priredila i s francuskog prevela Mirjana Miočinović
Uvodna napomena
Prepiska Danila Kiša, kao deo ostavštine namenjene testamentom pisca SANU, već je arhivistički obrađena i nalazi se u pomenutoj ustanovi. Ona obuhvata 723 pisma. Pisma samog Danila Kiša retka su, jer pisac, osim u slučaju zvanične ili poslovne prepiske, nije pisao u duplikatu. Svoja privatna pisma, očigledno, nije “namenjivao istoriji”. Sređujući prepisku pre njene predaje Arhivu SANU, a uz veliku pomoć gospođe Pascale Delpech, uspeli smo da dođemo do izvesnog broja Kišovih pisama, koja se mogu smatrati privatnim, zahvaljujući spremnosti primalaca da nam njihove fotokopije dostave. Putokaz u traganju za njima bila su pisma Kišovih korespondenata koja su pružala dokaze o dopisivanju. Te su fotokopije priložene prepisci u nadi da nisu jedine do kojih smo došli.
Kišova privatna pisma u koja smo imali uvid često svedoče o otporu prema ovoj vrsti komuniciranja i o nezainteresovanosti za prepisku kao “knjiženi žanr”. Dokaze o tome čitalac će naći i u ovom izboru, u pismu upućenom gospođi Ilmi Rakusa. A evo i jednog primera iz skromne prepiske s Borislavom Pekićem. “Dakle, nema čoveka koji više voli da prima pisma a da je manje oran da ga napiše, nego što sam ja. Da sam Amerikanac, išao bih kod psihijatra, da ispita uzroke tog mog stanja.” I pred kraj istog pisma (26. VI 1972) dodaje: “Ili ćes se možda ti pojaviti uskoro. Javi mi to, jako ćeš me obradovati. I osloboditi me strašne obaveze da pišem pismo. (Sav sam u goloj vodi.)”
Za razliku od nebrige prema sopstvenim pismima, Kiš je brižljivo čuvao pisma koja je dobijao od drugih, bilo da su ih slali prijatelji ili nepoznati čitaoci, prevodioci ili izdavači (što već ulazi u sferu poslovnih obaveza) ili neke od zvaničnih jugoslovenskih institucija (čija ga je suva jednoobrazna retorika, uz elementarnu neučitivost u oslovaljavanju, ako ga je uopšte i bilo, uvek zapanjivala).
Do sada je objavljen vrlo mali deo Kišove prepiske, uglavnom u našem izboru. Najpotpuniji je i tematski najzaokruženiji Izbor iz prepiske (Vršac, KOV, 2005). Uz dvanaest Kišovih pisama, tu su, pored ostalog, pisma Oskara Daviča, Milovana Đilasa, Miroslava Krleže i Zuka Džumhura, nekoliko pisama čitalaca, a od prijatelja jedino pisma Marije Čudine i Pjotra Raviča, kasnije junaka Kišove pripovetke “Jurij Golec”. U časopisu Kovine (V, 7, 2005) obajvljena su pisma Ervina Šinka, Lajoša Kašaka, Klare Kašak i Ištvana Eršija, u izboru i prevodu s mađarskog Marka Čudića. U istom časopisu (VII, 10, 2007) čitalac će naći dva pisma Lorana Metzgera, Kišovog prevodioca na malezijski, posrednički povezana s nekoliko reči Morisa Nadoa, upućenih piscu. Ovome treba dodati pisma Bulata Okudžave i Sergeja Dovlatova štampana u Ruskom almanahu (11, 2006) i nekoliko Kišovih pisama Borislavu Pekiću ( B. P., Korespondencija kao život, Novi Sad, Solaris, 2002; priredila Ljiljana Pekić).
Izbor iz prepiske namenjen Sarajevskim sveskama nema jasnu objedinjujuću nit. Osim pisama Suzan Sontag, Ilme Rakusa i Žaka Lakarijera, koja svedoče o prijateljskoj povezanosti s piscem, ostala pripadaju čitaocima, često profesionalno povezanim s književnošću, do kojih Kišove knjige dolaze najčešće igrom slučaja. Uključili smo ih u ovaj izbor zbog zanimljivosti sudova i kao potvrdu Kišove tvrdnje da je njegovih čitalaca malo i da su slični njemu. O ovim korespondentima često nemamo više podataka od onih koje nude sama pisma. Tome smo dodali i dva pisma Sonje Lejto Ribeira, urednice brazilskog časopisa Folha de Sõo Paulo, u čijem je dodatku Folhetim (1986), pored ostalog, objavljen i razgovor Lede Tenorio da Motta s piscem (“Savest jedne nepoznate Evrope”, Gorki talog iskustva, Prosveta 2007). Uvrstili smo ih u uzbor, pored ostalog, i zbog njihove dirljive neposrednosti i slikovitosti.
