njihova potreba za traganjem „podložna uskrsnuću”, a onda podrobnije opisuje „statične tragače”, svojevrsne „polumudrace” u čijoj pozi prepoznaje promišljeni stav i statičnost Danteovog lenjivca Belakve, koji je svojim tromim pokretima i sporim načinom govora „Danteu izmamio jedan od retkih njegovih slabašnih osmeha” (Ibid., 194–201), kada je, sedeći u senci jedne stene u pretčistilištu, na njegovo pitanje „Čemu tvoje sedenje?” ironično odgovorio protivpitanjem: „Čemu da se penjem brate?” (Dante 2001: 249)
To pripovedačevo evociranje Danteovog Čistilišta jedna je od mnogih njegovih aluzija na književna dela, pošto se on čitaocu ne obraća samo kao proučavalac neobičnih civilizacija, nego i kao vrstan poznavalac književnog kanona, koji se upotrebom aluzija i nepotpunih citata distancira kako od sveta čije žitelje i običaje opisuje tako i od književnih dela na koja pri tom upućuje. Stoga se Lamartinove i Danteove reči ne navode samo u francuskom i engleskom naslovu ove Beketove priče, nego i u samom govoru pripovedača, i to u susednim rečenicama, kao dve verzije jednog mita o postojanju nekakvog izlaza iz cilindra, koji vodi – ako ne u rajsko – onda barem u neko ugodnije boravište ili utočište:
Još od pradavnih vremena priča se ili bolje rečeno kruži ideja da postoji izlaz. (…) Jedna škola zaklinje se da postoji tajni prolaz koji se grana iz jednog od tunela i po rečima pesnika vodi u svetilišta prirode. Ona druga sanja kapak sakriven u središte tavanice kojim se može doći do cevi na čijem kraju će i dalje sijati sunce i druge zvezde. (Beket 2013: 196)
Neimenovani „pesnik”, čije stihove o „svetilištima prirode” pripovedač navodi dok opisuje zablude prve „škole” tragača, upravo je Lamartin, tvorac „Jezera”, „Dolinice” i drugih „pesničkih meditacija”, koji je vazda bio, ma o čemu da je pevao – o veri, nadi, ljubavi ili ljudskoj ćudi – ushićen lepotom prirode i njenim utešiteljskim i okrepljujućim moćima. To je sasvim očigledno u francuskoj verziji Beketove priče, u kojoj se o prirodi ne govori kao o „svetilištu” nego kao o „utočištu” (asil) – upravo onako kako ju je doživeo i u pesmi „Dolinica”, trećoj pesničkoj meditaciji iz svoje zbirke, opisao Lamartin. (Lamartine 1968: 39–41; Beckett 1970: 17) U toj „pesničkoj meditaciji” on je prirodu predstavio kao postojano „utočište”, koje istrajava i bezvoljnom patniku pruža okrepljenje uprkos svim mogućim promenama u nesigurnom svetu. To Lamartinovo sigurno „utočište” postalo je, međutim, posve nedostižan cilj za žitelje Beketovog spljoštenog cilindra i puka varka za lakoverne koji pripadaju prvoj „školi” tragača.
