„Da ne postanem Puškin“
Traženje zadovoljenja oružjem za nanetu uvredu nije bila retkost u Beogradu pre Prvog svetskog rata. Dvoboj je bio preciznim pravilima određen način rešavanja sporova koji drugačije nisu mogli biti rešeni. U prilog dvoboju navodio se njegov vaspitni i preventivni karakter. Verovalo se da sprečava nepristojnost, bahatost, lažljivost, drske ispade, tuče i mučke napade (Milosavljević, „Dvoboj u Srbiji“, 2014).
Umesto „podmukle osvete i mržnje“ dvoboj je, prema definiciji iz priručnika potpukovnika Franca fon Bolgara (Oberstleutnant Franz von Bolgar) pod nazivom Pravila dvoboja, koji je na srpski preveo učitelj borenja (mačevanja) na beogradskoj Vojnoj akademiji, Sava Vitas, „dogovorom uređena borba dveju osoba s oružjem i u prisustvu obostranih svedoka, a usled uvredom osnovanog izazivanja“ (Bolgar 1892: 7; Ratnik 1893: 601). Sličnu definiciju dao je i sudski kapetan prve klase (kasnije pukovnik i načelnik Sudskog odeljenja) Gojko Pavlović u spisu O dvoboju (Pavlović 1903: 5).2 Smatralo se da svrha dvoboja nije da neko pogine, već da se ljudi nauče da budu učtivi: „neprospavane noći uoči dvoboja će ostati dugo u sećanju“ (Đukić 2015: 56). Verovalo se da „dvoboj čisti vojsku od nečistih, prljavih, običnih duhova“ (Vilovski 1880: 150). Zakonom o
Vojnom disciplinskom sudu (1899) dvoboji su legalizovani u oficirskom koru Kraljevine Srbije (Stenografske beleške Narodne skupštine 1898/1899: 2601).3 U skupštinskoj raspravi koja je prethodila usvajanju ovog zakona dr Dimitrije Milićević (ujak Milana Rakića) posebno je naglasio preventivnu ulogu dvoboja: „u jednom tako odličnom društvu, kao što je oficirsko, mora se meriti svaka reč, mora se meriti svaki gest i pokret“ (Stenografske beleške Narodne skupštine 1898/1899: 2606; Milosavljević, „Dvoboj u Srbiji“, 2014: 21, 22).
Beogradska štampa je redovno i rado izveštavala o sporovima i pozivima na dvoboje, a ponekad prenosila i cele protokole sa sastanaka sekundanata i održanih dvoboja (Milosavljević, „Dvoboj u Srbiji“, 2014). Iako je bio legalizovan, dvoboj nikada, međutim, nije bio i moralno prihvatljiv za crkvu i širu javnost: „U dvoboju može nevina strana da bude ubijena, a kriva da bude pošteđena“ (Velimirović 2001). U međuratnom periodu novine stoga pišu o pojedinim sporovima i „traženju zadovoljštine“ za nanetu uvredu, ali više ne objavljuju protokole sastanaka sekundanata, zapisnike sa dvoboja ili protokole izvinjenja.
Vremenom je priča o sporu između Tadije Sondermajera i Miloša Crnjanskog, koji se završio dvobojem, pripovedački nadograđivana.4 Posle Drugog svetskog rata, kada je predratno društvo potonulo u zaborav, postala je mit. Šezdesetih i sedamdesetih godina poneki student književnosti ili mladi perspektivni pisac mogao ju je čuti u nekom beogradskom salonu, možda nalik na predratni stan Crnjanskog u Miloša Velikog 56, sa visokim plafonima, slikama, stilskim nameštajem i teškim zavesama, gde je neko ko je bio književni autoritet mogao tek usput da se dotakne ovog događaja, vodeći računa više o utisku koji će ostaviti na slušaoce nego o istinitosti svojih reči. Danas se često mogu pročitati nepouzdani novinski članci o ovom poznatom sporu, kao i podjednako proizvoljni opisi u knjigama o Crnjanskom.5 Nisu retki ni oni koji misle da je cela priča izmišljena.
Ne ulazeći u temu filozofskih mitova (s porukom) i istinitih predrasuda, ovde imamo u vidu mit kao „prilepčivu“, tj. zaraznu priču obrazovanu od glasina i predrasuda. Može se reći da je istorija nastala kao suprotnost mitu i glasinama (Nojbauer 2010: 43).
Mit, međutim, često postaje predrasuda neopreznih i nedovoljno (samo)kritičnih istoričara.6
Pošto je Crnjanski odavno politički rehabilitovan, još krajem pedesetih godina, mit o dvoboju obično je prikazivan povoljno po njega, a nepovoljno po Sondermajera, čije prezime je bilo sasvim strano i nepoznato onima koji su u Beograd došli posle Drugog svetskog rata. Pre rata, međutim, bilo je sasvim drugačije. Crnjanski beleži da su nakon obaveštenja o veridbi njegovu buduću taštu mnogi zvali s pitanjem: „Crnjanski? Ko je to?“ (Crnjanski 1993: 345, „Serbia i Pančevo“, Crnjanski 1993: 372). Prezime Sondermajer bilo je, međutim, dobro poznato, i to ne samo u tadašnjim višim beogradskim krugovima, već i u široj javnosti. Poređenjem pouzdanih činjenica o dvoboju Sondermajera i Crnjanskog s glasinama i famom koja je pratila ovaj događaj može se odlično sagledati i način na koji od događaja nastaju mitovi.
Na osnovu Sondermajerove zaostavštine (u porodičnom vlasništvu) u kojoj je sačuvano dvadesetak dokumenata vezanih za dvoboj (punomoćja svedocima, zapisnici sa njihovih sastanaka, prepiska), može se rekonstruisati ceo sled događaja. Kada se uzmu u obzir političke, poslovne i društvene okolnosti, kao i karakteri učesnika u ovom događaju, mogu se pretpostaviti razlozi, uzroci i motivi koji su doveli do nanošenja uvrede i izazivanja na dvoboj. Vazduhoplovno-tehnički kapetan prve klase (od 1940. potpukovnik) u rezervi, pilot-lovac, vazduhoplovni inženjer, Tadija Sondermajer (1892–1967), bio je sin sanitetskog pukovnika dr Romana Sondermajera (dr Roman F. Sondermayer, 1861–1923), hirurga i ratnog načelnika saniteta srpske Vrhovne komande, poljsko-nemačkog porekla (Sondermayer, Sondermajer),7 a poljske nacionalne svesti, rodom iz Černovica (Czernowitz), „malog Beča“, glavnog grada Hercegovine (Hercegstva, Vojvodstva) Bukovine (Herzogtum Bukowina) u Austrijskom carstvu, odnosno Austrougarskoj (danas zapadna Ukrajina, MNT.T:11.7.1370).8 Roman Sondermajer je gimnaziju završio u Lavovu, a medicinu na poljskom Jagelonskom univerzitetu u Krakovu (tadašnja Austrougarska), gde je potom bio asistent na Katedri za hirurgiju i Hirurškoj klinici kod profesora dr Jana Antona Mikulič-Radeckog (Jan Antoni Mikulicz-Radecki/ Johann Freiherr von Mikulicz-Radecki). Sondermajer je posebno bio cenjen kao hirurg, „operater“ (AS, OVAO 1904: 74, dr R. Sondermajer).9
Seobe državljana Habzburške monarhije i nemačkih država (srpskog, nemačkog, češkog, poljskog, slovačkog, dalmatinskog i mešovitog etničkog porekla) u Srbiju bile su česte u XIX veku (Nikolajević 1936: 878). Prema jednom svedočanstvu (Hirszfeld 2010: 49–50), Sondermajer je otišao iz Krakova (1889) iz ličnih, moglo bi se reći romantičnih razloga, zbog nesrećne ljubavi. U Beogradu, u Vojnoj bolnici (buduća VMA), čiji je bio upravnik, dr Roman Sondermajer, „slovenski brat, stvorio [je] prvu hiruršku salu“ i, lično operišući herniju (bruh), „svojom veštom rukom osposobio čitave divizije naših mladića za vojnu službu i privredni rad“ (Vreme, 7 jul 1930: 3). Sanitetski pukovnik dr Roman Sondermajer bio je odlikovan Ordenom belog orla (4. stepena) i imenovan u britanski red Sv. Mihaila i Sv. Đorđa trećeg stepena (Honorary Companion of the Most Distinguished Order of Saint Michael and Saint George – CMG).10 Dobio je i Orden italijanske krune (Ordine della Corona d’Italia) i francusku Medalju za suzbijanje epidemija (Medaille d’honneur des epidemies, MNT.T:11.7.1358–61). Sačuvana je i pohvalna naredba načelnika Štaba Vrhovne komande, generala (kasnije vojvode) Petra Bojovića (MNT.T:11.7.1363, obr. 10509, 12/25 januar 1917).