Iz takozvane poslovne prepiske izdvojili smo pismo Pavela Potoročina (najverovatnije pisano početkom 1987) jer svedoči o mukama koje je, kao izdavač “podzemne literature”, imao tih godina u Poljskoj. Njegovi napori da izađe na kraj s cenzurom i rigoroznim kaznama, u Kišovom slučaju završili su se s uspehom: Grobnica za Borisa Davidoviča objavljena je, prema podacima na knjizi, u Varšavi 1987.
Iako već objavljena u časopisu Kovine ( koji, mada vrlo cenjen u književnim krugovima u Srbiji, verovatno ne dopire do svih prostora koji pokrivaju Sarajevske sveske), dva pomenuta pisma Lorana Matzgera našla su mesto i u ovom izboru iz prepiske, na samom njegovom kraju. Razlozi su, moglo bi se reći, didaktički. Ova pisma mogu poslužiti kao dokaz večne borbe malih naroda za svoje mesto u okvirima svetske kulture i istovremeno ne manje upečatljiv dokaz o cenzorskom duhu religije (islama u konkretnom slučaju), o njenom izoštrenom sluhu za sva ogrešenja o njene svetinje. (Videti ovim povodom Kišov tekst iz 1978. pod naslovom “Protiv duha evrocentrizma”, Varia).
Zahvaljujući velikodušnosti i razumevanju gospođe Ilme Rakusa, došli smo do fotokopija Kišovih pisama, koja smo, s njenom dozvolom, uključili u ovaj izbor. To je jedna od retkih i relativno kontinuiranih prepiski kojima raspolažemo. Ova su pisma i tipičan primer jednostavnosti, svedenosti i iskrenosti Kišovog epistolarnog komuniciranja.
Osim Kišovih pisama, pisanih na srpskohrvatskom (tako se u njegovo vreme zvao jezik na kojem je pisao i s kojeg je prevođen), sva su ostala na francuskom i ovde ih donosimo u našem prevodu.
Ilma Rakusa /Danilo Kiš
5.2.1983.
Fеbruár van, s haszontalan az élet. (Ady)
Dragi Danilo Kiš,
Mnogo vam zahvaljujem na knjizi Karla Štajnera koju ste mi poslali. Vaš predgovor – to je zaista Kiš koga cenim i koga volim. A Štajner – to me još čeka, jedna teška ali neophodna lektira.
Sticajem okolnosti, ovih sam dana dobila vašu Po-etiku, knjigu drugu. Čitala sam je kao da je reč o nastavku našeg razgovora u Rotondi. Drag mi je bio taj susret sa vama (sa recitovanjem Adijevih stihova), i nadam se da neće biti poslednji. Ima još pitanja koje vam treba postaviti, mnogo stvari koje vam treba reći.
Za sada to je:
Szívem küldöm, ez ó frigy-ládát,
S kívánok harcos, jó napot.
(Ady: Küldöm a frigy-ládát)
Ilma Rakusa
Pariz, 12. II 83.
Draga Ilma,
Vaše me pismo obradovalo, kao prijateljski, drag glas.
Valjda iz istih razloga zbog kojih ne znam da pišem pesme, ne znam da pišem ni pisma. Taj mi dar Bog nikad nije dao. (Valjda kao kaznu za moju brbljivost.)
Ne radim ništa. (Čitanje nije rad, čitanje je terapija.) Nabokov: Mademoiselle O. Neverovatno je koliko mogu biti dva rukopisa slična! Kao da je on mene čitao! Ne obratno. Jer ja ga tek skoro otkrivam. I ovo shvatite bez tzv. vrednosnog poređenja. I, naravno, u njegovu korist. Ovih dana razmišljam o tome u kolikoj je meri V. N. uspeo da se spasi modela pisaca koje je politika, politikantsvo, “angažovanost”, tendenzliteratur, itd. odnela u propast. Mislim o tome koliko je on imao sve preduslove – obrazovanje, poreklo, sudbinu – da postane “svedok”, “angažovan”, besan i mahnit, a kako je – inteligencijom, voljom, odlukom (?) sačuvao u sebi sve prerogative homo poeticusa, uprkos svim iskušenjima . Mislim o tome sa zavišću, sa željom da ubijem u sebi ovu nepotrebnu, nemuštu, napaćenu političku životinju, koja me izjeda kao bolest, kao rak, izjedajući u prvom redu svog dvojnika – homo poeticusa!
I iznenada, nalećem, u jednoj od priča (a to je vrlo važno) na rečenicu:
“… et je soutiendrai jusque’à en être fusillé que l’art, des qu’il est mis en contact avec la politique, s’abesse inévitablement au niveau de n’importe quelle pacotille idéologique”.
(I tvrdim, ponovo, da je Grobnica izvan ove sheme i da se nije spustila – uprkos prividu – na “pacotille ideologique”.)
No, to je već stara priča.
Potpuno sam nesposoban za bilo kakav rad. Treba oko tzv sabranih dela da nešto poradim, ali stvari odlažem iz dana u dan. Možda ću trknuti za raspust do Zagreba i Beograda, kako bih poradio na tim knjigama: beleške, pročitavanje, pogovori! Užas! Kao čitanje starih pisama.
