Anatomija Fenomena

Istorija sdigr appr [Tema: Harms]

nevid-teatar-iz-banje-luke-vraticemo-pozorisnoj-kulturi-dostojanstvo_4_1418642629

ISTORIJA SDIGR APPR

Andrej Semjonovič: Zdravo, Peća.

Pjotr Pavlovič: Zdravo, zdravo. Guten Morgen. Kuda juriš.

Andrej Semjonovič pružio je ruku Pjotru Pavloviču, a Pjotr Pavlovič uhvatili su ruku Andreja Semjonoviča i tako je trgnuli, da je Andrej Semjonovič ostao bez ruke i od straha je udario u bežanje. Pjotr Pavlovič su jurili za Andrejem Semjonovičem i vikali: ”Ja sam ti, huljo, ruku otkinuo, a evo sačekaj, sustignuću te, tako ću ti i glavu otkinuti!”

Andrej Semjonovič se neočekivano odrazio i preskočio jarak, a Pjotr Pavlovič nisu mogli da preskoče jarak i ostali su s druge strane.

Andrej Semjonovič: Šta je? Nisi me sustigao?

Pjotr Pavlovič: A ovo si evo video? ( I pokazali su ruku Andreja Semjonoviča.)

Andrej Semjonovič: To je moja ruka!

Pjotr Pavlovič: Da-da, ruka je vaša! Čime ćete da mašete?

Andrej Semjonovič: Maramicom.

Pjotr Pavlovič: Lepo, nema šta! Jednu ruku u džep zavukao, a glavu nema čime da počeše.

Andrej Semjonovič: Peća! Hajde ovako: Ja ću nešto da ti dam, a ti mi vrati moju ruku.

Pjotr Pavlovič: Ne, neću da ti vratim ruku. Bolje je i ne traži. Ali evo, ako želiš, poći ćemo do profesora Tartarelina – on će te izlečiti.

Andrej Semjonovič poskoči od radosti i pođe do profesora Tartarelina.

Andrej Semjonovič: Poštovani profesore, izlečite mi ruku. Nju je otkinuo moj prijatelj

Pjotr Pavlovič i ne vraća je nazad.

Pjotr Pavlovič su stajali u profesorovom predsoblju i demonski se kikotali. Pod njihovom miškom bila je ruka Andreja Semjonoviča, koju su oni prezrivo držali, slično tašni.

Pregledavši rame Andreja Semjonoviča, profesor zapali cigaretu i izusti:

Ovo je velika ppanica.

Andrej Semjonovič: Izvinite, kako ste rekli?

Profesor: Pranica.

Andrej Semjonovič: Ranica?

Profesor: Da, da, da. Panica. Pa-ni-ca!

Andrej Semjonovič: Dobra ranica, ako baš i ruke nema.

Iz predsoblja se razleže smeh

Profesor: Jao! Ko se to tamo šmeje?

Andrej Semjonovič: To je tako prosto. Ne obraćajte pažnju.

Profesor: Ho! Ša zadovoljstvom. Želite li, štogod da čitamo?

Andrej Semjonovič: Ali vi mene lečite.

Profesor: Da, da, da. Čitaćemo, a zatim ću vas lečiti. Sedite.

Obojica sedaju

Profesor: Ako želite, čitaću vam svoju nauku?

Andrej Semjonovič: Izvolite! Vrlo interesantno.

Profesor: Samo, ja sam je izložio u stihovima.

Andrej Semjonovič: To je strašno interesantno.

Profesor: Evo, he-he, čitaću vam odavde dovde. Ovde je reč o unutrašnjim organima, a ovde već o zglobovima.

Pjotr Pavlovič (ulazeći u sobu):

Zdigr appr ustr ustr
ja donosim tuđu ruku
zdigr appr ustr ustr
gde je profesor Tartarelin?

zdigr appr ustr ustr
gde su sati primanja?
ako su tričarije te
s dva tega do samoga tla

ovi satići bakice
preleteli parabolu
zdigr appr ustr ustr
hod satova stade sa mnom

zameni ih karabistr
na postolju zdigr appr
sa beskonačnom rukom
podešenom kao kraci

od minute za minutom
na put jure pogorelci
a pod belim brojčanikom
ploča vrti ustr ustr

i umotan sav mantilom
važno seda karabistr
on sekunde za primanje
gleda motor ravomerni

da vreme šetalo ne bi
gde je profesor Tartarelin
gde Andrej Semjonovič zdigr
jednoruki zdigr appr

leči zdigr appr ustr
podešava svoju ruku
prikucava svoje prste
zdigr appr zakucava

zdigr appr ustr kuca.

