N. Petrovu
Ivan Ivanovič Susanjin (upravo ona istorijska ličnost, koja je svoj život dala za cara i kasnije bila opevana u Glinkinoj operi) navratio jednom u rusku krčmu, seo za sto, i zatražio krmenadlu. Dok je gazda pekao krmenadlu, Ivan Ivanovič je zubima zagrizao svoju bradu i zamislio se; imao je takav običaj.
Prošlo je trideset i pet trenutaka vremena, i gazda na okrugloj drvenoj daščici donese Ivanu Ivanoviču krmenadlu. Ivan Ivanovič je bio gladan i, po običaju toga vremena, uhvati krmenadlu rukama i poče da je jede. Ali, žureći se da utoli svoju glad, Ivan Ivanovič je tako halapljivo navalio na krmenadlu, da je zaboravio da iz usta izvadi bradu pa je pojeo krmenadlu sa komadom vlastite brade.
I eto, baš ovde se i desila nezgoda, jer nije prošlo ni petnaest trenutaka, a u trbuhu Ivana Ivanoviča počeli su jaki grčevi. Ivan Ivanovič odskoči od stola i pojuri na dvorište.
Gazda je bio povikao Ivanu Ivanoviču: “Gledaj, kako ti je iščupana brada”. Ali, Ivan Ivanovič je, ne obraćajući ni na šta pažnju, bio već istrčao na dvorište.
Tada boljar Vrčigub, koji je sedeo u uglu krčme i pio širu, udari pesnicom po stolu i uzviknu: “Ko je ovaj?” A gazda, duboko se klanjajući, odgovori boljaru: “Ovo je naš rodoljub Ivan Ivanovič Susanjin”. – “A tako!” – reče boljar, ispijajući širu.
– “Želite li možda ribice?” – upita gazda. “Marš u k…c!” – vrisne boljar i baci na gazdu vrč. Vrč prozviždi kraj gazdine glave, izlete kroz prozor na dvorište i mazne po zubima poput orla sedećeg Ivana Ivanoviča. Ivan Ivanovič se uhvati rukom za obraz i pade na bok.
Tu, s desne strane, iz staje istrča Šaran i, preskočivši korito, u kojem je usred pomija ležala svinja, s krikom potrča k vratima. Iz krčme se pomoli gazda. “Šta se dereš?” – upita Šarana.
Ali Šaran, ništa ne odgovarajući, pobeže.
Gazda izađe na dvorište i ugleda Susanjina, kako nepomično leži na zemlji. Gazda mu se približi još bliže i zaviri mu u lice. Susanjin je netremice gledao u gazdu. “Da li si živ?” – upita ga gazda. “Živ sam, samo se bojim da me još nešto ne udari” – reče Susanjin. “Neće – reče gazda – ne boj se. Boljar Vrčegub te je umalo ubio, ali sada je otišao” – “E, hvala ti, bože! – reče Ivan Susanjin, podižući se sa zemlje. – Ja sam hrabar čovek, ali jedino svoj život badava ne volim da poklonim. Eto, priljubio sam se uz zemlju i čekao: šta će dalje da bude? Na prvi znak bih, na stomaku, do samog Eldirinog naselja otpuzao… Evo, gle kako mi je obraz raznelo. Bože sveti! Pola brade mi je otkinulo!” – “To ti je još i ranije tako bilo” – reče gazda. “Kako to ranije? – povika rodoljub Susanjin. – Šta, po tebi, ja sam tako s iščupanom bradom išao?” – “Da” – reče gazda. “Ah ti, mufljuze” – izgovori Ivan Susanjin. Gazda zažmuri i, zamahnuvši, iz sve snage lupi Susanjina po uhu. Rodoljub Susanjin se sruši na zemlji i obamre.
“Eto ti! Sam si mufljuz!” – reče gazda i otide u krčmu.
Nekoliko trenutaka Susanjin je ležao na zemlji i osluškivao, ali, ne čujući ništa sumnjivog, oprezno je podigao glavu i pogledao unaokolo. Na dvorištu nije bilo nikoga, ako se ne računa svinja, koja se, ispavši iz korita, sada valjala u blatnjavoj lokvi.
Obazirući se, Ivan Susanjin se prišunja vratima. Vrata su, na sreću, bila otvorena, i rodoljub Ivan Susanjin, izvijajući se po zemlji kao crv, poče da puzi u pravcu Eldirinog naselja.
To je bila epizoda iz života čuvene istorijske ličnosti, koja je dala svoj život za cara i zatim bila opevana u Glinkinoj operi.
Danil Harms
1939.