Druga pak „škola” tragača priželjkuje, ali ipak ne veruje u transcendentnu harmoniju, te samo snatri o usponu ka otvoru na tavanici, kroz koji bi se moglo doći do mesta sa kojeg će se videti svetlost „sunca i drugih zvezda” (Beket 2013: 196) – upravo ona svetlost koju, kako tvrdi Dante u zaključnom stihu svog Raja, stvara „ona ljubav koja pokreće Sunce i ostale zvezde”. (Dante 2001: 631) Reč „zvezda” zaključuje sva tri dela Danteovog speva, ali se tek u ovom poslednjem stihu završnog, rajskog dela Božanstvene komedije neposredno dovodi u vezu s ljubavlju. Nakon prolaska kroz krugove pakla, Dante i Vergilije prolaze kroz središte Zemlje, da bi nakon toga, kroz jedan „otvor okrugao”, izašli na drugu hemisferu i opet ugledali „zvezde” (Ibid., 225); posle uspona u Čistilištu, Dante je „čist i spreman da krene ka zvezdama” (Ibid., 419); a tek nakon doživljavanja rajskog iskustva pod vođstvom Beatriče postaje kadar da shvati pokretačku i tvoračku snagu ljubavi, te da se, na vrhuncu ekstaze, stopi s ljubavlju kojom Bog pokreće „Sunce i ostale zvezde”. (Ibid., 631) Ovaj poslednji i najradosniji stih Danteovog speva Beketov narator, međutim, ne citira u zaključku svoje priče, nego ubrzo nakon njenog početka, pri čemu navodi samo njegov završetak, izostavljajući, osim navodnika, i ključnu reč „ljubav”. Ljubav se, naime, nalazi u središtu Danteove vizije, kao prvobitni pokretač geocentričnog kosmičkog sistema, koji daje smisao i značenje ljudskoj egzistenciji jer objašnjava njeno poreklo i određuje njenu svrhu i krajnje odredište. Zato se Božanstvena komedija, na čijem se početku Dante gubi u velikoj i mračnoj šumi, simbolu zablude, završava upravo poimanjem smisla ljubavi, te sjedinjenjem božanske ljubavi i pesnikove ljubavi prema Beatriči. Nasuprot tome, Beketovi antijunaci iz Izgubljenih ostaju izgubljeni u svom cilindričnom lavirintu zato što su, kako tvrdi narator, „pošteđeni (…) demona” vere u dostupnost izlaza u vidu „kapka sakrivenog u središte tavanice”. (Beket 2013: 197) To njihovo bezverje posledica je toga što samu tavanicu, i to isključivo njene rubne delove, ali ne i njeno središte, u kojem bi se mogao nalaziti otvor, mogu da dosegnu samo „najviši penjači”, ukoliko im pođe za rukom da dospeju do najviše prečage merdevina. No, čak ni ti najuporniji penjači na rubovima tavanice ne pronalaze ono ka čemu su se uputili, pa mogu samo da ustanove da je gore sasvim isto i „nimalo manje poznato” nego dole, te da se dole i vrate. (Ibid., 193) Pripadnici ove druge „škole” tragača, međutim, previđaju da bi, osim rubova tavanice, mogli da dosegnu i njeno središte ukoliko bi složno udružili svoje snage: „Potrebna je samo grupa odlučnih dobrovoljaca koji će udruženim snagama merdevine držati uspravno”. Pa ipak, takav „trenutak bratstva među ljudima” u svetu Beketove priče nije moguć zato što je tom „malom narodu” osećaj bratstva „stran koliko i leptirima”. (Ibid., 197)
Narator Izgubljenih, dakle, jednu za drugom odbacuje i Lamartinovu i Danteovu viziju blaženstva. I čari prirode, koje je kao „utočište” video Lamartin, i sjaj zvezda, kojem se nakon mraka paklenih krugova radovao Dante, on odmah ironično opisuje kao puke „zablude” dve različite „sekte”. (Ibid., 196–7) Nedugo posle toga, Beketov pripovedač odbacuje i viziju ljubavi kakvu je u svojoj Gozbi ponudio Platon. Iako autora Gozbe, za razliku od Dantea i Lamartina, ne pominje ni u jednoj rečenici svog teksta, ipak u njegovom središnjem delu ironično aludira na Aristofanovu besedu o androginima, dvojnim bićima nakon čijeg je rasecanja i razdvajanja svaka polovina počela da čezne za onom koju je izgubila.