Najlepše vas molim da me ne zaboravite. Javite mi se čim dođete u Pariz. I napišite mi po koju reč.
Grlim vas,
Danilo Kiš
7.5.83.
Dragi Danilo,
Odavno ste mi uputili jedno lepo pismo, pomalo melanholično, o vašem čitanju Gopođice O i o problemu političkog pisca, a još vam nisam odgovorila. Nabokov, koji je uistinu uspeo da izbegne politiku u svom delu, za mene je par excellence pisac površine i površnosti (u neutralnom smislu reči). On je načinio svoj izbor, i to je izbor protiv političkog/ideološkog pisanja. Samo vi, dragi Danilo, mada niste Nabokov, jednako niste politički pisac. Pošto sam prevela Grobnicu za B.D., čini mi se da dovoljno jasno vidim razloge koji su vodili politizaciji vaše knjige. Ali za mene je to knjiga protiv svake politike i ideologije. Duboko žalim što čak i kod nas književni kritičari (francuski i nemački) govore gotovo isključivo o politici i ne zapažaju (ili prelaze preko toga) poetski (lirski) aspekt vaših knjiga, aspekt koji je po meni toliko važan. Kako je kritičar u “Libésration” mogao da govori o Bašti, pepelu, ne pomenuvši čudesan jezik te knjige, koji je kao tkanje… Vi morate da patite zbog te “politizacije”, jer vi ste pesnik. No recite svima: ja sam pesnik iako ne pišem stihove. (Nedavno sam čitala vaše prevode Cvetajeve/ Цветаева – prelepo! I sama sam prevela dosta njene proze.)
Šta je s vašom pripovetkom, da li ste je završili? Prilažem vam tri vrlo pozitivne kritike o Grobnici na nemačkom. Baštu, pepeo sam poslala g. Unseldu iz INSEL Verlaga, s predlogom da preštampaju nemački prevod – ali do sada nema nikakvih reakcija.
Lepo je i toplo vreme, volela bih da vas iznova vidim u Parizu. Samo: kada…
Ispričajte mi malo o Americi, ako ste voljni.
Srdačno,
Ilma
Mnogo sam volela Nabokovljeve pripovetke ” Signs and symbols” i ” That in Aleppo once…”.
4.9.83.
Dragi Danilo,
Hvala vam na karti! Često sam mislila na vas, čitajući tri oduševljena prikaza o vašoj knjizi (i mom prevodu). Poslaću vam ih u Pariz, čim se vratite. Trenutno sam kod kuće. Dvadest petog septembra odlazim na dve nedelje u Grčku, na “moje” ostrvo Patmos, sama.
Žao mi je što vas ovog leta nisam videla u Zagrebu ili Dubrovniku.
Jeste li zadovoljni svojom knjigom? Nestrpljiva sam da je što pre pročitam.
Volim Vas,
Ilma R.
Beograd, 17. nov. 83.
Draga moja Ilma,
Živim ovde tako iz dana u dan, tako bez pameti i bez jasnog plana, da sve do sada nisam znao kada ću se vratiti u Pariz. Oprostite mi moje dugo ćutanje. Tu sam se zamajavao oko pojavljivanja mojih knjiga, koje su se najzad pojavile. Naravno, stavio sam vas na spisak onih kojima će izdavač dostaviti svih deset tomova. Znajući našu ekspeditivnost, možete ih očekivati za nekih mesec dana.
U sledeću sredu putujem u Švedsku, na poziv izdavača Bromberga. Ostajem u Stokholmu nedelju dana, a zatim se, negde oko petog dec. vraćam u Pariz.
Kako sam ovde na tuđem telefonu, to nisam mogao da vam se javim. Nadam se da ćemo se, dakle, uskoro čuti i možda sresti u Parizu.
Tada ćemo se ispričati do mile volje.
Radujem se da ste dobro i da ste proveli prijatan odmor. Uveren sam da sada radite na svojim stvarima i da živite lepo.
Grlim vas,
Danilo Kiš
Pariz, 2. april 1984.
Draga Ilma,
Treba li da Vam kažem da me Vaša pisma uvek obraduju. Gledajući Vaš rukopis, odjednom dolazim do verovanja da grafologija ima nekog smisla: u Vašem rukopisu nalazim Vašu ličnost, u tim blagim linijama, u tom diskretnom dodiru pera na hartiji… Mogao bih, i da Vas ne poznajem, čini mi se, da sudim o Vašem karakteru.
Hvala Vam na lepoj knjizi o Sinaju. Setio sam se Vaše lepe i uzbudljive priče o dvostrukom krvarenju, priče koja me je uzbudila, sasvim na svoj način (na moj način).
Hvala Vam na lepim rečima povodom mojih Sabranih dela. Voleo bih da pročitate, kao da se družimo, kao da Vas držim za ruku, onu malu autobiografiju na kraju Mansarde i možda neke priče iz knjige Rani jadi. A propos: Les chagrins précoces treba da se pojave u maju, u kolekciji Folio junior. Naravno da ću Vam to odmah poslati, mislim da će biti lepo ilustrovana. Eto, moći ćete da čitate svom sinu neku od priča, onu o psu recimo. On će onda plakati, a Vi ćete ga tešiti.