Pukovnik dr Roman Sondermajer bio je oženjen Stanislavom Đurić, kćerkom ministra vojnog, generala Dimitrija Đurića (Beograd, 1838–1893), profesora taktike na Vojnoj akademiji, a unukom ministra pravde i prosvete i predsednika Narodne skupštine, dr Dimitrija Matića (Ruma, 1821 – Beograd, 1886), filozofa (hegelijanca), profesora na Liceju, bliskog, još iz studentskih dana u Berlinu, političkim emigrantima iz poljske šljahte (njegov sin, dr Stevan D. Matić završio je medicinu u Beču i takođe bio sanitetski pukovnik, AS, OVAO 1904: 214; Milosavljević 2015).11 Iako katolik, Sondermajer je decu krstio u pravoslavnoj crkvi, a za krsnu slavu uzeo je Svetog Spiridona Čudotvorca (12/25. decembar kada je katolički Božić). U duhu devetnaestovekovnog panslovenstva deca su dobila poljska, odnosno slovenska imena (Tadeusz, Władysław, Stanisław, Jadwiga).
Najstariji sin, Tadija Sondermajer (rođen u Beogradu 1892), oženio se (1919) u Parizu u grčkoj pravoslavnoj crkvi Milicom Petrović (studirala je pravo i muziku u Parizu, MNT.T:11.7.1367), čiji otac je bio takođe hirurg, sanitetski brigadni general dr Mihailo Petrović (rodom iz Karlovca u Austrougarskoj, danas u Hrvatskoj), profesor Medicinskog fakulteta i predsednik Srpskog lekarskog društva. Ujak Milice Sondermajer rođ. Petrović bio je Ljubomir Mihailović, diplomata (konzul u Bitolju i Skoplju, otpravnik poslova u Rimu i prvi poslanik Kraljevine Srbije u Vašingtonu 1916–1918). Tadija i Milica Sondermajer imali su sinove Stanislava Sondermajera (1924–1972), pravnika i novinara, i Mihaila Sondermajera (1928–2013), arhitektu, koji je živeo u Ženevi (tokom ratova devedesetih godina organizovao je slanje humanitarne pomoći u Srbiju).12
Mlađi brat Tadije Sondermajera, vazduhoplovni pukovnik Vladislav R. Sondermajer (1894–1956), prethodno konjički oficir (kao i Tadija), bio je ađutant kneza Pavla i vojni izaslanik u Rimu. Najmlađi brat, Stanislav Sondermajer (rođen 1898) poginuo je kao dobrovoljac u Cerskoj bici (kod sela Dobrić). Bio je učenik šestog razreda Druge beogradske gimnazije (imao je samo šesnaest godina). Sahranile su ga žene u selu Bogosavac, gde i danas počiva. Isidora Sekulić je Stašku Sondermajeru posvetila „Tihe strofe“: Davno neobradovana, obradovala sam se dijademi čistih tvojih detinjih očiju […] Pričao si da voliš Srbiju, Slobodu i jednog Princa. I sa tobom zajedno, ja sam volela Srbiju, Slobodu i jednog Princa…. A dotle, pristizalo je čudno vreme tvoga preranog krvavog punoletstva (Delo 73/1, 1915: 15).
Miodrag Ibrovac, koji je bio gimnazijski profesor Stanislava Sondermajera, objavio je nekrolog u Prosvetnom glasniku: „tako mlad, a već tako slavan, mali junak boravi večan san na polju časti“ (Ibrovac 1914: 42). Sestra Tadije Sondermajera, Jadviga (bolničarka u ratovima, kao i majka Stanislava) bila je udata za inž. Aleksandra Gavrilovića, sina dr Bogdana Gavrilovića (rodom iz Novog Sada), matematičara, predsednika Srpske kraljevske akademije (njihovi sinovi su Bogdan, Tadija i Zoran Gavrilović).13
Članovi porodice i rođaci Tadije Sondermajera bili su aktivni oficiri, otac sanitetski pukovnik dr Roman Sondermajer, deda, general Dimitrije Đurić (generalštabni oficir), brat, vazduhoplovni pukovnik Vladislav Sondermajer, tast, sanitetski general Mihailo Petrović, ujaci, artiljerijski kapetan Milan D. Đurić i pešadijski poručnik Velizar D. Đurić, teče, generalštabni potpukovnik Mihailo M. Naumović i artiljerijski kapetan Đorđe Ristić, braća od tetaka konjički kapetan Aleksandar M. Naumović, potporučnik Borivoje M. Naumović i konjički major Dušan Đ. Ristić, dalji ujaci sanitetski pukovnik Stevan Matić, divizijski general Vojin Čolak-Antić (sin pukovnika Ilije K. Čolak-Antića i zet generala Save Grujića), i braća od ujaka konjički potpukovnik Petar V. Čolak-Antić, konjički major Ilija V. Čolak-Antić i konjički major Grujica V. Čolak-Antić… Rođaci koji nisu bili aktivni oficiri, bili su rezervni oficiri.
Posle završene Druge beogradske gimnazije, Tadija Sondermajer je studirao arhitekturu na Tehničkom fakultetu u Hajdelbergu. Nakon izbijanja Balkanskog rata prekinuo je studije, došao iz Nemačke u Srbiju i stupio kao dobrovoljac u vojsku. U Prvom svetskom ratu bio je rezervni konjički potporučnik i poručnik, vodnik u beogradskom Četvrtom konjičkom puku velikog kneza Konstantina Konstantinoviča. Povodom dvadesetogodišnjice oslobođenja Beograda (1914–1934) Sondermajer je u novinama objavio zapis o ulasku srpske vojske u Beograd 2/15. decembra 1914. godine, sedam dana od proboja na Suvoboru:
Galopirajući niz strmu padinu Košutnjaka, sručismo se na Rakovički drum. – Vojnici, oslobađamo Beograd! Neprijatelj je još u njemu. Napred u ime Boga! Prekrstiše se vojnici. Zveknuše kanije i odjeknu topot. Ispred nas ležao je Beograd obavijen jutarnjom maglom. Moj zavičaj, ognjište, sa svojom pitomom okolinom i vinogradima. […] Moja kobila, juče umorna i ukočena, sada je nestrpljivo igrala na zadnjim nogama. Grlo mi je bilo stegnuto. – Zemljo naša, sveta zemljo… Sve sam tako govorio u sebi dok smo leteli sve bliže prestonici Srbije. […] Kroz prasak pušaka i grmljavinu topova, razleže se veličanstveni zvuk zvona sa Saborne crkve… Kralj Srbije, Petar Karađorđević, zahvaljivao je Bogu na pobedi svoga naroda usred kiše od kuršuma. (Sondermajer 1934: 3).
Posle prelaska Albanije završio je obuku za pilota-izviđača (avgusta 1916) nakon čega je raspoređen u eskadrilu F 82 Druge armije, u Njeporsko (Nieuport) odeljenje. Sačuvane su Armijska pohvalna naredba (13/26. maj 1917) i Divizijska pohvala (11/24. jun 1917) komandanta Druge armije, vojvode Stepe Stepanovića, za pokazanu hrabrost u izvršavanju vazduhoplovnih zadataka: „Poručnik Sondermajer, koji je već dao mnogobrojne dokaze o hrabrosti, pokazao je još jedanput svoje divne osobine: smelost, hladnokrvnost i hrabrost“.14
Vrhovna komanda je na Solunskom frontu rasporedila srpsko vazduhoplovstvo u pet francuskih eskadrila (Žutić 2004: 11). Sondermajer je pilotsku obuku nastavio u 403. avijatičarskom parku i Trenažnom centru Sedes kod Soluna. Francusku dozvolu i zvanje vojnog pilota dobio je septembra 1917. godine. Zbog lečenja od malarije poslat je u Francusku. Nakon ozdravljenja završio je Vojnu vazduhoplovnu školu u Pou (L’ecole d’aviation militaire de Pau) i potom, pošto je odabran za pilota lovačke eskadrile, Školu vazdušnog gađanja kod Kazoa (Ecole de tir aerien de Cazaux). Primljen je kao pilot-lovac (chasseur) u proslavljenu francusku lovačku borbenu eskadrilu „Rode“ (SPA3, Groupe de Combat 12; Escadrille des Cigognes) u kojoj su leteli čuveni francuski piloti, Rolan Garos (Rolan Garros), Rene Fonk (Rene Fonck) i Žorž Ginemar (Georges Guynemer).15 Pukovnik dr Roman Sondermajer, tada na Solunskom frontu, pisao je Tadiji da ga je vest o njegovom prijemu u proslavljenu francusku eskadrilu obradovala, ali i zabrinula:
Neka Te Bog čuva, to je jedino što umem i mogu da Ti kažem. […] Kad si uspeo da tamo dođeš, sigurno si to zaslužio i stekao poverenje kod Francuza svojim znanjem, energijom i oduševljenjem. […] Znam da si hrabar vojnik, oduševljen Srbin i da se svesno boriš za našu pravednu stvar, ali se bojim da ne postaneš ambiciozan. (MNT.T:11.7.1365, R. Sondermajer T. Sondermajeru, 1. april 1918).