Beketov narator, naime, izričito tvrdi da žuđeni ishod potrage čudnovatih „tragača” iz spljoštenog cilindra nije ponovni susret razdvojenih ljubavnika: „Muž i žena dva koraka razdvojeni ne znaju jedno za drugo”, a ukoliko se ipak prepoznaju, ni tada se ništa „neće pojaviti”, pa narator zaključuje: „Šta god da je ono za čime tragaju sigurno nije to”. (Ibid., 203) Pošto među bračnim ili bilo kakvim drugim parovima u Izgubljenima nema snažne sile privlačenja, ljubav u cilindru nije ostvariva ni u seksualnim činovima, koji se opisuju kao vođenje „ljubavi koju nije moguće voditi” i prikazuju na groteskni način: „Muž i žena mogu se i bez svog znanja slučajno sresti. Tada dolazi do upečatljivog prizora mahnitanja (…) daleko izvan onog što čak i najdarovitiji ljubavnici mogu da ostvare u okrilju sobe”. (Ibid., 204–210) Ovaj ironičan opis otuđenosti žitelja „spljoštenog cilindra” podseća na ironičan odnos prema ljubavi kakav je imao protagonista Beketove novele Prva ljubav. Kao usamljeni vladar jednog „obezljuđenog kraljevstva”, koji sve do slučajnog susreta sa izvesnom Lulu nije „voleo”, iako je „svakako slušao o toj stvari, kod kuće, u školi, u bordelu, u crkvi, i čitao (…) u romansama, u stihu i prozi, pod vođstvom svog tutora, na šest-sedam jezika, i mrtvih i živih, na kojima se o njoj naširoko raspredalo”, antijunak Prve ljubavi nije uspeo da se izbori sa tim „osećanjem koje je postepeno”, na njegov „očaj”, poprimilo „zastrašujuće ime ljubavi”, pa je počeo da razmišlja da li je prema toj ženi osećao ljubav-strast” ili pak platonsku – čistu i bezinteresnu ljubav. (Ibid., 32–35) Naposletku je zaključio da ne bi čak i u gnusnim pojavama oko sebe tragao za njenim imenom „da je ta ljubav bila čista i bez interesa”. (Ibid.) Stoga je uobličio sopstvenu definiciju ljubavi kao „pravog progonstva sa pokojom razglednicom od kuće”, koje u čoveku „izaziva ono najgore i to bez greške”, te ni najmanje ne nalikuje ni Fedrovoj, ni Aristofanovoj, ni Agatonovoj, niti bilo čijoj viziji Erosa iz Platonove Gozbe. (Platon 1985: 30–101; Beket 2013: 32–36)
Nasuprot protagonisti Prve ljubavi, koji se potrebi za žuđenim bićem opirao jer je osećao kako ga ona udaljava od sopstvenog „ja”, antijunaci Izgubljenih ipak iz nekog razloga tragaju za onim koga su izgubili. Načine njihove potrage i njihovog približavanja, udaljavanja ili spajanja u grupe „statičnih” ili „aktivnih tragača” ne podstiču, međutim, samo emocije i nagoni, već ih diktiraju vrlo stroga pravila: tragalački i penjački kodeksi bez kojih bi život u cilindru „ubrzo postao neodrživ”. (Beket 2013: 200) Spoljašnji pojas u cilindru rezervisan je za „penjače”, kretanje „aktivnih tragača” dozvoljeno je samo u određenim zonama, a još manje mesta ima za mirovanje i odmor „poraženih” i „statičnih tragača”, pa je u tom cilindru nevelikih dimenzija, usled „nestašice podnog prostora”, potpuno zabranjeno ležanje:
