209.
Radost u starosti. – Mislilac, kao i umetnik koji je svoje bolje Ja spasao u delu, oseća jednu skoro pakosnu radost kada vidi kako njegovo telo i duh tokom vremena polako bivaju načeti i narušeni, kao da iz nekog ugla posmatraju lopova koji posluje oko njihovog trezora, znajući da je ovaj prazan i da su sva blaga sklonjena.
208.
Tiha plodnost. – Rođeni aristokrati duha nisu revnosni; njihovo stvaralaštvo ukazuje se i pada jedne tihe jesenje večeri sa drveta, bez žurne žudnje, ubrzavanja ili guranja nečim novim. Neprestano htenje za stvaranjem je opšte i pokazuje ljubomoru, zavist, častoljublje. Ako smo nešto, nije nam zapravo potrebno ništa da napravimo – a ipak činimo veoma mnogo. Iznad „produktivnog” čoveka postoji još jedan viši rod.
211.
Ahil i Homer. – Uvek je kao između Ahila i Homera: jedan ima doživljaj, osećanje, a drugi ga opisuje. Stvaran pisac samo daje reč afektu i iskustvu drugoga, on je umetnik da iz onoga malo što je osetio mnogo odgonetne. Umetnici ni u kom slučaju nisu ljudi velikih strasti, ali se često pokazuju takvim u nesvesnom osećanju da više verujemo strasti koju su oslikali ako njihov sopstveni život govori u prilog iskustvu iz te oblasti. Samo treba da se prepustimo, da se ne uzdržavamo, da priuštimo otvoreni prostor za igru njegovoj jarosti, njegovoj žudnji, i čitav svet odmah viče: kako je on strastan! Ali, to ima neke veze sa duboko ukorenjenom strašću koja ispija pojedinca i često ga proždire: onaj ko tu strast doživljava sigurno je ne opisuje u dramama, tonovima ili romanima. Umetnici su često neobuzdane individue, u meri u kojoj nisu umetnici: ali, to je nešto drugo.
212.
Stara sumnja u dejstvo umetnosti. – Treba li samilost i strah stvarno, kao što hoće Aristotel, da budu ispražnjeni pomoću tragedije, tako da se slušaoci hladniji i mirniji vrate kućama? Treba li priče o duhovima da nas čine manje plašljivim i praznovernim? Kod nekih psihičkih procesa, na primer kod ljubavnog užitka, istina je da sa zadovoljenjem jednog zahteva dolazi do utaživanja i privremenog smirivanja nagona. Ali, strah i samilost nisu u tom smislu zahtevi određenih organa koji mogu hteti da budu olakšani. I, na duge staze, svaki nagon čak biva pojačan upražnjavanjem njegovog zadovoljenja, uprkos onom periodičnom utaživanju. Bilo bi moguće da samilost i strah u svakom pojedinom slučaju bivaju ublaženi i rasterećeni pomoću tragedije: uprkos tome oni bi u celini mogli da budu uopšte veći zahvaljujući tragičkom uticaju, i Platon ima pravo kada misli da se preko tragedije postaje ukupno strašljiviji i ganutljiviji. Samim tragičnim pesnicima bi onda nužno pripadao sumorniji, bojažljiviji pogled na svet i meka, osetljiva, plačljiva duša kakva bi odgovarala Platonovom mišljenju, ako se oni, kao i čitava gradska zajednica koja se njima posebno naslađuje, izopačuju u sve većoj neumerenosti i neobuzdanosti. – Ali, kakvo pravo uopšte ima naše vreme da pruži odgovor na veliko Platonovo pitanje o moralnom uticaju umetnosti? Ako bismo i imali umetnost – gde imamo uticaj, ma koji uticaj umetnosti?
213.
Radost u bezumlju. – Kako se čovek može radovati bezumlju? To je, naime, slučaj ukoliko se na svetu smeje; može se, štaviše, reći da skoro svuda gde postoji, sreća postoji i radost u bezumlju. Izvrtanje iskustva u suprotnost, svrsishodnog u besciljno, nužnog u proizvoljno ipak tako da taj postupak ne pravi senke i samo najednom se predstavlja iz razuzdanosti – razgaljuje nas jer nas momentalno oslobađa pritiska nužnog, svrsishodnog i shodnog iskustvu, u kojima obično vidimo svoje neumoljive gospodare; mi igramo i pevamo onda kada se očekivano (što nas obično čini bojažljivim i sputava), ne nanoseći štetu, prazni. To je radost robova na saturnalijama.