U bici na Somi Tadija Sondermajer je oborio dva nemačka aviona (NE 4: 275). Vazduhoplovne komande su proveravale i potvrđivale obaranja neprijateljskih aviona prema veoma strogim pravilima. Sondermajeru je priznato obaranje nemačkog dvoseda (7/20. maja 1918). Istog dana zapalio mu se avion (SPAD XIII), ali je uspeo da ga prizemlji u Flandriji (Belgiji).16 Dugo se lečio od povrede noge i opekotina. Ostao je invalid. Marta 1919. godine preveden je iz rezerve u aktivnu službu, sa istim činom i u istom rodu vojske (konjički poručnik). Posle završetka aero-nautičke škole (Ecole superieure d’aeronautique et de constructions mecaniques) u Parizu (1921) i sticanja zvanja aeronautičkog inženjera, raspoređen je na službu u Odeljenje za vazduhoplovstvo (1921). Ostavku na aktivnu vojnu službu dao je 1923. godine, kada je prešao u rezervu (Službeni vojni list 29. mart 1919: 10; 2. i 10. novembar 1921: 7). Odlikovan je Karađorđevom zvezdom sa mačevima četvrtog stepena, Srebrnom i Zlatnom (Obilićevom) medaljom za hrabrost, francuskom Legijom časti oficirskog reda i Ratnim krstom.
Sondermajer je jedan od osnivača Aero-kluba, potpredsednik i kasnije zamenik predsednika (Sondermajer 1929: 30; Narodna enciklopedija, 4. 275).17 Aero-klub su osnovali aktivni i rezervni oficiri, solunski avijatičari i on je bio tretiran kao ratna organizacija (Sondermajer 1929: 30, Žutić 2004: 15). Prestolonaslednik Petar Karađorđević prihvatio se pokroviteljstva nad Aero-klubom (1923), a knez Pavle je bio počasni, a potom i doživotni predsednik Kluba (1924). Do 1924. godine Aero-klub je imao 20 mesnih odbora sa oko 6.000 članova.
Nakon izlaska iz vojske Sondermajer je pokrenuo privatne poslove vezane za avijaciju i avio-industriju (zbog čega se zadužio). Otvorio je fabriku avio-guma u Knez Danilovoj ulici br. 47 u Beogradu i osnovao firmu „Morava“, koja je vojsku snabdevala aeronautičkim materijalom.18 Sa ratnim drugovima iz Četvrtog konjičkog puka (gde im je pretpostavljeni bio Petar Živković, komandant Kraljeve garde, šef „Bele ruke“, budući armijski general, predsednik vlade i ministar vojske i mornarice),19 članovima Aero-kluba, Svetislavom Hođerom,20 rez. vazduhoplovnim potpukovnikom (kasnije šef kabineta predsednika vlade i ministar 1938) i Miodragom Paunovićem (posle rata dao je ostavku na aktivnu vojnu službu i posvetio se privatnim poslovima), osnovao je 1926. avio-kompaniju (akcionarsko) Društvo za vazdušni saobraćaj „Aero-put“ (Žutić 2004: 47), gde je bio prvi generalni direktor.21 Aero-put je bio pod državnim nadzorom, koji je preko svog komesara vršilo Ministarstvo vojske i mornarice (Žutić 2004: 49).
Treba imati u vidu da je Sondermajer bio iz kruga poverljivih i pouzdanih ljudi i porodica tadašnje države (u monarhiji se nisu cenile samo zasluge pojedinaca, već i porodica).
Miloš Crnjanski (1893–1977) nigde ne spominje dvoboj sa Sondermajerom, ni u svojoj poratnoj, književno uobličenoj autobiografiji, Itaki i komentarima (1959), niti u drugim memoarskim delima (Crnjanski 1993: 155–373).22 Crnjanski je po ocu, Tomi Crnjanskom, činovniku, potpredsedniku crkvene opštine (u prvom braku bio oženjen sa, kako je Crnjanski zapisao, „ćerkom majora Belanova od Domogled“, plemkinjom; Crnjanski 1993: 169),23 poreklom iz svešteničkog staleža (Crnjanski 1993: 161, LMCD, f 89 ) iz Itebeja i Ilanče, odnosno Ilandže (LMCD, f 82, 3) u Banatu (Crnjanski, „Cernanski“ i Putnici), a po majci, Marini Vujić, iz vojnog, oficirskog staleža, unuk graničarskog oficira, pančevačkog varoškog kapetana Pante Vujića (LMCD, f 1–6). Između dva rata u biografskim podacima o Crnjanskom, objavljivanim u štampi, obično je pisalo (izvesno u konsultaciji s njim) „stara banatska porodica“ (Misao, 12/2, 1923, 110–111) ili „stara oficirska i popovska familija“ (Pravda 1. maj 1928:4).24 Spominje ujaka u Beču, uspešnog poslovnog čoveka (Vasu Vujića, LMCD, f 3) i ujaka u Srbiji (Nikolu Vujića), koji je prebegao iz Austrougarske u Srbiju „jer nije hteo da služi austrijsku vojsku“ (njegov sin je kasnije bio srpski oficir, Crnjanski 1993: 187), kao i trećeg ujaka (majčin brat od strica), majora (izgleda tada kapetana, Službeni vojni list 22. avgust 1919: 711), ađutanta austrougarskog Vrhovnog vojnog suda u Beču (Kostu Vujića), i tetku, katoličku kaluđericu u Beču, koja mu je mnogo pomogla tokom rata (Crnjanski 1993: 223, 224).
Iako je rođen usred panonske ravnice, u Čongradu (Csongrad, rodno mesto izdavača Gece Kona), gde je njegov otac kao austrougarski činovnik bio na službi (LMCD, f 84, 85), Crnjanski nije imao „ničeg lalinskog i vojvođanskog, miroljubivog i naivnog, pitomog i dosadnog u sebi“, već je bio „kombativan kao da je Crnogorac, i čak izazivač“ (Jovanović-Stoimirović 1998: 218).25 Kao i u drugim biografijama ljudi čiji su očevi po službenoj dužnosti menjali mesta stanovanja, grad rođenja, Čongrad, osim asocijacija u vezi s prezimenom (slovenski Černograd, odnosno Crnograd), ima malo veze sa Crnjanskim. Grad njegovog detinjstva i mladosti (u kojem je živeo od treće do devetnaeste godine, 1896–1912) bio je Temišvar, „mali Beč“ u Banatu. Školovao se na srpskom (četiri razreda osnovne škole kod učitelja Dušana Berića, koga kasnije naročito hvali), mađarskom (u dvojnoj monarhiji većina Srba i Hrvata imala je mađarsko, a Slovenaca austrijsko državljanstvo) i nemačkom jeziku: „mađarski sam govorio, kao Mađar, iz detinjstva, a nemački, kao Nemac, isto tako iz detinjstva“ (Crnjanski 2010: 443, 1999a 531, 589). U Temišvaru je nakon srpske osnovne škole završio i gimnaziju kod pijarista, katoličkih fratara poznatih po posvećenosti obrazovanju mladih (bliski jezuitima, iako Crnjanski u Komenatirima misli drugačije, 1999a: 589). Ostavio je uspomene o svojim gimnazijskim drugovima u Temišvaru: „moj krug je bio krug mojih, katoličkih, drugova, plemića“ (Crnjanski 1993:169). Posle gimnazije želeo je da studira slikarstvo u Minhenu ili Rimu (Crnjanski 1993: 174). Kada je kao igrač Novosadskog (Ujvideki) „telovežbačkog“ (i fudbalskog) kluba UTK (Ujvideki Testgyakorlok Kore) u jesen 1913. godine došao u Beograd (s kolektivnom vizom za ceo tim) na prvu internacionalnu fudbalsku utakmicu koja se odigrala u Beogradu (Beogradske opštinske novine 1. april 1940: 362), hteo je da ostane i upiše Vojnu akademiju (Crnjanski 1993: 188). Nije primljen, kako pretpostavlja, zbog sumnjičavosti uprave akademije i vojske prema mogućim austrijskim špijunima (Crnjanski 1993: 188). Veliki je utisak na Crnjanskog, kao i na Veljka Petrovića (Jovanović-Stoimirović 1998: 193), ostavio oficirski kor Kraljevine Srbije:
Kad sam najzad izišao opet na stanicu da se vratim u Novi Sad, prisustvovao sam još, slučajno, povratku srbijanske delegacije, s pogreba patrijarha [Lukijana Bogdanovića 1913], u Sremskim Karlovcima. […] Delegaciju je predvodio general Boža Janković, koji je onda ličio na Kuropatkina [Alekseй Nikolaevič, general-ađutant], a njegovi oficiri imali su na kapi rajerovo belo pero. Ja sam to pero, zatim, godinama nosio zabodeno u moju ludu glavu (Crnjanski 1993: 189).26
Belo pero oficirskog kalpaka Crnjanski koristi kao metaforu i u Embahadama. Želeo je da bude oficir, pošto-poto. Pokušao je da se upiše i u austrougarsku vojnu školu, Akademiju ratne mornarice u Rijeci, Fiume („na Rijeci“). Iako nije uspeo, ostao je u Rijeci zbog jednog „majstora, učitelja mačevanja“ (floreta). Beleži da je još „u Temišvaru, ludovao za mačevanjem, i uzimao časove mačevanja, kod jednog profesora (Perčič) koji je bio šampion profesora“ (Crnjanski 1993: 174). U Rijeci se upisao na Eksportnu akademiju, ali je uskoro, između ostalog i „zbog jednog, komičnog, zamešateljstva oko jednog dvoboja“, sve ostavio i otišao u Beč (Crnjanski 1993: 179). U Beču studira na Medicinskom, a potom na Filozofskom fakultetu (Crnjanski 1993: 191–193; LMCD, d 3).27 Početkom Prvog svetskog rata nije bio upućen na Srbiju zahvaljujući bolesti (Crnjanski 1993: 201). Potom je, zbog jednog incidenta, isključen iz škole rezervnih oficira, oglašen nedostojnim austrijskog oficirskog porte-epee-a i upućen na Istočni front, u kaiserlich und koniglich Ungarisches Infanterie Regiment („Freiherr von Laudon“) Nr. 29, u četu pod komandom kapetana grofa Draškovića, koga je opisao u Komentarima.28 U Galiciji se kao austrougarski kaplar borio (1914/5) protiv ruske vojske (Crnjanski 1993: 206–211), što mu kasnije u polemici (1924) prebacuje Todor Manojlović (posle su bili u dobrim odnosima), takođe Banaćanin, koji se kao dobrovoljac priključio srpskoj vojsci na Krfu (1916):
Vaše je ’srbijanstvo’, međutim, u ono opasno doba najpokornije – gehorsamst – dremalo ispod vaše austrijske uniforme – tamo daleko, u Galiciji […]29 Naglašavam da u takvom vašem držanju za vreme rata ne vidim ničeg rđavog ili i samo nekorektnog […], pošto se najzad, nikome ne sme prekor učiniti zato što nije hteo da se žrtvuje; samo nalazim da bi, posle svega toga, priličilo, bilo ukusnije da i danas budete malo manje bučni, malo skromniji u svom patriotizmu i naročito, da ne nasrćete tako glomazno na ljude koji su u doba opšte nevolje umeli pomalo i da se uzdignu iznad one isključive mudre brige za sopstveni život i sopstveni komoditet (Crnjanski 1999a: 649).