„Ležanje je nešto sasvim nepoznato (…) i taj je položaj kao uteha zauvek uskraćen poraženima”. (Ibid., 197–212) Upotreba merdevina regulisana je „konvencijama nepoznatog porekla koje po svojoj preciznosti i pokornosti koju nameću penjačima podsećaju na zakone”, a postoje i zabrane koje ugrožavaju svačiju intimu: „Naravno da je zabranjeno uskratiti lice ili neki drugi deo tragaču koji to zahteva”. (Ibid.) Zbog dominacije raznih propisa, zabrana i obaveza Beketova priča Izgubljeni predstavlja svojevrsnu antiutopiju, koja opisuje jedno zatvoreno i strogo uređeno društvo koje se ne obazire na potrebe i htenja svojih članova. Otuda nipošto nije slučajna naratorova aluzija na Kandida – Volterovu parodiju koja razotkriva manjkavosti Lajbnicove teorije o „najboljem od svih mogućih svetova”. (Volter 1963: 4) Pripovedač Izgubljenih evocira Volterov satiričan roman u kojem Kandid, uprkos brojnim iskustvima koja svedoče o suprotnom, uverava sebe da je sve onako kako tvrdi Panglos: au mieux dans ce monde („najbolje u tom svetu”) (Voltaire 1913: 20), kako bi istakao da među žiteljima spljoštenog cilindra takvog naivnog optimizma nema, pošto mnoge pojave čine bolno očiglednim da dans ce vieux séjour tout n’est donc pas encore tout à fait pour le mieux („u tom starom boravištu još nije sve najbolje uređeno”). (Beckett 1970: 53; Beket 2013: 213) Harmonije – „predodređene” ili bilo kakve druge – nema ni u raspodeli merdevina, ni u smenama svetla i mraka, ni u oscilovanju temperature. Slabo i nepostojano osvetljenje, kao i usponi i padovi temperature, koja u vrlo kratkim vremenskim intervalima oscilira između vrlo visoke i izuzetno niske, muče dušu, „s tim što duša svakako pati manje no koža čiji je celokupan odbrambeni sistem od znojenja do ježenja pod neprekidnim stresom”, i manje nego oči koje ne mogu da se odupru slepilu. (Beket 2013: 209) Od tih surovih klimatskih uslova još je gore to što dimenzije cilindra čine potpuno uzaludnom potragu njegovih žitelja, pa ishod njihovog traganja ne podrazumeva čak ni pronalaženje i prepoznavanje bića koje je toliko oronulo kao „uvela” i „naborana” Kunigunda. (Volter 1963: 99)
Ta jalovost poduhvata Beketovih „tragača”, „penjača” i „nosača”, kao i duševna i telesna stradanja kojima su neprestano izloženi dok miruju ili tragaju po strogo razdvojenim pojasevima i krugovima, čitaoca bi mogli da navedu na pomisao da cilindrični svet Izgubljenih predstavlja svojevrsnu „transformaciju” Danteovog Pakla. ｬ(Genette 1982: 14–17) Osim toga što naslov engleske verzije ove priče upućuje na natpis iz trećeg pevanja Pakla, boje i smrad tog cilindričnog boravišta osvetljenog žutom svetlošću koja je prožeta „lakom nijansom crvenog”, „da i ne pominjemo sumpor kada je reč o asocijacijama”, očito sadrže nešto infernalno. (Beket 2013: 203–4) Pa ipak, žitelji cilindra nisu večito zatočeni u zonama u kojima se u određenom trenutku kreću, kao što su Danteovi grešnici, srazmerno najtežem počinjenom grehu, zauvek smešteni u određeni krug pakla, već se mogu kretati iz jedne zone cilindra u drugu; „tragači” mogu postati „penjači” ili „poraženi” (i obratno).
Stoga pojasevi njihovog kretanja ili mirovanja, iz kojih oni pre ili kasnije mogu izaći, kao što i Danteovi pokajnici mogu menjati svoje mesto u čistilištu, u mnogo većoj meri podsećaju na krugove Čistilišta nego na bezizlazne krugove Pakla. Ne može biti slučajno to što pripovedača ove priče stav i letargija „statičnih tragača” podsećaju upravo na statičnost i tromost Belakve, najvećeg lenjivca iz Danteovog Čistilišta. Ta dominacija atmosfere čistilišta ovaj Beketov tekst umnogome izdvaja od drugih njegovih poznih radova, kako proznih tako i dramskih, u kojima preovladava atmosfera pakla.