Profesor Tartarelin: To ste vi, Pjotr Pavloviču, osakatili građanina?

Pjotr Pavlovič: Ruku sam iščupao iz manžete.

Andrej Semjonovič: Vijao me je.

Profesor: Odgovorite!

Pjotr Pavlovič se smeje.

Karabistr: Gvindaleja!

Pjotr Pavlovič: Karabistr!

Karabistr: Gvindalan.

Profesor: Ispričajte, kako je bilo.

Andrej Semjonovič:

Išao sam poljem nedavno i iznenada vidim: Peća mi u susret ide mirno i, kao da me ne primećuje, želi pored da protrči.

Ah, Peća! – ja mu vičem –

Zdravo, Peća, prijatelju moj, jasno je nisi primetio, da ti u susret idem.

Pjotr Pavlovič:

Al prevlast situacija

i raskršće događaja

do danas, sve od iskoni,

nama vlada, ko s detetom,

muči glađu u pustinji,

šiba u sobi knutom.

Profesor: Tako je, tako je – to je razumljivo. Sticaj okolnosti. To je tačno. Zakon.

Ovde su se neočekivano Pjotr Pavlovič nagnuli ka profesoru i odgrizli mu uvo. Andrej Semjonovič je potrčao po milicionera, a Pjotr Pavlovič su bacili na pod ruku Andreja Semjonoviča, stavili na sto odgrizeno uvo profesora Tartarelina i neprimetno otišli sporednim stepeništem.

Profesor je ležao na podu i stenjao.

Jao-jao-jao, kako boli! – stenjao je profesor. – Moja rana gori i krvari. Gde će se naći takav sažaljiv čovek, koji će da mi ispere ranu i polije je kolodijem?!

Bilo je čarobno veče. Visoke zvezde, raspoređene na nebu utvrđenim položajima, sijale su nadole. Andrej Semjonovič, dišući punim grudima, vukao je dva milicionera ka domu  profesora Tartarelina. Mašući svojom jedinom rukom, Andrej Semjonovič je pričao o onome što se zbilo.

Milicioner upita Andreja Semjonoviča:

– Kako se zove ta protuva?

Andrej Semjonovič nije odao svog druga i, štaviše, nije rekao ni njegovo ime.

Tada oba milicionera upitahu Andreja Semjonoviča:

– Recite nam, da li ga odavno poznajete?

– Od malena, kad sam bio još eto takav – reče Andrej Semjonovič.

– A kako on izgleda? – upitahu milicioneri.

– Karakteriše ga duga crna brada – reče Andrej Semjonovič.

Milicioneri se zaustaviše, s naporom pritegnuše svoje opasače i, otvorivši usta, zapevaše otegnutim noćnim glasovima:

Ah, što je to zanimljivo,

prijatelj je bio mlad,

a porastao je, kad on

poče da ide s bradom.

– Vi imate dosta dobre glasove, dozvolite da vam se zahvalim – reče Andrej Semjonovič i pruži milicionerima prazan rukav, zato što ruke nije imao.

– Mi možemo i o naučnim temama da porazgovaramo – rekoše milicioneri u horu.

Andrej Semjonovič mahnu praznim rukavom.

– Zemlja ima sedam okeana – započeše milicioneri. – Fizičari su posmatrali sunčeve pege i došli do zaključka da na planetama nema vodonika i da je tamo nepodesan bilo kakav zajednički život.

U našoj atmosferi postoji takva tačka, koja ozleđuje svaki centar.

Engleski krematorijum Albert Ajnštajn izumeo je takvu intrigu, kroz koju je svaka pojava relativna.

– O mili milicioneri! – poče usrdno da moli Andrej Semjonovič. – Brže trčite, inače će moj prijatelj da definitivno ubije profesora Tartarelina.

Jedan milicioner se zvao Volođa, a drugi Serjoža. Volođa je uhvatio za ruku Serjožu, a Serjoža je uhvatio Andreja Semjonoviča za rukav, i sve troje su potrčali.

– Gledajte, trče tri insitutkinje! – vikaše za njima kočijaši. Jedan je čak zviznuo

Serjožu bičem po guzici.