Kasnije, tokom rata (1917), Crnjanski je završio tromesečni kurs za rezervne oficire austrougarske vojske u Ostrogonu (Crnjanski 1993: 232–233). Posle rata pokušao je da uđe u novu vojsku (u Zagrebu 1918): „ja sam rešio da pokušam da uđem u srbijansku vojsku, za oficira“, „za potporučnika, u ma koji puk, ma kog garnizona“ (Crnjanski 1993: 255). Bio je, kako je govorio u jednom poznom intervjuu, nacionalist (Gligorijević [1977] 1999: 595). Svi su tada govorili o Solunskom frontu: „Oficiri su obožavani […]. Mnoge su se lepotice udale za uniformu misleći da je ispod nje nadzemaljsko biće“ (Gligorijević [1977] 1999: 595). Pošto nije primljen u vojsku,30 upisao je i završio studije književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu (1919–1922, LMCD, d 1, 6). Prvo zaposlenje dobio je u Kragujevačkoj gimnaziji (zahvaljujući kumu, dr Đurici Đorđeviću, meceni umetnika, suprugu Hristine Kriste Đorđević, rođ. Šumanović, dvorske dame koja je postala komunistički saradnik; Ćosić 2005).31
Radi nastavka studija boravio je u Parizu, zahvaljujući preporuci Bogdana Popovića (koji mu je savetovao da za doktorsku tezu uzme poeziju Laze Kostića; Crnjanski 1993: 270; Vuksanović 2011; Đorđević 2012: 148). Crnjanski je, kao i drugi bivši austrougarski rezervni oficiri, 1921. godine raspoređen u rezervu Vojske Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, u činu rezervnog potporučnika (Vojni službeni list, 12. jul 1921: 1470). Pozvan je na vojnu vežbu u pešadijski puk br. 31 u Mostar (jesen 1921), o čemu s ironijom piše: „Koračam uštogljeno, kraj svog voda, a mislim: eto najzad mi se želja ispunila, došao sam kud sam hteo“ (Crnjanski 1993: 347).
Iste godine Crnjanski se oženio kćerkom ministra i senatora Dobrosava Dobre Ružića (1854–1918), o čemu je ostavio uspomene u zapisu pod naslovom „Serbia i Pančevo“ (Crnjanski 1993: 371–372).32 Dever na venčanju bio je rođak njegove žene, pukovnik Velimir Dimitrijević, kraljev ađutant, dvoroupravitelj i vrhovni poverenik Agrarne reforme (do 1941), brat divizijskog generala Milivoja Dimitrijevića i sanitetskog brigadnog generala dr Milana Dimitrijevića (Crnjanski 1993: 371, Bjelajac 2004: 143).
Crnjanski je predavao u Pančevačkoj gimnaziji i Četvrtoj (beogradskoj) muškoj gimnaziji (1922–1936). Često je odsustvovao iz nastave. Profesorski ispit je polagao od 13. do 19. aprila 1926. godine (LMCD, d 5, 6; Đorđević 2012: 155). Iako u intrevjuu koji je dao Brani Ćosiću govori pozitivno o radu u gimnaziji, sve najgore je mislio o školama u kojima je radio, o čemu upečatljivo svedoče njegova pisma i pozniji zapisi. Beograd je, međutim, za njega imao posebnu čar:
Bio je drukčiji od Temišvara, veseo, a imao je poneku ulicu u lipama, i jorgovanu. Kuće u bagrenju […] Ja sam Temišvar voleo, kao što ljudi vole mesto u kom su odrasli. A Beograd sam voleo kao što čovek voli svoju fiks-ideju (MC 1993: 188).
Pokušavao je da shvati Srbiju i prestonicu. Za roman Suzni krokodil (1931), „socijalni roman onovremenog Beograda“, „roman o Srbiji“, govorio je: „Ja taj roman najviše volim“ (Sekulić [1972] 1999: 558). Za pisanje socijalnog romana o Beogradu imao je podršku Srpskog književnog glasnika, pogotovo što nije reč o „socijalnom romanu“ u smislu koji je postao uobičajen kod nas, već o društvenom romanu kao što su Prustova (Marcel Proust) i Vajldova (Oscar Wilde) dela, s temama vezanim za nijanse i relativizam u odnosima viših društvenih krugova (v. Milosavljević, „Bogdan Popović. Kulturni obrazac“ 2014). Možemo pretpostaviti da je Slobodan Jovanović uočio osećaj Crnjanskog za detalje društvenog života i pretpostavio da bi mogao umetnički prikazati beogradsko društvo. Objavljivanje nastavaka ovog socijalnog romana naglo je prekinuto, i to ne samo zbog razloga koje Crnjanski kasnije navodi (prepoznata stvarna ličnost u romanu). Crnjanski je u Beogradu do rata živeo svega petnaestak godina. Možda je zbog toga bolje kada Beograd i Srbiju gleda „spolja“ („Serbia“ i „Lament“), nego kad pokušava da priču ispriča „iznutra“. Kako s pravom primećuje Todor Manojlović (1924), Crnjanski nije dovoljno poznavao Beograd:
Vi ste ovde u Srbiji još dosta ’nov čovek’, jedan poratni Beograđanin – takoreći – koji, sasvim prirodno, još ne može da ima dovoljno poznavanja ovdašnjih prilika i ličnosti, niti pravoga smisla za to, koliko se daleko sme ići u izvesnim stvarima i prema izvesnim ljudima (Crnjanski 1999a: 649).
Odnos Crnjanskog prema Beogradu (pod „Beogradom“ podrazumeva se beogradski svet, beogradsko društvo, „Society with a capital S“) razvio se u veoma burnu dijalektiku ljubavi i mržnje. Može se zaključiti da je tome posebno doprineo spoj njegove izuzetne moći zapažanja s podjednako prenaglašenom socijalnom osetljivošću. O ovim osobinama slikovito govori njegov doživljaj jednog elitnog poljskog austrougarskog konjičkog puka (na italijanskom ratištu) u koji je tokom rata slučajno bio upućen (verovatno zbog prezimena koje je zvučalo poljski): „Kod stola nikako mi ne uspeva da zapodenem razgovor sa susedima, ni preko puta, ni desno. Svaki je oficir za stolom grof ili barun (Der Mensch beginnt beim Baron)“ (Crnjanski 1993: 236).
Crnjanski je voleo „muške“ sportove kao što su boks i fudbal, a voleo je i da ovu svoju naklonost javno demonstrira (na utakmicama npr). Skijao je i planinario. Dvadesetih godina počeo je da leti (s pilotima) i da populariše avijaciju u štampi (Politika, 11, 12, 13, 14, 19. novembar 1923). Primljen je u Aero-klub, koji je bio avijatičarski džentlmenski klub. Bio je član beogradskog odbora i saradnik i urednik časopisa Naša krila, organa Aero-kluba.33 Stanislav Krakov u Krilima opisuje doživljaj leta avionom, „pijanstvo i radost“ i „veliki magični, svetli krug elise“. Može se reći da je i za Crnjanskog letenje bilo blistav i strašan doživljaj, pun umetničkih utisaka. Ulazio je u „beskrajni plavi krug“ i „zvezdu“ gledao iz vazduha: „Leteo sam i prevrtao se u vazduhu, što je bilo više poetično, od mnogih objavljenih i štampanih pesama i literarnih radova mojih cenjenih drugova“ (Ćosić [1926/7] 1999: 444).