Putanja kretanja Beketovih antijunaka, međutim, nije uzlazna, kakva je na bregu Danteovog čistilišta, nego kružna, čak i u pojasu „penjača” koji se nakon uspona do tavanice uvek sizifovski vraćaju na zemlju, da bi pre ili kasnije ponovo počeli da se penju. Stoga je Beketov „spljošteni cilindar” trajno boravište lišeno izlaza, u kojem proces stradanja nije povezan sa počinjenim grehom i ne vodi pročišćenju i ljubavi koja „pokreće Sunce i ostale zvezde” (Dante 2001: 631), dok je Danteovo čistilište breg privremenog ispaštanja, koje traje samo onoliko koliko je pokajniku potrebno da nauči da prepozna i odbaci počinjeni greh, te da spozna i usvoji određenu vrlinu. Usled toga se Beketov cilindrični svet čak i od Danteovog brega čistilišta više razlikuje nego što mu nalikuje. Uprkos svom cilindričnom obliku, to boravište „tragača” ponajviše je zapravo nalik „sferičnom” čistilištu kakvo je mladi Beket opisao u eseju Dante… Bruno. Viko.. Džojs. U tom ogledu, on je istakao da Džojsovo „sferično” čistilište, nasuprot Danteovom „kupastom”, uzlaznu liniju ka kulminaciji „isključuje”, pošto je u njemu „Apsolutno apsolutno odsutno”. (Beket 2002: 57) Shodno tome, ono antijunake lišava napredovanja od pretčistilišta do zemaljskog raja, te dopušta samo kretanje „neusmereno, ili (…) usmereno u više pravaca”, u kojem je korak napred uvek i „korak unazad”.10 (Ibid.)
Priču o „malom narodu” večitih „tragača” Beket je, dakle, ispripovedao posredstvom glasa jednog ironičnog naratora da bi se distancirao od svih autora na čija je dela aludirao ili upućivao u tekstu i paratekstu Opustošitelja, odnosno Izgubljenih.
Nasuprot Danteu, Lamartinu, Platonu i Volteru, koji su ljubav isticali kao jedan od najvažnijih uslova za osećaj punoće bića i sadržajnosti sveta, Beket je uvek sumnjao, ne toliko u moć, koliko u ostvarivost ljubavnog iskustva. Iako je i on smatrao da se za izgubljenim bićem, pre ili kasnije, tragati mora, te da je potreba Brojni „beketolozi” smatraju da se njegov opus „kreće” u pravcu suprotnom od Danteovog uspona od čistilišta do raja pošto Beket počinje od svojevrsnog pretčistilišta, kakvo je prikazano u njegovim ranim prozama, da bi se postepeno spuštao u sve dublje krugove pakla iz poznih dramskih i proznih tekstova. (Cuddy 1982: 48–60, Elam 1996: 152) Neki proučavaoci zbog toga tvrde da Beket „tok ljudskog života (…) poima kao regresivnu evoluciju”, te da, nasuprot Danteovom „konceptu ljudske sposobnosti za rast, pročišćenje” i uspon, predočava „kretanje unazad”, koje je uslovljeno „čovekovim fizičkim, psihičkim, društvenim i moralnim ograničenjima”. (Cuddy 1982: 48–60) za potragom „podložna uskrsnuću”, čak i među „poraženima” koji su od traganja odustali, on ipak nije verovao da ta potraga može imati više ili manje zadovoljavajuć ishod. (Beket 2013: 195) Nije, osim toga, bio uveren ni da svaka ljudska potraga, u svojoj osnovi, mora biti potraga za ljubavlju, pa do samog kraja njegove priče ostaje neizvesno za čime zapravo tragaju njegovi antijunaci. U njegovim Izgubljenim izvesno je samo to da ono što oni traže „sigurno nije” ni nalik ljubavima kakve su proslavili Platon, Dante i Lamartin. (Ibid., 203) Zbog toga je cilindrični svet Beketovih antijunaka, uprkos tome što je toliko gusto naseljen da sadrži „jedno telo po kvadratnom metru”, mnogo više „opustošen” od pustinje Lamartinove „Usamljenosti”. (Beket 2013: 194; Lamartine 1968: 28)
Više o intertekstualnosti, prisustvu jednog teksta u nekom drugom u vidu citata, plagijata ili aluzija, kao i o drugim pojavnim oblicima transtekstualnosti, „tekstualne transcendencije” koja jedan tekst implicitno ili eksplicitno dovodi u vezu sa drugim tekstovima, vidi u: Genette, Gérard. Palimpsestes: la littérature au second degré. Paris: Seuil, 1982, 7–19.
