Sabato mi je zakazao sastanak u svojoj kući u Santos Lugaresu tako rano, da sam morao da ustanem gotovo u cik zore ne bih li uhvatio voz. Ima običaj da ustaje u sedam i izgleda mu prirodno da zakazuje stastanke tako rano. To je jedna od njegovih mnogobrojnih mušica.
– U jednom od naših ranijih razgovora – rekao sam mu – počeli ste da pričate o nečemu što me je izuzetno zainteresovalo, ali smo kasnije prešli na drugu temu.
Pogledao me je upitno.
– Sećate li se? Kada ste govorili o likovima u romanu, počeli ste tako što ste rekli da su ljudi skloni da nazivaju „stvarnim“ ono što se može omirisati, dodirnuti, videti, te kako stoga misle da likovi nisu stvarni. Međutim, dodali ste, ako se dobro sećam, u tom slučaju ni san ne bi bio stvaran. Kao ni trougao.
– Dobro, dobro. Polako. Ja nisam filozof, ja sam tek pisac, ali kada sam bio student, na ono malo predavanja iz filozofije na koja sam išao, i potom kada sam čitao tekstove iste vrste, barem sam jednu stvar naučio: reč „stvarnost“ je najmnogoznačnija i najneuhvatljivija reč koja postoji u jeziku. Kako i da ne bude nejasna kad je svaki filozofski sistem u krajnjoj liniji pokušaj da se ona definiše. Postoji čitava knjiga jednog velikog nemačkog mislioca, Nikolaja Hartmana, napisana da bi se ispitale sve varijante, sve nejasnoće nastale oko te reči. Bilo bi neoprezno, dakle, da u jednom kratkom razgovoru neko ko nije filozof makar i pokuša da rasvetli takvo pitanje. To je nešto veoma uzbudljivo, ali ja bih se radije ograničio na to da kažem nekoliko stvari u vezi sa likovima u romanu i njihovim snovima, pošto, kao što sam više puta rekao, fikcija i san imaju jednu zajedničku osnovu. U stvari sam govorio o „istini“, odbacujući ideju, inače veoma čestu, da je ono što se događa „istinito“, a da ono što se zamišlja, u snu ili u romanu, „nije istina“. To je isto kao kada bi se tvrdilo da su obe te aktivnosti lažne. Protiv toga se uvek bunim: od svih aktivnosti ljudskoga bića nema ničega istinitijeg nego što je san, jer se u njemu nikada ne laže. I, na izvestan način, isto se može tvrditi za fikciju, ili barem za najdublju fikciju: nema ničega istinitijeg od lika kakav je Don Kihote, Dimitrije Karamazov, Žilijen Sorel, Madam Bovari. Neki filozofi tvrde da je stvarno ono što je trajno: i u tom slučaju ima mesta tvrdnji da je stvarniji Don Kihote nego Servantes. Zar nisam to rekao onom prilikom?
– Da, zaista.
– Ali, ponavljam, bolje je udaljiti se od tog živog blata semantike, kakva je analiza reči „stvarnost“, i ostaviti ga filozofima. A ni oni se, uostalom, nikad nisu složili oko toga.
– U jednoj knjizi razgovora između Vas i Borhesa, koje je upriličio jedan mladi pisac36, čini mi se da se sećam da se dodiruje ista tema, u vezi sa snovima.
– Da, pomalo anegdotski. Počelo je u vezi sa jednom Ciceronovom knjigom, Akademska pitanja… Ima jedan dijalog između Lupula i pisca, kada mu Lupul kaže da je video Homera u snovima tako živo, da je izgledalo stvarno, i tek kada se probudio shvatio je da je bila iluzija. Prijatelj ga pita zašto misli da je sve to bila iluzija. Ako se dobro sećam, za Lupula je dokaz da je nešto iluzija to što ima manje živosti ili snage. Ali to ne predstavlja dokaz, jer neka mora može da bude mnogo snažnija nego nekakva scena pri budnom stanju, tigar iz košmara može nas prestrašiti tako da možemo umreti od srčanog napada. Isto se može reći za izvesne scene u fikciji, koje su „stvarnije“ – stavite navodnice, iz metafizičke predostrožnosti – od mnogih u svakodnevnom životu. U dobrom romanu, na taj način, događaju se stvari za koje neupućeni čitalac misli da su se stvarno dogodile, da je pisac samo prepisao ono što je doživeo. Svi znamo, međutim, da nikada nije postojao Don Kihote, i da on nikada nije bio u vojvodinoj kući. To je ona poseta tokom koje se naizmenično smejemo – kao i Sančovoj vladavini na ostrvu Baratariji – ili nam suze teku kada vidimo kako je siroti vitez predmet podsmeha za onaj mondeni svet bez vere.