Nažalost, ne idem u Zagreb, a verujte mi, jako bih se radovao da Vas vidim, pogotovu u Zagrebu. Volim taj grad…
Nameravam, povodom izlaska Peščanika u Americi, da otputujem na mesec dana u Njujork, sredinom maja. Sad se bakćem sa šifovima, pokušavajući da sa svojim lošim engleskim prodrem u tajne prevodiočevih grešaka. Lovim ih.
Mislim na Vas i grlim Vas. Javite se.
Szeretettel,
Danilo Kiš
Pariz, 24. juna 84.
Kedves Ilma,
Ne mogu vam reći koliko mi je žao što nisam imao sreću da vas sretnem u Zagrebu…
Konačno sam sasvim zdrav, samo malo umoran od te blesave operacije i od hroničnog nerada. Vreme je da se odmorim, ukoliko ta reč nije sasvim pogrešna kada je o meni reč. Dakle, da promenim malo klimu. Spremam se, dakle, za Beograd, a u avgustu za Dubrovnik.
Neki dan sam bio kod gospodina Tophonea, prevodioca sa francuskog na nemački. Tom prilikom mi je saopštio da bi voleo da organizuje susret mojih prevodilaca, gde bi se izmenjala neka iskustva na primeru jedne konkretne knjige. Ne znam kako stoji stvar sa Nemcima, ali verujem da će Enciklopedija mrtvih biti takođe prevedena na nemački, i da ćete taj mučan zadatak obaviti upravo vi . A ko bi drugi! U Holandiji prevodom će se pozabaviti Lela Zečković (verovatno u saradnji s nekim drugim prevodiocem), u Švedskoj po svoj prilici Adolf Dahl. Francuski prevod sprema Pascale Delpech, a knjiga treba da se pojavi u septembru 1985. Ovaj evropski Ubersetzer-Kollegium u Straelenu počeće sa radom u aprilu iduće godine. Dakle, meni bi odgovaralo da se taj susret, ukoliko i vas to interesuje, organizuje negde početkom jula 1985. Šaljem vam njihov prospekt, pa pogledajte i razmislite o svemu. Ta moja knjiga je samo naizgled jednostavna. U njoj postoje mnoge zamke, sažimanja, metafore, aluzije, koje nije baš najlakše protumačiti i naći im adekvat na drugom jeziku. A na stranu radost i zadovoljstvo videti se s vama.
U Parizu sam do 4-5. jula. Zatim u Beogradu ( Z. Mandić, za D.K., Palmotićeva 13, Bgd.)
Grlim vas
Danilo Kiš
28. 6.84.
Dragi Danilo,
Hvala vam na pismu. Da, jako bi me zanimalo da učestvujem na skupu o problemima prevođenja – i da vas ponovo vidim!
Još ne znam da li će Suhrkamp-Verlag kupiti prava za Enciklopediju mrtvih, ja sam mu predložila Enciklopediju i Peščanik, ali oni kasne sa odgovorom. Uostalom: šta se događa sa ponovnim objavljivanjem Garten, Asche? Bilo bi važno da se ta knjiga pojavi, važno takođe za… Borisa Davidoviča. Jeste li potpisali ugovor?
Evo jedne fotografije koju sam napravila nedavno u Gracu, vama je posvećena: singerica i ja dok je fotografišem…
Želim vam prijatan boravak u Beogradu i Dubrovniku. Mislite malo na mene takođe…
Szeretettel Ilma
P.S. Mi se selimo 18. jula – pogledajte kartu.
Pariz, 8. nov. ’84.
Draga Ilma,
Evo vam ovih Saveta (ne vama, naravno).
Bio sam radostan što sam čuo vaš glas.
Grlim vas,
Danilo Kiš
- 11. 84.
Dragi Danilo,
Vaši su saveti izvanredni. Možda ću ih prevesti na nemački …
I ja sam takođe bila srećna da vas čujem, i nadam se da ćemo se uskoro videti.
Cziokolom
Ilma
P.S. Naročito mi se svideo sledeći savet: “Ne udružuj se ni sa kim: pisac je sam.”
(1985)
Dragi Danilo,
Provela sam divne dane na Braču – vedro nebo, more plavozeleno i prozirno. U Ljubljani, obilazeći knjižare, svuda sam se susretala sa vašim knjigama, čak i sa vašom zbirkom francuske erotske poezije.
Veliko hvala za Enciklopediju mrtvih!
U pismu ćete naći “Bestenliste” za mesec septembar, na kojoj se nalazi Bašta, pepeo.
Prijateljski pozdravi,
Ilma
I dalje očekujem prevod svog članka…
Pariz, 27. juna ’85.