Taj Danteov „prvi četvrt-smešak” Beket pominje i u Društvu, još jednom svom proznom delu o usamljenosti i otuđenosti, u kojem se pita da li je Belakva, posle dugog čekanja, napokon dospeo u raj, gde „peva himne sa blaženim dušama”. (Beckett 1980: 84)
Ta nesloga penjača i držača merdevina obično se tumači kao Beketova verzija biblijske priče o Vavilonskoj kuli. Neki, međutim, smatraju da merdevine iz Izgubljenih mogu biti i parodija Jakovljevog sna o lestvama koje su zemlju spajale sa nebom, a na čijem se vrhu nalazio sam Bog. (Brater 1994: 98–102)
Beket je na Voltera upućivao i u drugim svojim prozama u kojima je na groteskni način predstavljao onemogućenu putenu ljubav. Pri tom je naročito često navodio uzvik Che sciagura („Kakva nesreća”), početak usklika jednog evnuha iz Kandida, očajnog zbog toga što mu odstranjeni delovi tela ne dopuštaju da zadovolji svoju potrebu za seksualnim opštenjem sa jednom lepoticom: O che sciagura d’essere senza coglioni! Upravo tim uzvikom Volter je završio jedanaestu glavu svog romana, u kojoj je starica koja je Kandida negovala nakon što je bio „išiban” po stražnjici i „blagosloven”, „strahovito nesrećnoj” Kunigundi, lišenoj svake nade, počela da izlaže „satiričnu povest” o sopstvenim nesrećama, još većim od njenih, koje je iskusila uprkos tome što je bila prelepa „kći pape Urbana X i kneginje od Pelstrine”, čija je jedna „haljina vredela više no sav raskoš i sjaj Vestfalije” (Volter 1963: 19–29). Beket je taj uzvik prvi put citirao 1929. godine, kada je u nedeljniku TCD: A Colledge Miscellany objavio jednu satiru, naslovljenu upravo Che Sciagura, u kojoj je u formi platonovskog dijaloga ismejao protivljenje irskih zvaničnika uvozu kontraceptivnih sredstava. Osim indikativnog naslova, o neposrednoj vezi te Beketove satire sa Volterovim satiričnim romanom svedočio je i pseudonim D.E.S.C, koji je Beket samo u toj prilici upotrebio jer ga je sačinio od početnih slova ostatka evnuhovog uzvika: d’essere senza coglioni! Nedugo potom, Beket je sedmu priču iz zbirke Više žalosti nego radosti takođe naslovio Kakva nesreća, pošto i ona govori o onemogućenom ljubavnom spoju. U toj priči je reč o grotesknom venčanju na kojem ništa ne ide naruku mladoženje. Osim kuma, svi gosti su prijatelji i rođaci sa mladine strane, svadbena torta ne može da se iseče, dolazi čak i do hapšenja, a sve se završava jednom Belakvinom vizijom impotencije.