– Pričekaj! Kad se vratim ima da mi platiš kaznu! – poviče Serjoža, ne ispuštajući iz ruku Andreja Semjonoviča.

Dotrčavši do profesorove kuće, sva trojica rekoše:

– Ho! – i zaustaviše se.

– Stepeništem, na treći sprat! – zapovedi Andrej Semjonovič.

– Hoch!* – povikaše milicioneri i pojuriše stepeništem.

Namah razbivši ramenom vrata, banuli su u kabinet profesora Tartarelina.

Profesor Tartarelin je sedeo na podu, a njegova žena klečila je na kolenima ispred njega i ružičastim svilenim končićem prišivala mu uvo. Profesor je držao u rukama makaze i izrezao je haljinu na ženinom trbuhu. Kada se pomolio goli ženin trbuh, profesor ga protrlja dlanom i pogleda u njega, kao u ogledalo.

– Kud šiješ? Zar ne vidiš da je jedno uvo od drugog više ispalo? – reče ljutito profesor.

Žena opara uvo i poče da ga ponovo prišiva.

Goli ženski trbuh, kao što se vidi, razveselio je profesora. Brci su mu se nakostrešili, a očice zasijale.

– Katenjka – reče profesor – de prekini da mi prišivaš uvo negde sa strane, prišij mi ga bolje na obraz.

Katenjka, žena profesora Tartarelina, strpljivo, po drugi put opara uvo i poče da ga prišiva na profesorov obraz.

– Jao, kako me golica! Ha-ha-ha! Kako me golica! – smejao se profesor, ali odjednom, spazivši milicionere koji su stajali na pragu, zaćuta i postade ozbiljan.

Milicioner Serjoža: Gde je ovde postradali?

Milicioner Volođa: Kome su ovde odgrizli uvo?

Profesor (podižući se na noge): Gospodo! Ja – čovek, koji izučava nauku evo već, hvala bogu, pedeset i šest godina, ne mešam se ni u kakve druge stvari. Ako mislite da su mi odgrizli uvo, jako se varate. Kao što vidite, oba su mi uva cela. Jedno je, istina, na obrazu, ali takva je moja volja.

Milicioner Serjoža: Stvarno, tačno, oba su uva tu.

Milicioner Volođa: U mog brata od strica, ovako su pod nosom rasle obrve.

Milicioner Serjoža: Ne obrve, već prosto brkovi.

Karabistr: Fasfalakat!

Profesor: Završeni su sati primanja.

Profesorova žena: Vreme je da se spava.

Andrej Semjonovič (ulazeći): Pola je dvanaest.

Milicioneri horom: Tihe noći.

Eho: Slatko spavajte.

Profesor leže na pod, ostali takođe ležu i tonu u san.

SAN

tiho pljuska okean

stene preteće du du

tiho sija okean

a čovek svira frulu

tiho morem jurcaju

straha beli snovi

ribe skliske pevaju

zvezde padaju s lune

kućica nežna stoji

vrata širinom zjape

peći tople nadu doje

u kući straža snatri

a na krovu baba dremka

na njenom krivom nosu

tihim vetrom uvo pljeska

sa svih strana duva kosu

a na drvu kukavica

kroz cviker gleda na sever

ne gledaj moja kukavico

ne gledaj svu noć na sever

tamo vetar karabistr

u brojkama čuva vreme

tamo jastreb stigr ustr

samo sebi vreba plen

Pjotr Pavlovič:

Neko je u tami usnuo,

pipam, njušim: stolac i sto,

nabasavam na komodu

vidim drvo bergamota,

ja hitam, otkidam kruške,

dođavola, to su uške!

Trčim nadesno, bojim se,

preda mnom dubrava stoji,

natrag, i tako i onako,

nabijam se na dovratak,

noge klecaju, vuku leći,

mislio je: Vrata su – peć,

skoči levo – tamo krevet,

upomoć!…

Profesor (budeći se): šta?…

Andrej Semjonovič (brzo se dižući): Fuj! Sanjao sam da su nam svima potrgali uši.

(Pali svetlo).

Kao što se vidi, dok su svi spavali, dolazili su Pjotr Pavlovič i odrezali svima uši.

Zapažanje milicionera Serjože:

– San se obistinio!

(April? 1929. godine).

Danil Harms

Ostavite komentar:

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.