– Kada se govori o snovima, često im se suprotstavlja argument koherencije. Snovi su besmisleni, apsurdni. Jedna osoba iznenada postane neko drugi, i takve stvari.
– Ni to nije argument koji dokazuje „nestvarnost“ sanjanog sveta. Zašto bi stvarnost morala biti koherentna i logična? Sasvim je moguće da je koherencija, a naročito logika, sastojak koji dodajemo kao bića sklona da sve racionalizuju. Najpre, pogledajte kako maltene ništa u životu čoveka nije moguće racionalizovati: ni snove, ni ljubav, ni mržnju, ni osećanja. Šta ostaje? Prilično malo: sama logika, matematika. Sve ostalo je apsurdno, protivrečno, nedosledno… Ne, taj argument nije valjan. Maše se i drugim argumentima, ništa boljim. Na primer, da je san stvarnost koja se ne deli sa drugim osobama. Ako na nekom skupu vidimo vazu, svi se prećutno slažemo da je taj predmet „stvaran“ pošto ga svi vidimo. Naprotiv, vaza u snu bila bi iluzorna jer bi je video samo sanjač. Ali, ako u mom snu takođe postoji skup ljudi, i mnogo je onih koji prisustvuju toj pojavi? Sa druge strane, argument onih drugih u budnom svetu ne može odoleti ni pred najmanjom analizom. Pogledajte ovu stolicu. Sad, ako zatvorim oči, ne vidim je više. Ako bi to što nešto vidim bio dokaz stvarnosti, mogu tvrditi da je za mene stolica prestala da postoji. Reći ćete mi, ali postoji, stolica i dalje postoji jer je vi vidite. Ali vi niste predmet koji je povlašćeniji od stolice, a ni vas ne vidim. Kako da poverujem u vaše postojanje pre nego u postojanje stolice? Možete mi uzvratiti da vas čujem. Ali ako iznenada ogluvim, vaše postojanje ne može se dokazati ni putem zvuka. Onda mi priđete i dodirnete me, osetim na svom telu vaše ruke. Ali ako izgubim i čulo dodira, taj argument iščezava. Možda još mogu da vas nanjušim, ali ako izgubim i čulo mirisa, neće više biti načina da dokažete da postojite vrše od stolice. Pod takvim uslovima, svedočanstvo drugih koje bi garantovalo postojanje iščezava.
– Zar to nisu argumenti biskupa Berklija?
– Tako je. Ali vas nisu ubedili, zar ne?
Smeška se.
Priznajem da me, zbilja, nisu ubedili.
– Razume se, – nastavlja – već je Hjum rekao: ti Berklijevi argumenti nikako ne mogu biti pobijeni, ali ni najmanje nisu ubedljivi. Zato on, hoću reći Hjum, smatra kako postojanje stolice, stola, čitavog spoljašnjeg sveta, može biti samo čin vere, „belief“ kako on to kaže na svom jeziku. Vidite koliko je teško dokazati da nešto tako veličanstveno, ne samo sa svojim stolicama, nego i sa oblakoderima, svojim zvezdama i kometama, svojom atomskom bombom, svojim strašnim oklopnjačama i svojim ogromnim gradovima, može biti jednako malo stvarno kao i san. Naprotiv, san, iz te perspektive, ima isto onoliko mogućnosti da bude stvaran kao i ova fantazmagorija od našeg dnevnog sveta…
Razgovor vodio Karlos Katanija
prevela sa španskog Aleksandra Mančić