Može se reći da je nova država, zajedno sa stanovništvom i teritorijom, preuzela i mnoge, Beogradu do tada nepoznate bolesti hiljadugodišnje Habzburške države. Teško je izvodiv zadatak da se toliko različita državna, verska, politička i kulturna shvatanja uopšte održe u jednom državnom okviru. I u međuratnom vazduhoplovstvu prelamali su se brojni, uglavnom nerešivi problemi novoosnovane države. Eskaliraće u tzv. „Aeroplanskoj aferi“ (prodaja avio-materijala i pokretanje domaće avio-industrije), sporu između bivših srpskih vazduhoplovnih oficira i austrougarskih vazduhoplovnih oficira srpskog etničkog porekla koji tokom rata nisu prešli na srpsku stranu, među kojima su neki bili (opravdano ili neopravdano) optuživani da su neposredno učestvovali u borbama protiv srpske vojske i bombardovanju srpskih izbeglica koje su prešle Albaniju.34
Sondermajer i njegovi prijatelji zalagali su se za oslanjanje na avio-industriju ratnih saveznika, posebno Francuske, iz bezbednosnih razloga (Sondermajer, „Stanje naše avijacije“ 1926: 3), što je bio i stav komande vazduhoplovstva (Žutić 2004: 17). Nakon nestanka Ruskog carstva (1917) oslanjanje na Francusku postalo je nova državna politika. Suprotna strana zalagala se za podizanje domaće avioindustrije, ali sa stranim, uglavnom nemačkim motorima. U žaru ove oštre polemike dolazilo je, paradoksalno, čak do toga da bivši austrougarski oficiri (srpskog etničkog porekla) manipulišu stranim prezimenima solunskih ratnika (Sondermajer, Hođera), jer navodno, za razliku od njih, potomaka starih srpskih prečanskih porodica, nisu pravi Srbi.
* * *
U sporu Sondermajera i Crnjanskog postupano je prema pravilima iz priručnika o dvobojima (pretpostavljamo Bolgarevim), koji je prvi Sondermajerov svedok (sekundant), konjički potpukovnik Dimitrije Stojadinović (budući kraljev ađutant), pozajmio iz biblioteke (ZTS. D. Stojadinović M. Jefremoviću, bez datuma). Protokol je od početka strogo poštovan. Ceo oficirski život bio je, uostalom, određen Pravilima službe: „Vera i pobožnost, hrabrost i izdržljivost, častoljublje, naravstvenost (moral vojnika), jedinstvo i sloboda, vladanje pred neprijateljem (Pravila službe 1901).
Reč „častoljublje“ nije imala negativno, kao danas, već pozitivno značenje (kao u rečima „časnici“ i „časništvo“).
U dvobojima je učestvovalo više Sondermajerovih bliskih rođaka i porodičnih prijatelja (Milosavljević, „Dvoboj u Srbiji“, 2014). Njegov otac je imao i jedan iznenadni dvoboj (rencontre), odnosno napad (attaque) na Terazijama: „Lekar dr Mil. Savićević iznenada je napao na Terazijama sanitetskog pukovnika g. dr Romana Sondermajera, koji je napadača odbio sabljom“ (Novi pokret 14/27. oktobar 1906: 1; up. Pavlović 1903: 5).
Iako se, prema pravilima dvoboja, „raspre oficira kad su pred neprijateljem poravnjavaju […] tek posle zaključenja mira“ (Bolgar 1892: 22), Tadija Sondermajer je imao iskustava i s dvobojima u ratnim uslovima. U njegovoj zaostavštini sačuvano je pismo kojim konjičkog kapetana druge klase Aleksandra Naumovića (40. kl VA), inače brata od tetke, obaveštava o incidentu (17/30. juna 1915) i ovlašćuje da pregovara o uslovima izvinjenja ili dvoboja (Milosavljević, „Dvoboj u Srbiji“, 2014: 34–5). Naumoviću i Sondermajeru zajednički deda bio je general Dimitrije Đurić, ministar vojni.
Prema pravilima dvoboja otac, brat ili sin ne mogu biti svedoci (Bolgar 1892: 25). Pošto Naumović i Sondermajer nisu bili „srodnici prvog stepena“, dakle, nisu rođena braća (Bolgar 1892: 25), pravila nisu bila narušena. Istovetnim tekstom i na istom listu papira Sondermajer je dao punomoćje i kapetanu Žarku P. Majstoroviću (40 kl VA), budućem divizijskom generalu. Tri meseca kasnije, Sondermajerov brat, konjički kapetan druge klase Aleksandar Naumović poginuo je u borbama na Drenovoj glavi (12/25. oktobra 1915).
Do uvrede zbog koje je Sondermajer izazvao Crnjanskog na dvoboj došlo je na sastanku uprave Aero-kluba 22. maja 1926. godine. Prvo je izbila rasprava između Sondermajera, potpredsednika Aero-kluba, i Milutina (Miće) Mihajlovića (Mihailovića),35 člana Nadzornog odbora Aero-kluba, rezervnog vazduhoplovnog, odnosno konjičkog kapetana druge klase i ratnog pilota.36 Mihajlović je još ranije, u diskusijama u krugu uprave Aero-kluba, tvrdio da se među oficirima avijatičarima u Novom Sadu priča da je Sondermajer tri godine ranije (dakle 1923) državi isporučio (liferovao) „rđave avio-motore“ i to „na neispravan način“. Već duže vreme postojale su ozbiljne tenzije između Središnje uprave i beogradskog Glavnog odbora Aero-kluba. Na rast tenzija sigurno su uticale i avionske nesreće u kojima su ginuli mladi vojni piloti. Mihajlovićeva uvreda je, u stvari, bila insinuacija da je poslovna dobit pretpostavljena bezbednosti avijatičara i bezbednosti sopstvene države, i to prodajom neispravnih motora za avione. Pri tome, reč je o motorima za vojne avione kojima upravljaju Sondermajerov rođeni brat, kumovi, prijatelji, pa i on sam, koji je u ratu odlikovan najvišim odlikovanjima i ostao invalid.
U Sondermajerovoj zaostavštini sačuvan je jedan zapis o sporu u kojem se navodi da je, komentarišući ove klevete u razgovoru, pre sukoba do koga je došlo na sastanku Uprave Aero-kluba, Crnjanski „izjavio g. Sondermajeru lično, da se on čudi što g. Sondermajer u momentu iznošenja kleveta nije energičnije ustao u odbranu svoje časti“. Sondermajer nije mogao da tvrdi da se sasvim tačno seća reči koje je Crnjanski izgovorio, ali su one otprilike glasile: „’Jabih skočio odmah za tuču’ ili tsl…“ (ZTS, koncept, bez datuma 1 i 2, slično, Sondermajerovrukopis). Možemo zaključitida je„kombativnom“ Crnjanskomu početku smetalo, a možda ga i nerviralo, što Sondermajer energičnije ne brani svoju čast. Sondermajer, izvesno, nije ni pomišljao da je to potrebno, jer su ga svi odlično poznavali. Postoji i razlika u mentalitetu i manirima. Verovatno je drugoj strani, koja je napadala Sondermajera, bila nepoznata i nerazumljiva mirnoća i strpljivost s kojom podnosi ove insinuacije. Možemo pretpostaviti da su mislili da ona barem delimično potvrđuje istinitost insinuacija i da ih je okuražila da pojačaju napade.
Pre rasprave na sastanku Uprave Aero-kluba Crnjanski je u razgovorima vođenim u krugu Aero-kluba počeo da napada Sondermajera: „u više mahova je svojim tonom i držanjem prema mojoj ličnosti prekoračio granice učtivosti i respekta koje članovi društva duguju jedan prema drugom“ (ZTS, Koncept pisama T. Sondermajera D. M. Stojadinoviću, punomoćje 2, Beograd, 28. maj 1926). Prema pravilima dvoboja neučtivost, međutim, još uvek nije uvreda (Bolgar 1892: 8). Na sednici Središnje uprave Aero-kluba (22. maja 1926) Sondermajer, „vezan za predsednički položaj“, ograničio se na demantovanje kleveta podnošenjem zvaničnog dokumenta iz Vojnog vazduhoplovstva. Pošto je pročitao dokument, dao je ostavku na položaj potpredsednika Aero-kluba. Zatim je zatražio od Milutina Mihajlovića da imenuje ljude koji su govorili protiv njega, što je Mihajlović odbio da učini. U punomoćju svedoku, konjičkom potpukovniku Dimitriju M. Stojadinoviću (na službi u konjičkoj inspekciji, potom u Nastavnom odeljenju Glavnog generalštaba, pukovnik i kraljev ađutant 1929),37 Sondermajer opisuje sukob:
Kada sam na sednici Sred. Upr. Aero-Kluba, od 22-V ov. g., zbog klevete iznesene protiv mene od strane g. Miće Mihajlovića, zatražio od ovoga da mi imenuje ljude od kojih je ove klevete čuo, g. M. Crnjanski je u krajnje agresivnom i uvredljivom tonu izjavio da i on zna imena tim ljudima, da neće da imena kaže i da će ih kazati samo pred sudom, iako od strane moje nije bio izazvan da se u ovu raspravu meša (ZTS, Koncept pisama T. Sondermajera D. M. Stojadinoviću, punomoćje 2, Beograd, 28. maj 1926).