Snežana Kalinić
(Beograd, Katedra za opštu književnost i teoriju književnosti, Filološki fakultet)
Literatura
Ackerley C. J, Gontarski S. E. The Grove Companion to Samuel Beckett. New York: Grove Press, 2004.
Anspaugh, Kelly. “The Partially Purged: Samuel Bekett’s ’The Calmative’ as Anti-Comedy”. Canadian Journal of Irish Studies, XXII, 1, (1996), 30–41.
Beckett, Samuel. Le Dépeupleur. Paris: Minuit, 1970.
Beckett, Samuel. Compagnie. Paris: Minuit, 1985.
Beckett, Samuel. The Complete Short Prose, 1929–1989. Ed. by
Sten Gontarski. New York: Grove Press, 1995.
Beket, Samjuel. Sabrane kratke proze 1929–1989. Redakcija, Uvod, beleške i Predgovor S. E. Gontarski. Prevod i napomene Ivana
Đurić Paunović. Beograd: Geopoetika, 2013.
Beket, Samjuel. „Dante… Bruno. Viko. Džojs”. Preveo Novica Milić. Gradac, časopis za književnost, umetnost i kulturu 28:143–144–145 (2002), 47–58.
Brater, E. The Drama in the Text: Beckett’s Late Fiction. New York Oxford: Oxford University Press, 1994.
Bir, En. „Beketova dvojezičnost”. Prevela Snežana Kalinić, txt 1–2 (2003), 43–51.
Voltaire. Candide, ou l’optimisme. Paris: Hachette, 1913.
Volter. Kandid ili optimizam. Preveo Milan Predić. Beograd: Rad, 1963.
Genette, Gérard. Palimpsestes: la littérature au second degré. Paris: Seuil, 1982.
Gontarski, S. E. „Iz nenapuštenih dela: kratke proze Samjuela Beketa”. Uvod u: Beket, Samjuel. Sabrane kratke proze 1929–1989. Redakcija, Uvod, beleške i Predgovor S. E. Gontarski. Prevod i napomene Ivana Đurić Paunović. Beograd: Geopoetika, 2013.
Dante Aligijeri. Božanstvena komedija. Preveo Dragan Mraović. Beograd: Dereta, 2001.
Elam, K. “Dead Heads: Damnation-narration in the ’Dramaticules’”. In: The Cambridge Companion to Beckett. John Pilling (ed.),
Cambridge: Cambridge University Press, 1996. 145–166.
Lamartine, Alphonse de. Les Méditations Poétiques. Choix de poèmes par S. Jacrès. Montrouge: Imprimerie Larousse, 1968.
Platon. Ijon, Gozba, Fedar. Preveo Miloš Đurić. Beograd: Kultura, 1985.
Smith, Frederik N. Beckett’s Eighteenth Century. New York: Palgrave, 2002.
Todorović, Predrag. „Delo Samjuela Beketa u kontekstu evropske književnosti”. U Todorović, Predrag (ur). Beket. Beograd: Službeni glasnik, 2010. 9–23.
Finney, Brian, ’Since How It Is’: A Study of Samuel Beckett’s Later Fiction. London: Covent Garden, 1972.
Flečer, Džon. „Samjuel Beket i filozofi”. Prevela Slavica Miletić. Gradac, časopis za književnost, umetnost i kulturu 28:143–144–145(2002), 188–196.
Hulle, Dirk van. “Undoing Dante: Samuel Beckett’s Poetics from a Textual Perspective”. Text. Vol. 16 (2006), 87–95.
Cuddy, Lois A. “Beckett’s ’Dead Voices’ in ’Waiting for Godot’: New Inhabitants of Dante’s ’Inferno’”. Modern Language Studies. Vol. 12, No. 2, (Spring 1982), 48–60.
Štraus, Valter A. „Danteov Belakva i Beketove skitnice”. Prevela
N. Vuković. Treći program Radio Beograda 4: 67 (jesen 1985), 195–208.
