Tekst preuzet iz časopisa Gradac 152-153 (2004.)
Ovaj broj je priredio Novica Milić
145.
Savršeno ne treba da je postalo. – Navikli smo da se kod svake savršenosti uzdržavamo pitanja o postajanju: radujemo se sadašnjem, kao da se ovo udarom neke čarobne palice uzdiglo od tla. Ovde verovatno još stojimo pod uticajem prastarog mitološkog osećanja. Još nam je tako blisko osećanje (na primer, kod nekog grčkog hrama kao što je onaj kod Pestuma), kao da je jednog jutra neki bog, igrajući se, iz ogromnog tereta izgradio sebi stanište: drugi put, kao da je neka duša, iznebuha, čarolijom pretvorena u kamen i sad bi htela da govori kroz njega. Umetnik zna da njegovo delo potpuno deluje samo kada pobuđuje verovanje u improvizaciju, u čudesnu iznenadnost nastanka; i
tako on potpomaže tu iluziju i pri početku stvaranja uvodi u umetnost, kao sredstva obmane, one elemente oduševljenog nemira, nereda koji slepo zahvata, snevanja koja osluškuje, kako bi dušu posmatrača ili slušaoca uskladio tako da veruje u iznenadno izviranje savršenog. –
Nauka o umetnosti tu iluziju, po sebi se razume, mora najodlučnije da ospori i da ukaže na pogrešne zaključke i razmaženost intelekta na osnovu kojih on trči umetniku u mrežu.
146.
Umetnikovo čulo za istinu. – Umetnik ima slabiju moralnost u pogledu saznanja istina od mislioca; on uopšte ne može da se uzdrži od blistavih, dubokoumnih tumačenja života, i okreće se protiv trezvenih, prostih metoda i rezultata. On se prividno bori za više dostojanstvo i značaj čoveka; u stvari, on ne želi da napusti najdelotvornije pretpostavke za svoju umetnost, dakle ono fantastično, mitsko, nesigurno, ekstremno, čulo za simboličko, precenjivanje ličnosti, verovanje u nešto čudesno u geniju: on, dakle, smatra da je nastavljanje njegove vrste stvaranja važnije nego naučna predanost istinskom u svakom liku – ova mu izgleda još tako prosta.
147.
Umetnost kao ona koja priziva mrtve. –
Umetnost, osim što ima zadatak da konzervira, takođe nanovo boji iščezle, izbledele predstave; ona, kada rešava taj zadatak, sklapa savez sa različitim dobima i ponovo vraća njihove duhove. To što ovde nastaje je doduše samo prividan život – kao iznad grobova, ili kao povratak dragih pokojnika u snu – ali bar na trenutak još jednom bivaju pokrenuta stara osećanja i srce zakuca po jednom inače zaboravljenom taktu. Sada moramo zbog te opšte koristi od umetnosti da osmotrimo i samog umetnika, i vidimo da on ne stoji u najistaknutijem redu prosvećenja i napredujućeg odrastanja čovečanstva: čitavog života on ostaje dete ili mladić i vraća se na stanovište na kojem ga je obuzeo njegov umetnički nagon; ali osećanja prvih stepena života bliža su, kao što je poznato, onim ranijim vremenima, nego našem stoleću. I nehotice, njegov zadatak postaje da podetinji čovečanstvo; to je njegova slava i njegova ograničenost.
148.
Pesnik kao onaj koji olakšava život. –
Pesnici, ukoliko i oni žele da olakšaju život ljudi, ili odvraćaju pogled od tegobne sadašnjice, ili pomažu sadašnjosti svetlom kojem pomažu da u novim bojama baci svoje zrake iz prošlosti.
Da bi to mogli, oni moraju i sami da budu na mnogo načina bića koja se osvrću unazad: tako da se mogu uzeti kao mostovi ka sasvim dalekim vremenima i predstavama, ka izumirućim ili izumrlim religijama i kulturama. Oni su, u stvari, uvek i nužno epigoni. Svakako, o njihovim sredstvima za olakšavanje života može se reći i nešto nepovoljno: oni utoljuju i leče samo privremeno, samo na trenutak; oni čak sprečavaju ljude da rade na nekom stvarnom poboljšanju svoga stanja, jer potiru i palijativno prazne upravo one strasti i nezadovoljstva koje nagone na delanje.
149.