Sondermajer je napisao punomoćja za dva poziva na dvoboj i zamolio potpukovnika Dimitrija Stojadinovića da učini „uobičajene korake kod g. Mihajlovića [i g. Crnjanskog] radi pribavljanja zadovoljenja putem oružja za nanesenu uvredu“.38 U postskriptumu punomoćja Sondermajer obrazlaže prekoračenje uobičajenog roka za upućivanje poziva uvrediocu. Prema pravilima poziv na dvoboj mora se uručiti „u toku od 24 sata po uvredi“ (Bolgar 1892: 21; Pavlović 1903: 9). Uvrede su nanesene 22. maja, a prve svedoke (posrednike), Sondermajer određuje tek šest dana kasnije, 28. maja 1926. godine. Sačekao je da mu se uvaži ostavka na položaj potpredsednika Aero-kluba, jer je bio mišljenja da „nema pravo stupati u sukob ove vrste sa članovima uprave i na taj način štetiti radu kluba“.
Treba imati u vidu delikatnost položaja u kojem se nalazio jer je de facto upravljao Aero-klubom, pošto je doživotni predsednik bio knez Pavle. Sondermajer je imao urođeno osećanje za državu, dužnost i hijerarhiju. Iskreno, kao oficir pod zakletvom, verovao je da dužnost ne „diktuje“ samo „odanost, već i ljubav i oduševljenje prema monarhiji“ (Pravda 29. mart 1937: 3).
Na osnovu sačuvanih dokumenata ne može se zaključiti kako se završio spor Sondermajera i Mihajlovića. Uzimajući u obzir Bolgarova pravila (Bolgar 1892: 10), možemo pretpostaviti da poziv Mihajloviću možda nije bio ni upućen: „Kad koga više ličnosti odjedanput uvrede, to on može zadovoljenje zahtevati od koje između njih hoće“. Verovatno su Sondermajer i njegovi svedoci procenili da je zbog „agresivnog i uvredljivog tona“ teža uvreda Crnjanskog.
Razlikuju se (Bolgar 1892: 12, 13) tri osnovne grupe uvreda (ofense): prosta uvreda (pismo, slika, pokret), unižavanje s grdnjom (ofense avec insulte) i unižavanje s povredom tela (fizički kontakt, udarac, guranje). Sondermajeru su na sastanku istovremeno bile nanete dve uvrede od dva različita lica. Mihajlovićeva uvreda pripada prvoj, a Crnjanskog drugoj grupi uvreda (ofense avec insulte).
U pismu Marku Ristiću, s kojim je u to vreme bio u najboljim prijateljskim odnosima, Crnjanski je napisao da je pristao na dvoboj. Prema pravilima dvoboja, kada „protivna strana primi poziv“, ugovor o dvoboju smatra se zaključenim (Pavlović: 7):
Povodom te skupštine i svinjarija u klubu g. T. S. aer. inženjer rastrubio je da će me pozvati na dvoboj. I – entre nous – pozvao me. Pristao sam. Još pregovaraju gospoda [misli na pregovore sekundanata]. Ja predlažem – Vi se smejete? – tri metka iz pistoleta sa 20 koraka. On izgleda radije pregovara. Vežba se u mačevanju kod jednog Rusa – lako mu je, kako da kažem? – lepo zarađuje. Gospodin Svetovski [Miodrag Mihajlović] se boji da ne postanem Puškin. Bio bi vrlo veliki gubitak za srpski narod. Ne bojte se Marko – mi smo u Beogradu. Tu se ne gine – liferuje se. Jedino što može da mi se desi: da me bogata rodbina da istući [misli na Sondermajerovu rodbinu] (M. Crnjanski M. Ristiću, Beograd, 9. jun 1926),39 Crnjanski 2004: 40–41).40
Zaključci koji bi se mogli izvući iz ovog pisma ne mogu se, kao što ćemo videti, potkrepiti podacima iz sačuvane prepiske i zapisnika koje su zajedno potpisali svedoci suprotstavljenih strana.
U istom pismu Crnjanski piše kako se sprijateljio sa kapetanom (poručnikom fregate) Ivom Šumanom (Schumann), hidropilotom (up. Krklec 1926: 5): „Postali smo prijatelji. Bio je divan“. Crnjanski i Šuman zajedno su otišli u Novi Sad na skupštinu Aero-kluba:
On je pre podne pao u Dunav i poginuo […] U predvečerje toga, nazdravio sam na banketu i govorio o lepoti neba i o smrti. On se smešio i divno odgovorio. Sutradan, pred polazak, rekao sam mu: pazite samo da danas ne poginete. Aparat sa kojim smo hteli ovo leto da letimo oko Balkana razbijen je. Držao sam mu divan govor na sahrani pred svim ministrima. Gospođa Crnj. mnogo je plakala [misli na svoju ženu] (Crnjanski 2004: 40).
Bio je to IKARUS-ov hidroplan s nemačkim (BMW – Bayerische Motoren Werke) motorom (Vreme, 1 jun 1926: 5), koga je do tada isprobavao skoro isključivo generalni direktor fabrike IKARUS, Dimitrije Konjović (ponekad u štampi Konjević), iskusan ratni pilot, bivši šef Odseka za pomorsko vazduhoplovstvo Ministarstva vojske i mornarice SHS (do 1923), nekadašnji pilot hidroaviona austrougarske mornarice, brat kompozitora Petra Konjovića (s kojim se Crnjanski odavno znao i družio, Crnjanski 1993: 602, Popović 1993: 28). U mirnodopskoj službi bio je u vojnom vazduhoplovstvu veći procenat smrtnih slučajeva nego u drugim rodovima vojske.41
U još jednom sačuvanom pismu Ristiću (5. jul 1926) Crnjanski spominje spor: „Sondermajer priča damama: ’Sve se mirno svršilo. Cr. mi se pismom izvinio’. Dragi moj, ja pričam da laže, nek pokaže to moje pismo“ (Crnjanski 2004: 51). Ovde ima aluzija i na Sondermajerovu popularnost u društvu. Nigde se, međutim, u sačuvanoj prepisci i zapisnicima ne spominje pismo izvinjenja.
Zahvaljujući do sada nepoznatim dokumentima o sporu Tadije Sondermajera i Miloša Crnjanskog moguće je uporediti različite izvore, kao što su zapisnici sa sastanaka svedoka sa pismima Crnjanskog Ristiću, i utvrditi koliko se podaci poklapaju. Zapisnike sa sastanaka svedoka koje su opunomoćili Sondermajer i Crnjanski potpisala su po dva svedoka obe strane, zbog čega oni predstavljaju prvorazredni istorijski izvor. Zahvaljujući do sada nepoznatoj zaostavštini Tadije Sondermajera u mogućnosti smo da rekonstruišemo spor i uporedimo ga sa poznatim mitom o dvoboju Sondermajera i Crnjanskog.
Boris Milosavljević
1 Rad je napisan u okviru projekta br. 177011 Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije. Prema pravilu uvek se navodi prvo ime izazivača, u ovom slučaju Sondermajera. Ovo pravilo se poštuje u knjigama posvećenim dvobojima i obaveštenjima u štampi o dvobojima. Na uvidu u zaostavštinu Tadije Sondermajera i usmenim obaveštenjima zahvaljujem gospođi Zagorki Sondermajer, rođ. Miljković. Na odobrenju korišćenja arhivske građe iz Legata Miloša Crnjanskog, koji se nalazi u Narodnoj biblioteci Srbije, zahvaljujem Zadužbini Miloša Crnjanskog. Na odo- brenju korišćenja arhivske građe zahvaljujem Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti (Zaostavština Romana Sondermajera, Zaostavština Marka Ristića), Arhivu Srbije (Ocene viših aktivnih oficira), Muzeju Vazduhoplovstva (Fond Tadije Sondermajera) i Muzeju nauke i tehnike (Zbirka Muzeja srpske medicine Srpskog lekarskog društva, dr Roman Sondermajer).
2 Dvoboj između uvredioca i uvređenog je satisfakcija za nanetu uvredu. Zastupnici protivničkih strana, koji vode pregovore o uslovima satisfakcije su svedoci, odnosno sekundanti (punomoćnici, posrednici, deveri). Pavlović (Pavlović 1903: 23) termine svedok i sekundant koristi sinonimno, kao i tadašnja štampa (Politika, Pravda, Novi pokret). Kada divizijski general Svetomir Đukić u uspomenama opisuje dvoboj koji je (1911) imao sa sinom generala Vukomana Aračića (i bratom generala Petra Aračića), koristi termin sekundanti. Bolgar ukazuje na to da su punomoćnike u Francuskoj obično zvali svedocima, a u Austriji sekundantima, „kao i u ono vreme kada su morali da se u društvu bore“ (Bolgar 1892: 23).