Draga Ilma,
Hvala na isečku iz N.Z.Z.-a. Vi ste zlatni, kao i uvek. Moja famozna operacija nosa n’aura pa lieu: u međuvremenu su mi pronašli – tuberkulozu! A la manière de… romantičarskih pesnika. To mi, naravno, neće smetati da se domognem Dubrovnika, negde oko 25. jula.
Žao mi je što ćemo se ponovo mimoići u Jugoslaviji: ja ću u septembru ponovo morati da se vratim u Pariz.
Üdvözlöm és ölelem ,
Danilo
Dubrovnik, 8. januar ’88.
Draga Ilma,
Hvala na dobrim željama i na Bogen-u. Dobro sam i zrdavo.
Želim vam mnogo sreće u Novoj godini. I do skorog viđenja.
Grlim vas,
Danilo Kiš
Pariz, 14. februar 1989.
Draga Ilma,
Izvini što ti odgovaram sa ovolikim zakašnjenjem: prvo sam bio u provinciji desetak dana, a onda je došla gužva oko Mansarde.
Hvala ti na belešci iz NZN-a (greška u prezimenu je divna) i na pismu – pozivu za predavanje o Mitteleuropei. Ne verujem da ću prihvatiti – jul nije mesec za to.
Hvala ti i na tvojoj lepoj prozi na francuskom… “Et un canari chanta dans le carré de mes rêves” . Ovo “le carré” diže ovu rečenicu u čiste predele apstrakcije, a, istovremeno, daje joj težinu (paradoksalno) proze.
Šta je to? Odlomak iz romana?
Ciklus priča o Rose Aghios?
Nadam se da si u međuvremenu dobila Mansardu: Grasset se pokazuje vrlo preduzetnim: ugovorio je intervjue, podstiče kritičare, “radi” (kao što se kaže za ribu na reci).
Oko 25-og ovog idem za Beograd, a odatle za Izrael , na dve nedelje. Ponovo sam u Parizu oko sredine marta.
Žao mi je što nisam prošli put imao priliku da upoznam Simiku . Da li se električni voz pokvario? Ili smo mi (ja) bili nespretni.
Grlim te,
Danilo Kiš
Jacques Lacarrière
- X 85.
Dragi Danilo,
Nadomak mora gde se sad nalazim, pred polazak za Italiju, počinjem da zamišljam jednu Enciklopediju talasa ili Enciklopediju Sirena, do te mere me je tekst koji si napisao impresionirao. Upravo sam njega i tekst o Sedmorici spavača najviše voleo. On korespondira s nečim u nama, s nečim u tebi i meni, što nije nimalo borhesovsko, niti arbitrarno, a što je vrtoglavica inventara.
Ovladati prostorom od nekoliko kvadratnih metara, inventarišući sve što je u njemu, od šljunka do odsjaja zvezda, inventarisati jedan čovekov dan, banalan ako je mogućno, iz minuta u minut, i sačiniti takođe, možda pod konačnim nazivom Enciklopedija tlapnje, inventar nepostojećeg.
Provodim vreme govoreći sebi da vreme prolazi i da te nisam video niti pozvao još od našeg povratka iz Grčke. No biće to uskoro. Javiću ti se krajem meseca, po povratku s puta, ako si još tu. Kakva šteta što ne možeš da dođeš na večeri pesničkih težnji (a ne enciklopedije pesme) koje priređuje Silvija. Ipak, između pepela i zvezda, između centara i periferije, ostajem tvoj gnostički prijatelj.
Žak
Richard Millet
6.XI 85.
Gospodine,
Pročitao sam vašu Enciklopediju mrtvih sa strašću koju pobuđuje otkrivanje tekstova koji su mi bliski, poput Borhesovih ili Nabokovljevih, na koje se ponekad može pomisliti čitajući neke od vaših pripovedaka, ali zato da bi se u isti mah što bolje uočila njihova originalnost: književni razvitak sveta, posmatran iz raznolikih uglova sumnje, ironije, podsmeha, fascinacije, legendarnog, nepovratnog. Retki su tekstovi koji tom silinom bacaju svetlost na “opsesivnu temu” smrti, a da se pri tom ne svode na prizivanje očajanja.
Divljenje koje osećam prema vašem delu navodi me da vam kažem koliko bi me radovala vaša saradnja – u bilo kojem obliku (priča, esej, ili tekst neke druge vrste) u časopisu koji uređujem.
S najdubljim poštovanjem,
Rišar Mije
Sophie Déroisen
- januar 1986.
Gospodine,
Pročitala sam sa očaranošću vašu Enciklopediju mrtvih i ovde vam šaljem prikaz koji sam napisala za Revue Générale (Brisel). Na nesreću, polovinu su isekli.
Kako sam bila stanovnik Beograda – u godinama od 1933-1939 – razumećete moje uzbuđenje dok sam vas čitala.
Moj otac je bio diplomata u Beogradu, Krunska 16. Ta nezgrapna, ružna i oguljena zgrada, videla je ubistvo dvojice braće kraljice Drage Obrenović, videla je mnogo ljubavnih priča, nas dveju, kćeri diplomate.