Spora strela lepote. – Najplemenitija vrsta lepote je ona koja ne zanosi najednom, ne započinje burno i opojno (takav način lako pobuđuje gađenje), nego dugo i polako prokapava, tako da je skoro neprimetno nosimo sa sobom i ponovo je dotičemo nekad u snu, ali konačno, pošto dugo i smerno leži na našim srcima, ona potpuno stiče posed nad nama i naše oči puni suzama, a naša srca čežnjom. –
Za čim čeznemo pri pogledu na lepotu?
Za tim da budemo lepi: uobražavamo da bi sa tim morala biti povezana velika sreća. – Ali, to je zabluda.
150.
Oduhovljenje umetnosti. – Umetnost podiže glavu tamo gde popuštaju religije. Ona preuzima mnoštvo osećanja i raspoloženja koje je proizvela religija, prima ga k srcu, i sad i sama postaje dublja, produhovljenija, tako da može da pruži ushićenje i oduševljenost kakvo ranije ne bi mogla. Bogatstvo religioznog osećanja naraslo do bujice uvek nanovo izbija i želi da osvoji sebi nova carstva: ali rastuća prosvećenost uzdrmala je dogme religije i ulila temeljno nepoverenje; tako se osećanje koje je prosvećenost potisnula iz religiozne sfere okreće umetnosti, u pojedinim slučajevima i političkom životu, čak i direktno nauci. Svuda gde se na ljudskim stremljenjima opažaju više i tmurnije boje smemo da pretpostavimo da su na tome ostali duhovna groznica, miris tamjana i senke crkve.
151.
Čime ulepšava metar. – Metar prebacuje veo preko realnosti; on izaziva izveštačenost govora i nečistoću mišljenja; senkama koje baca preko misli, on čas pokriva, čas ističe. Kako su senke nužne da bi se ulepšavalo, to je nužno i ono „potmulo” da bi se pojasnilo. –Umetnost čini podnošljivim izgled života time što preko njega prebacuje veo nečistog mišljenja.
152.
Umetnost ružne duše. – Umetnost se povlači u suviše uske okvire ako se zahteva da se u njoj smeju izraziti samo uredne duše koje lebde u moralnoj ravnoteži.
Kako u likovnim umetnostima, tako i u muzici i pesništvu postoji umetnost ružne duše, pored umetnosti lepe duše; i najsnažnija dejstva umetnosti, duševni lom, pokretanje kamena i očovečenje životinja, možda najčešće polaze za rukom upravo toj umetnosti.
153.
Umetnost rastužuje mislioca. – Koliko je jaka metafizička potreba i kako još priroda na kraju od nje teško odustaje, može se razabrati otuda što kod slobodoumnog čoveka, čak i kada se okanio svega metafizičkog, najviša dejstva umetnosti lako mogu da proizvedu sazvučje dugo zamuklih, čak pokidanih metafizičkih struna – tako, na primer, da se na nekom mestu Betovenove Devete simfonije on oseća kao da lebdi iznad zemlje u kakvoj zvezdanoj katedrali, sa snom o besmrtnosti u srcu: čini mu se da sve zvezde trepere oko njega, a zemlja da tone sve dublje. – Postane li svestan tog stanja, osetiće u srcu duboki ujed i uzdisaće za čovekom koji bi mu povratio izgubljenu ljubav, nazovimo je sad religijom ili metafizikom. U takvim trenucima njegov intelektualni karakter biva stavljen na probu.
154.
Igrati se sa životom. – Lakoća i lakomislenost homerske fantazije bile su nužne kako bi se ućutkali i privremeno ukinuli prekomerno strasna narav i preterano oštar um Grka. Kod njih govori razum: kako opor i grozan onda izgleda život! Oni se ne obmanjuju, ali hotimice okružuju život lažima. Simonid savetuje svojim zemljacima da život prihvate kao igru; ozbiljnost kao bol im je bila dobro poznata (čovekova beda je, štaviše, tema o kojoj su bogovi tako rado voleli da slušaju), i oni su znali da bi jedino pomoću same umetnosti beda mogla da postane zadovoljstvo. Kao kazna za taj uvid oni su bili tako mučeni željom da fabuliraju, da im je u svakodnevnom životu postalo teško da se oslobode laži i obmane, kao što svaki pesnički narod ima takvu želju za laži, a osim toga poseduje i nevinost. Susedni narodi su to katkad smatrali očajanjem.
Fridrih Niče
nastaviće se