3 Krivična odgovornost duelanata i „ostalih lica pri dvoboju potrebnih i prisutnih“ zavisi od prirode dvoboja, koji može biti pravilan, nepravilan ili prevaran. Pri određivanju kazne uzimaju se u obzir i posledice dvoboja, kao i okolnost da li je povod za dvoboj dalo lice koje je pozvalo protivnika na dvoboj (Pavlović 1903: 14, 17).
4 Glasine nastaju tako što se neutrališu specifičnosti: „posle pet stranica niko više ne zna sigurno gde se neka priča desila“. Potom dolazi do zaoštravanja poruke u „jednu konkretnu i pre svega upečatljivu vest: od sumnje postaje sigurnost. I na kraju, vest se prilagođava okolnostima priče: u zavisnosti od pripovedača i slušalaca, naglašavaju se različite strane“ (Nojbauer 2010: 233).
5 U novinskim člancima i knjigama o Crnjanskom ima pogrešnih fotografija (na kojima nije Sondermajer), pogrešnih imena (Andrija Sondermajer, Aleksandar Deroko kao Sondermajerov sekundant), izvrnutih podataka i izmišljotina („Po onome što su mi pričali Vida Crnjanski i Dušan Matić, Miloš se posvađao sa vazduhoplovcem, i njih petoricu, s Tadijom Sondermajerom na čelu, pljusnuo po licu svojim belim rukavicama i pozvao na dvoboj“, „Matić je u svom salonu kasnije pričao da je svađa nastala oko toga koji su avioni bolji, nemački kako je tvrdio Sondermajer, ili francuski kako je tvrdio Crnjanski“, „ali je izvesno da je dvoboj održan u Vršcu, na bregu“, „a Sondemajer je onda skinuo monokl“, „Sondermajer je preplašen počeo da nišani“, „Tadija Sondermajer je izbušio lišće na obližnjem drvetu“, „U stvari, Sondermajer se spetljao, nije imao aristokratske manire i navike i nije znao kako se puca iz starinskog nakinđurenog pištolja porodice Dunđerski“, itd.). Sve je isprepletano fantazijama i promašenim književnim pokušajima: „Bio je na ivici puškinovske tragedije“, „Okrenuli su se: pesnik Puškin i oficir Dantes gledali su se netremice“. A zapaženo mesto dobile su i „vršačke čavke“: „učinak kugli iz pištolja Dunđerskih samo (je) poplašio čavke na vršačkom nebu“. Tvrdi se da je potpisan zapisnik, „samo je šteta što tom zapisniku nema traga“. U Legatu Miloša Crnjanskog u Narodnoj biblioteci Srbije nalazi se,međutim, primerak zapisnika (MCR III/67). Svake godine (u skladu s godišnjom uređivačkom politikom) u beogradskoj štampi iznova se objavljuju ovakvi članci („Pesnik protiv avijatičara“, „Dvoboj nebeskih kočijaša“, „Ubiću te gade na kraju balade“), sa sve više proizvoljnih dopuna. Čitaoci hvale ove članke uvereni da prenose istinite podatke i tako se fama dalje širi (i preko društvenih mreža i foruma) i nadograđuje.
6 Mitovi i glasine kojima istoričari daju legitimitet (ne samo usmeno, već i u nekim radovima) jesu i tvrdnje da je neko bio mason (a nema nijednog izvora koji bi to mogao da potvrdi) ili poreklom Cincarin i sl. Takve mitove, umetnički uobličene, redovno je prenosio i Crnjanski.
7 Na nemačkom se izgovara Zondermajer, a može da se piše Sondermeyer, Sondermeier, Sondermaier, Sandermayr. U austrijskim šematizmima za Hercegovinu (Hercegstvo, Vojvodstvo) Bukovinu, odnosno Černovic, nalazi se oblik Sondermayer („Revident der Steuer-Direction, Franz Sondermayer“, ali postoji i jedan primer za varijantu Franz Sondermajer, izvesno zbog poljskog uticaja). Dr Roman Sondermajer sin je Franćišeka Sondermajera (Franciszek [Franz] Sondermayer), čiji portret se čuvao u stanu Mihaila Sondermajera u Švajcarskoj, zajedno s portretima Romanovih tetke i teče, Zvonkovskih (Dzwonkowski), poljske šljahte koja (s više porodica) ima grb Pšeginija (herb szlacheck Przeginia), poreklom od grba Ostoja. Ovi portreti su od nedavno ponovo u Beogradu, kod porodice Sondermajer. Brat Romana Sondermajera, Adam Sondermajer, školovan u gimnaziji u Černovicu i potom u Vojnoj kadetskoj školi, doselio se posle Prvog svetskog rata kod porodice u Beograd, gde je i umro.
8 Grad Černovic (do 1944) danas se zove Černivci. Nekada se nalazio u sastavu Kneževine Moldavije, da bi od 1775. do 1918. godine bio u sastavu Habzburškog carstva, a nakon toga u sastavu Kraljevine Rumunije (1918–1940) i potom SSSR-a (1940). U gradu su živele etničke zajednice Rumuna/Moldavaca, Rusa/Ukrajinaca, Poljaka, Nemaca, kao i brojna jevrejska zajednica. U Černovicu je bilo i sedište pravoslavne Bukovinsko-dalmatinske (černovičke) mitropolije (od 1783. do 1873. godine pod jurisdikcijom Karlovačke mitropolije). U raskošnoj mitropolitskoj rezideniciji sada se nalazi Univerzitet u Černivci. U Hercegovini Bukovini i Černovicu bilo je i „malobrojnog i reliktnog“ austrijskog, tj. ugarskog i vlaškog (rumunskog) plemstva srpskog i cincarskog porekla (Acović 2008: 406–408).
9 Karakteristike dr Romana Sondermajera date su u: AS, Ocene viših aktivnih oficira za 1904, 74, „dr Roman Sondermajer, sanitetski potpukovnik“. U slučaju ocena oficira, umesto broja stranice, daje se broj pod kojim je oficir zaveden. Tonković (Tonković 2010) navodi niz korisnih informacija i fotografija, odnosno smernica za dalja istraživanja, iako se izvori ne navode precizno i nisu retke pogreške u tekstu. Ni ovde dvoboj nije prikazan na osnovu dokumenata sačuvanih u zaostavštini Tadije Sondermajera, niti je opis tačan.
10 Istim ordenom, najvišeg stepena (postoje tri stepena), odlikovan je vojvoda Živojin Mišić. Državljanin Velike Britanije je postajao redovni član (Ordinary Member) i dobijao pravo (prva dva stepena) da koristi Sir ispred imena, kao i početna slova ordena odgovarajućeg ranga posle prezimena. Strani državljanin postajao je počasni član (Honorary Member) s pravom na dodatak posle prezimena (COLONEL DOCTOR ROMAN SONERMAYER, C. M. G.).
11 O biografiji i filozofskim shvatanjima Dimitrija Matića v. više u: Milosavljević 2015.
12 Humanitarna pomoć je dostavljana u Dom za decu i omladinu bez roditeljskog staranja „Spomenak“ u Pančevu.
13 V. rodoslov Sondermajera i Petrovića u Tonković 2010: 147 (ima netačnih podataka). O Zoranu Gavriloviću v. Ćosić 2005.
14 Tekst pohvalne naredbe objavljen je u RT: 37.
15 Sondermajerovi zapisi iz 1918. godine nalaze se u njegovoj nesređenoj zaostavštini u Muzeju vazduhoplovstva u Fondu Tadije Sondermajera (FTS, 818, K Govori i članci, Jedriličarstvo, T. Sondermajer, Ratna dejstva vazduhoplovstva 1918).
16 O Sondermajeru na francuskom ratištu, njegovu fotografiju, kao i sliku njegovog aviona (SPAD XIII) v. u: Guttman 2004: 70, 104.
17 Francuski aero-klub (Aero-Club de France) osnovan je još 1898, a engleski aero-klub (Aero Club of Great Britain, odnosno Royal Aero Club) 1901. godine. Srpski aero-klub je usklađivao zvaničan naziv s imenom države i ustavnim promenima. Prilikom prvog osnivanja (1921) nazvan je Srpski Aero-klub. Od Društva Aero-klub Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (SVL 18. januar 1924) ime je promenjeno u Aero-klub Kraljevine Jugoslavije „Naša krila“ i potom Kraljevski aero-klub „Naša krila“ Kraljevine Jugoslavije (1940).
18 U FTS, K, Ugovori (sa francuskim kompanijama), nalazi se i „Ugovor sa osiguravajućim društvom ’Union’ za tvornicu u Knez Danilovoj 47 (s opisom cele fabrike i uslovima ponašanja u njoj)“.
19 Armijski general Petar Živković bio je komandant garde od 1919. do 1929. i od 1932. do 1934. godine. Na političkom dužnostima je od 1929. godine. O Živkoviću i Beloj ruci v. Bjelajac 2004.