Možda o Beogradu znam više od vas! Obične ljude i značajne ličnosti! Pleme Kalmika sa Dona sa periferije Beograda, sa njihovim lamama i čarobnim zvončićima, ruske emigrante, lepe srpske oficire na njihovim predivnim konjima na Novu godinu, kako prate Badnjak, slavne dimničare, elegantne poput prinčeva… Plakala sam čitajući vas: čitav je jedan svet isplivao na površinu duše.
Šok ponovnog otkrivanja Beograda koji sam doživela čitajući vas bacio me je na ris papira i ja sam počela da beležim sva sećanja koja su navirala: od diplomata koji su nastojali da spasu mir – po poslednji put – do Cigana koji su snežne noći provodili u Krunskoj, okidajući žicu violine dok je bolan zvuk poput jadikovke lebdeo u ledenom zraku.
Čim ovaj “posao oplakivanja” – kako kažu psihijatri – bude završen, dopustiću sebi da vam ga pošaljem. Bacićete ga ili pročitati: nije važno? To je samo uzdah ciganske violine.
Šaljem vam hiljade dobrih želja za vaš posao, mir vašem životu koji je tako daleko od “ušća Save u Dunav” (stil geografa).
Nek vas Bog čuva i blagoslovi vaš rad,
Sofi Deroazen
Nota bene: ja nisam živela u salonima za bridž Diplomatskog kora, već na konju, u dolinama Šumadije, ili igrajući kolo sa seljacima.
Susan Sontag
Njujork, 29. avgust 1986.
Dragi Danilo,
Evo me, posle duga vremena. Rastužile su me vesti o tvojoj operaciji; nema nastavka, nadam se. Da li si po običaju u Jugoslaviji? Ili si se već vratio u Pariz?
Radujem se da dolaziš u Njujork , gde imaš toliko obožavalaca. No nadam se da te neće previše razgneviti čuvena američka naivnost – što će reći – nepoznavanje gotovo svega onog što mi ozbiljno shvatamo. Pa ipak, grad pruža ne malo uživanja, naročito za tumarala-voajere-pisce-samo sa pola radnog vremena poput nas.
Na koliko meseci dolaziš? Da li Pascale poznaje Njujork?
Šaljem ti svoju pripovetku, “The Letter Scene”, koja je upravo objavljena u Nju Jorkeru. Radim na jednoj drugoj već mesec dana, nešto anti-lirsko i dakle (za mene) mnogo teže.
Čekamo te s nestrpeljnjem – svi, a naročito ja…
Grlim te,
Suzan
Sonia Leito Ribeira
(1987)
Dragi g. Kiš,
Primila sam vašu kartu i hitam da vam odgovorim i pošaljem vam primerak FOLHETIMA, o vama i vašem delu. Kao Brazilka izvinjavam se zbog nepažnje FOLHA DE SAÕ PAOLO koja vam nije poslala izdanje koje se odnosi na vas.
Bila sam veoma tužna doznavši da ste teško bolesni i želim vam valjano i potpuno ozdravljenje. Postoji jedna stvar u koju verujem, a to je energija. I od juče i nadalje, svako jutro, slaću vam misao ispunjenu energijom, misleći na vaše zdravlje. Moji pozdravi puni poštovanja i divljenja,
Sonja Lejto-Ribeiro
- Molim vas, kad budete mogli, obavestite me o prijemu FOLHETIMA i o svom zdravlju. Hvala.
Sao Paolo, 17. X 87.
Dragi g. Kiš,
I dalje sam u Brazilu, neću ići u Francusku još za četiri ili šest meseci. U pitanju su profesionalni problemi.
Ali imam nekoliko novosti za vas. Najnovija – pre četiri dana veliki članak o vašoj knjizi Grobnica za Borisa Davidoviča, čiji će se prevod na portugalski pojaviti ove sedmice i ja vam ga šaljem. Književni kritičar koji ga je napisao dugo je razgovarao sa Vladimirom Križinskim i taj će se intervju uskoro pojaviti.
Druga je novost upravo povezana s jednim kartkim Vladimirovim boravkom u Sao Paolu, gde je održao predavanje na Univerzitetu S. Paola. Kod mene je boravio, i jedne večeri kad je bio ovde pozvala sam kod sebe jednog od naših najvećih pesnika, Harolda de Kampoša (Haroldo de Campos), i nekoliko brazilskih intelektualaca koje je Vladimir ovde upoznao 1985. Bilo je to prijatno veče i mnogo smo raspravljali o vašim knjigama. Svi su se složili da ste vi jedan od najvećih savremenih pisaca. I iznova sam se osetila privilegovanom što sam bila jedna od vaših prvih čitateljki u Brazilu.
Čitala sam portugalski prevod Bašte, pepela, koji sam mnogo volela, no možda je francuski prevod bolji. Ima ponekad nečeg u rečenicma što navodi na pomisao o teškoćama u prevođenju na portugalski. To je moje mišljenje kao obične čitateljke. Uskoro ću pročitati prevod Grobnice za Borisa Davidoviča.