214.
Oplemenjivanje stvarnosti. – Ljudi su u afrodizijskim biljkama videli božanstvo i sa zahvalnošću i obožavanjem osećali da ono u njima deluje; tokom vremena taj afekat je bio povezan sa visokim nizom predstava i time, u stvari, veoma oplemenjen. Tako su neki narodi, usled te umetnosti idealizovanja, iz bolesti stvorili velike pomoćne snage kulture: na primer Grci, koji su u ranijim stolećima patili od velikih nervnih epidemija (nekih vrsta epilepsije i mišićnih grčeva), i odatle izveli veličanstveni tip bahanatkinje. – Grci su, naime, posedovali ništa manje do jedno snažno zdravlje – njihova tajna je bila da i bolesti, ako su samo bile moćne, slave kao božanstvo.
215.
Muzika. – Muzika nije po sebi i za sebe tako značajna za našu unutrašnjost, tako duboko uzbuđujuća, da bi smela da važi kao neposredni jezik osećanja; već njena prastara povezanost sa poezijom je postavila toliko simbolike u ritmičko kretanje, u snagu i slabost tonova, da mi sada uobražavamo da ona govori direktno unutrašnjosti i da dolazi iz unutrašnjosti. Dramska muzika je moguća tek kada je umetnost tonova osvojila ogromnu oblast simboličkih sredstava pomoću peva, opere i stostrukih pokušaja tonskog slikarstva. „Apsolutna muzika” je ili forma po sebi, u grubom stanju muzike, gde zvučanje određenog trajanja i različite snage uopšte čini zadovoljstvo, ili je bez poezije već simbolika formi koja govori razumevanju pošto su u dugom razvoju obe umetnosti bile povezane i konačno je muzička forma sasvim prožeta nitima pojmova i osećanja. Ljudi koji su zaostali u muzičkom razvoju mogu da čisto formalistički osete tonski komad u kojem napredni sve razumeju simbolički.
Po sebi nijedna muzika nije duboka ni puna značenja, ona ne govori o „volji“ , o „stvari po sebi“; to bi intelekt mogao da uobrazi tek u dobu koje bi čitav opseg unutrašnjeg života osvojilo za muzičku simboliku. Sam intelekt je tu važnost prvo položio u zvuk, kao što je u odnose linija i masa kod arhitekture isto tako položio važnost, koja je, međutim, po sebi sasvim tuđa mehaničkim zakonima.
216.
Lice i jezik. – Starija od jezika je mimika lica koja se zbiva i nezavisno od volje i koja je još i sada, pri opštem potiskivanju jezika lica i izgrađenog vladanja mišićima, tako jaka da neko uzbuđeno lice ne možemo da posmatramo bez inervacije sopstvenog lica (primetimo da fingirano zevanje koje neko vidi kod njega izaziva prirodno zevanje). Lice koje se podražava vodi onoga ko podražava natrag do osećanja koje se izražava licem ili telom podražavanog. Tako smo učili da razumemo: tako još dete uči da razume majku. Uopšte, bolna osećanja se mogu dobro izraziti i pokretima lica koji sa svoje strane prouzrokuju bol (na primer, čupanjem kose, udaranjem u grudi, nasilnim gutanjem i naprezanjem mišića lica). Obrnuto: mimika prijatnosti je sama prijatna i time je podesna za lako saopštavanje (smeh kao ispoljavanje golicanja koje je prijatno služi, međutim, i kao izraz drugih prijatnih osećanja). –
Čim smo se razumeli u pokrete lica, mogla je da nastane jedna simbolika lica: mislim, mogli smo se sporazumeti oko jezika tonskih znakova tako da su najpre načinjeni zvuk i izraz lica (za koji zvuk simbolički dolazi), a kasnije samo zvuk.
- Izgleda da se tu u rano doba često dešavalo isto ono što se i sada odvija pred našim očima i ušima u razvoju muzike, naime dramske muzike: dok je muzika najpre, bez objašnjavajućeg plesa i mima (jezika lica), prazan zvuk, dugom navikom na uporednost muzike i pokreta uho se naučilo na trenutno tumačenje tonskih figura i došlo konačno do visine brzog razumevanja, gde mu više nisu neophodni vidljivi pokreti i gde bez njih razume muzičke pesnike. Tada govorimo o apsolutnoj muzici, što znači o muzici u kojoj se sve odmah simbolički razume bez daljih pomoćnih sredstava.
Fridrih Niče
Nastaviće se