20 Hođere su češkog porekla.
21 Brat Svetislava Hođere, Matija Mata Hođera, bio je šef civilnog aerodroma na Bežaniji.
22 Ova autobiografija Miloša Crnjanskog nije sasvim tačna, niti precizna. U njegovim objavljenim radovima nismo uspeli da nađemo da je ikada spomenuo Tadiju Sondermajera (osim u objavljenoj arhivskoj građi, pismima). Upada u oči da među uobičajenim (istinitim, neistinitim i poluistinitim) anegdotama, pričama i opaskama o brojnim ličnostima koje Crnjanski često iznosi u svojim memoarskim delima, nema priča o većini ličnosti koje su učestvovale u sporu i ugovaranju dvoboja.
23 Iz prvog braka Tome Crnjanskog je stariji brat Miloša Crnjanskog, Jovan Crnjanski. O majoru Belanovu ot Domogled i njegovoj porodici nismo našli podatke.
24 U svojoj autobiografiji Crnjanski spominje i rođaka po ocu, Pavla (Paju) Putnika, kapetana austrijske i potpukovnika srpske vojske (up. Milićević 1901: 137–138; Bosanska vila 1899: 113–115).
25 Ovo je za Milana Jovanovića-Stoimirovića negativna karakteristika.
26 Prema Uredbi o odeći srpske vojske (Beograd 1911) postojale su tri vrste odeće za oficire, svečana (paradna), praznična i službena. Kalpak svečane (paradne) uniforme bio je od crnog astragana, na kome je napred, iza kokarde, a na unutrašnjoj strani astragana, bilo kožom opšiveno ležište za držak od perjanice. Perjanica je bila od belog čapljinog perja: „Ona je prava, pri dnu uža, a pri vrhu šira i ravna. Pri dnu čapljinog perja, a na visini od 60 mm, nalazi se belo nojevo perje; ispod nojevog perja je čaurica u obliku žira, opletena zlatnim ili srebrnim širitom, koja je nataknuta na držak (dužine 120 mm) od dvogubo savijene jake žice. Celokupna dužina perjanice sa drškom
iznosi 360 mm“.
27 Filozofski fakultet Univerziteta u Beču upisao je 5. decembra 1913. godine (LMCD, d 3).
28 Crnjanski opisuje ceo događaj zbog koga ga je ađutant puka „izvadio iz škole za rezervne oficire i uputio odmah na ratište“ (Crnjanski 1993: 198).
29 Gehorsamst (nem.) – najpokornije, najposlušnije. Asocijacija na predstavljanje u austrougarskoj vojsci. Crnjanski piše: „Urličem čin, ime, prezime i formulu da se predstavljam ’najposlušnije’ [melde gehorsamst]“ (Crnjanski 1993: 236)
30 Crnjanski, rezervni potporučnik, hteo je da postane aktivni potporučnik. Iz austrougarske vojske u novu vojsku primljeno je, nakon provera u Vojnom odseku Narodnog vijeća SHS i Opštevojnom odeljenju Ministarstva vojske i mornarice, oko 2.500 aktivnih oficira, od toga 300 viših (između ostalih i ujak Crnjanskog, peš. Kapetan prve klase, potom major, Kosta Vujić, Službeni vojni list, 22. avgust 1919, 711; 2. jul 1921, 1393; MC 1993: 286): „Njihov broj predstavljao je 36,76% ukupnog broja oicira 1920. godine. Bili su primljeni svi generalštabni oiciri koji su se prijavili. Primljena su tri generala i tri admirala, što je činilo 24% tadašnjeg zajedničkog generaliteta“ (Bjelajac 2004: 21).
31 Crnjanski ga posle kritikuje u: „Serbia i Pančevo“ 1993: 370–371 i dr. Otac Hristine Kriste Đorđević, dr Svetislav Šumanović, poslanik i podban, stric Save Šumanovića (koga su ubile ustaše), bio je poslanik u Saboru Nezavisne Države Hrvatske.
32 O autografu Crnjanskog pod naslovom „Serbia i Pančevo“ (u „Serbia i komentari“) v. Crnjanski 1993: 654.
33 U uredništvu je bio i Stanislav Krakov, sin lekara poljskog porekla, dr Sigismunda Krakova, i sestrić dva armijska generala i ministra, Milutina i Milana Nedića (Bjelajac 2004: 224–225).
34 O sporu T. Sondermajera i S. Hođere, s jedne strane, i D. Konjovića, M. Uzelca i dr Gedeona Dunđerskog, s druge („Aeroplanska afera“) v. Politika 29. novembar 1928: 2, 4; 30. novembar 1928: 4; 14. decembar 1928: 5; 21. decembar 1928: 6; Vreme, 24. mart 1929:. O različitim poslovima dr Gedeona Dunđerskog v. Dimitrijević 2011: 65. Studije, ogledi, prilozi
35 Rezervni vazduhoplovni kapetan prve klase, odnosno konjički kapetan druge klase (SVL, 10. avgust 1940), Milutin Mića Mihajlović (Mihailović), bio je u grupi oficira upućenih u Francusku na obuku za vojne pilote (1915), zajedno s Matijom Hođerom. Umro je na lečenju u Vrnjačkoj Banji 23. aprila 1940 (Vreme 24. april 1940: 9). Prezime mu je pisano sa i i sa j. Sondermajer piše sa j.
36 Središnju upravu birala je godišnja skupština delegata iz cele zemlje. Uprava se sastojala od 10 članova iz Beograda i 14 članova iz unutrašnjosti.
37 Pretpostavljamo da je pukovnik Dimitrije M. Stojadinović bio unuk istoimenog pešadijskog majora Dimitrija Stojadinovića, koji je bio oženjen Karađorđevom unukom Stanom Bojanić, kćerkom nekadašnjeg barjaktara vojvode Pop Luke Lazarevića, Teodora Bojanića, i Sare, Karađorđeve kćerke, udovice vojvode Nikole Kara-Markovića.
38 Tekstovi koncepta punomoćja su slični (ZTS, Koncept pisama T. Sondermajera D. M. Stojadinoviću, punomoćje 1, za M. Mihajlovića, Beograd, 28. maj 1926; T. Sondermajer D. M. Stojadinoviću, punomoćje 2, za M. Crnjanskog, Beograd, 28. maj 1926).
39 Marko Ristić je bio u Vrnjcima (Vrnjačka Banja) u Sanatorijumu Živadinović, koji je bio u vlasništvu njegovog budućeg tasta (s Jelicom Živadinović se venčao 10. oktobra 1926. godine u manastiru Ljubostinji, Politika 9. oktobar 1926, 8), dr Dragutina Živadinovića (njegov sin je dr Stevan Živadinović, „Vane Bor“, docent na Pravnom fakultetu u Subotici, koji je emigrirao 1944. godine u Englesku, gde je i umro u Oksfordu 1993). U Crnjanski 2004: 38 kao datum pisanja ovog pisma navodi se 9. maj 1926. godine. Sondermajer je, međutim, 28. maja dao punomoćja svedocima, a 4. i 8. juna 1926. godine održana su dva prva sastanka sekundanata. Na originalnom pismu koje se čuva u Zaostavštini Marka Ristića (ASANU 14882, nesređena građa) upisan je datum koji se može pročitati kao „9 I“. U stvari, Crnjanski je ili omaškom ispustio „V“ ili ga spojio, a izostavio „I“. Na koverti pisma na poštanskom pečatu je „11. 6“. Dakle, pismo je očigledno datirano 9. juna a poslato 11. juna.
40 U prvoj polovini iste, 1926. godine, bilo je više poziva na dvoboj, ali do dvoboja nije došlo. Verovatno Crnjanski pravi aluziju na te događaje. Štampa je obaveštavala da je Jovan S. Plamenac, bivši predsednik vlade kralja Nikole (u Crnoj Gori i u emigraciji), koji je između dva rata živeo u Beogradu kao opunomoćeni ministar (diplomata) u penziji, poslao sekundante narodnom poslaniku Milošu Moskovljeviću, od koga su kasnije sastisfakciju zbog uvrede tražili i bivši Plamenčevi sekundanti, dr Andrija Petrović Njegoš i dr Ivo Jovićević, bivši generalni konzul (Vreme 13. februar 1926: 3). Do dvoboja, međutim, nije došlo.
41 Ministar vojske i mornarice, armijski general Stevan Hadžić, u Skupštini je izneo procene: „Prema statističkim podacima sviju avijacija u vojsci dolazi otprilike na 10 hiljada letova i jedan smrti slučaj […] Uzroci nesreća su atmosferske nepogode, meteorološke prilike, teren i druge nezgode pri spuštanju na nove i nepoznate terene od strane naših mladih pilota, preterana ambicija i samopouzdanje, greške u pilotaži, gde su mladi piloti dovoljno neuvežbani i može se tvrditi i kazati da 60% od ovih i ovakvih gubitaka pada isključivo na ove greške, a samo 40% na sve ostale slučajeve“ (Politika 29. novembar 1928: 2; Bjelajac 2004: 157).