Kada sam primila vaše pisamce krajem avgusta, prethodne noći sam vas sanjala: u jednom evropskom muzeju, ne znam gde, bila je velika izložba o vašem delu. Čudno, jer mada ste vi pisac u mom snu kao i u stvarnosti, bila je reč o izložbi vaših slika. Bila su to velika platna koja predstavljaju vrlo specifične ljudske tipove. A u velikoj ulaznoj sali muzeja bilo je jedno veliko platno koje sam ja naslikala u vašu čast. Platno čijih se svih pojedinosti sećam, čak i onog što se tiče boja i čije dimenzije čak znam. I u toj ulaznoj sali, jedan mi je službenik muzeja dao knjigu koju ste mi vi ostavili. Prelistavajući je, na nekim od njenih stranica videla sam više malih crteža olovkom koji predstavljaju lica, a koje ste uradili za mene. Ujutru sam brzo skicirala tu sanjanu sliku, sačuvala sam je, kupila sam platno tih dimenzija i sada se spremam da počnem sa slikanjem. I poslaću vam fotografiju kad bude gotovo.
Vrlo sam srećna da su vaše lekarske kontrole dobre, i dalje vam šaljem svoje misli ispunjene energijom i slaću vam ih sve dok ne budete potpuno izlečeni.
Primite, dragi Gospodine, izraze mog prijateljstva i divljenja,
Sonja
Cyrus L. Sulzberger
Pariz, 8. januar 1987.
Gospodine,
S velikim sam zanimanjem pročitao vašu knjigu pod naslovom Grobnica za Borisa Davidoviča, i čestitam vam na vašem geniju.
Nedavno sam otkrio da živite u Parizu, kao i ja. Ja sam stari amrički novinar, sada u penziji, i napisao sam nekoliko knjiga.
Dobro poznajem vašu zemlju još od 1938, ali za nevolju sasvim sam zaboravio srpskohrvatski jezik. Pišem vam da bih doznao da li biste slučajno bili slobodni da jednog od ovih dana zajedno ručamo.
Možete li me pozvati na broj 4222.2071? Ako se pitate koji su moji politički stavovi o vašoj zemlji – mnogo volim celu zemlju. U godinama posle 1938. lično sam upoznao princa Pavla, maršala Tita i Milovana Đilasa. Poslednji je jedan od mojih najboljih prijatelja.
Nadam se da će ovo pisamce doći do vas i da ćete moći da me kontaktirate. U očekivanju vašeg odgovora, molim vas, Gospodine, da primite moje srdačne pozdrave,
Sajrus Sulcberger
Paweł Potoroczyn
(1986)
Gospodine,
Primio sam vaše pismo i zahvaljujem vam na informacijama i svim ljubaznim rečima. Hitam da vas obavestim o nekim promenama do kojih je došlo u mom poslu. Tiču se moje lične situacije. Ubrzo pošto sam vam poslao pismo, bio sam uhapšen i osuđen po kratkom postupku na godinu dana zatvora, uslovno na 3 godine (što znači da je izvršenje kazne odloženo /?/ na period od 3 godine; ako u tom vremenu ne bude nikakvog prekršaja, presuda će biti ukinuta) i na visoku novčanu kaznu. To ne znači da odustajem od svog projekta, jedino moram da odložim njegovo ostvarenje za kasnije. Verujem da se Grobnica… neće pojaviti pre januara naredne godine.
Molba koju želim da vam uputim, upravo je vezana za ovaj problem. Jedna od vaših pripovedaka može biti objavljena u zvaničnoj štampi, poimence u “Powściągliwość i Praca” (“Smernost i Rad”). To je jedan ilustrovani časopis tesno povezan sa Katoličkom crkvom i u tom je smislu u političkoj opoziciji. Glavni urednik, moj prijatelj, doznavši za moju nameru da objavim celu vašu knjigu, obratio mi se tražeći dozvolu da objavi jednu od vaših priča koja ispunjava uslove cenzure. Pripovetka “Psi i knjige” (?) nije u suprotnosti s tim uslovima, ali se može pojaviti u zvaničnoj štampi samo pre no što bude stavljena u promet u tajnom izdanju.
Želeo bih da vam objasnim zašto vam predlažem takvo rešenje. “Powściągliwość i Praca” je veoma tražen mesečnik koji uživa izuzetan ugled. On se dobavlja zvaničnim putem, što će reći cenzurisan je, ali je u izvesnoj meri opozicion. U Poljskoj, Katolička crkva je mecena svih kulturnih inicijativa nezavisnih od Države i u tom je smislu jedan od činilaca političke opozicije. Sve što se štampa pod okriljem crkve privlači elitu društva, i krug njenih čitalaca sačinjen je od onih koji čitaju tajna izdanja. Možete li zamisliti kakav bi sjajan publicitet Grobnici… donelo objavljivanje najbolje pripovetke u tako čuvenom mesečniku. Peščanik (?) i fragmenti Enciklopedije mrtvih (?) poznati su u Poljskoj, ali poljski čitalac zna malo ili mu je sasvim nepoznata buka, tačnije skandal koji je pratio objavljivanje Grobnice… Međutim, ja sam održavam jednu izdavačku kuću, koja nije povezana ni sa jednom političkom grupom i činim to o sopstvenom trošku. Pripovetka objavljena u tako renomiranom časopisu bila bi za mene reklamna najava u štampi.
Pošto sam vam izneo svoj predlog, želeo bih da istaknem da ću pre svega poštovati vaše želje i uputstva – i molim vas da mi iznesete sve svoje uslove, ukoliko ih imate. Sa svoje strane, želeo bih da vas uverim u to da i dalje radim na Grobnici…, mada me navedene prilike primoravaju na oprez, što mi oduzima mnogo vremena. Za sad vam šaljem kopije projekta za korice; žao mi je što nemam bolje primerke. Molio bih vas da mi napišete da li vam se dopadaju. (Pošto je moja prepiska sada pod nadzorom, molim vas da mi pišete na novu adresu.)
S poštovanjem,
Pavel Potoročin
Laurent Metzger
Pismo Lorana Metzgera upućeno Morisu Nadou, glavnom uredniku časopisa La Quinzaine littéraire
Malezija, 12. novembar 1984.
Gospodine Glavni uredniče,
Kao veran čitalac La Quinzaine littéraire već dugi niz godina, veoma cenim vaš časopis. U Maleziji, gde živim skoro 15 godina, nastojim da upoznam čitaoce sa Fracuskom i književnošću uopšte. U tu sam svrhu pisao članke o Mišelu Bitoru, Leopoldu Sedaru Sengoru, Didijeu Dekoanu (Decoin), Elijasu Kanetiju itd… U poslednjem broju vašeg časopisa (onom od 1-15. novembra) mnogo mi se svideo, pored ostalog, članak Danila Kiša i počeo sam da ga prevodim na malezijski kako bih ga dao jednom časopisu. Da li dozvoljavate da to uradim, a samo se po sebi razume da ću navesti da je članak najpre bio objavljen u La Quinzaine littéraire? Smatram te savete Danila Kiša sjajnim iako ih je teško slediti. Maležani vole da znaju šta se radi, šta se piše u inostranstvu. Nasuprot tome, smatram da mi u Fracuskoj imamo vrlo usko shvatanje svetske književnosti: zna se šta se radi u Evropi i Severnoj Americi, ali imamo samo nekoliko prozorčića koji gledaju na ostale književnosti : Latinsku Ameriku, Severnu i Južnu Afriku, Japan, Kinu. Šta mi znamo o ostatku sveta? Mogu li Francuzi da navedu ime nekog savremenog indijskog pisca? A šte tak reći o piscima crne Afrike, Burme, Indonezije i Malezije – zemlje u kojoj se trenutno nalazim? Ne smatrate li da je to pomalo žalosna situacija? Sam sam preveo na francuski prvi malezijski roman (Reč je o Vetru Sever-Jug S. Otmana Kelantana, objavljenom u Actes Sud krajem 1982.) La Quinzaine nije ni pomenula taj roman, nije mu posvetila nijedan članak. Nije li to zanimljivo? Zar ne treba da pokušamo da saznamo šta se piše izvan naše sredine?
Šta mislite o tome, Gospodine Glavni uredniče?
Molim vas da primite izraze mog dubokog poštovanja,
Loran Mitzger
Maurice Nadeau
Pariz, 10. XI 1984.
Dragi prijatelju, na vama je da date dozvolu g. Loranu Mitzgeru. Da je zahvaljujući vama La Quinzaine littéraire zapažena u Maleziji jako nas veseli.
Prijateljski,
- N.
Laurent Metzger
- mart 1985.
Dragi Danilo Kiš,
Šaljem vam fotokopiju svog prevoda na malezijski vašeg članka objavljenog novembra u Quinzaine littéraire. Prevod je štampan u februarskom broju mesečnog časopisa Dewan Sastera iz Kuala Lumpura. Nadam se da mi nećete previše zameriti što sam uneo dve ili tri manje izmene u vaš tekst misleći na malezijske čitaoce.
– Izmenio sam rečenicu “Ne veruj prorocima, jer ti si prorok…” jer Malezija, gde je islam zvanična religija, teško bi dopustila ovaj savet; stoga sam preveo: “Ne veruj onima koji prorokuju”.
– Na jednom mestu vi citirate Bibliju, što takođe treba izbeći u jednoj muslimanskoj zemlji kako se ne bi shvatilo kao znak prozelitizma sa vaše strane. Stoga sam isključio tu religijsku referencu.
– I najzad, nešto što je poznato zapadnom čitaocu nije obavezno i malezijskom, otud kratke napomene uz lična imena u vašem tekstu.
Mislim da ove male izmene ne menjaju smisao vašeg članka koji sam veoma voleo i koji će, uveren sam, zanimati i malezijskog čitaoca.
Molim vas da verujete u izraze mog poštovanja,
Loran Metzge
