Kina
se zove Kina (China), zbog Ćina, Ćina Šija Huanga, koji
je bio njen prvi car.
On je ognjem i mačem osnovao
naciju, dotle razdrobljenu među neprijateljskim kraljevstvima,
nametnuo joj zajednički jezik i jedinstveni sistem težina i mera te
stvori jedinstveni novac, kovan od bronze s malim otvorom po sredini.
A da bi zaštitio svoje posede, podigao je Veliki zid, beskrajnu
kamenu krestu koja probija geografsku kartu i koja je, dve hiljade
dvesta godina kasnije, najposećenije vojničko utvrđenje na
svetu.
Ali mu takve sitnice nisu nikad razvejale san.
Njegovo životno delo bila je njegova smrt: njegov grob, njegov
dvorac za posle.
Radovi na izgradnji počeli su onog dana
kad je stupio na presto, u trinaestoj godini, i otada je mauzolej
rastao iz godine u godinu, dok nije postao i veći od čitavog grada.
Takođe se povećala vojska zadužena da ga pričuva, preko sedam
hiljada konjanika i pešadinaca u svojim uniformama boje krvi i u
crnim oklopima. Ove glinene vojnike, koji danas zadivljuju svet,
modelirali su najbolji vajari. Rađali su se pošteđeni starenja i
bili su nesposobni za izdaju.
Posmrtni spomenik bio je
posao robijaša koji bi od icrpljenosti izdahnuli i bili bačeni u
pustinju. Car je upravljao radovima čak i u najmanjim pojedinostima
i postavljao je sve više zahteva. Veoma mu se žurilo. Njegovi
neprijatelji su više puta pokušali da ga ubiju, a on se smrtno
plašio da umre bez grobnog mesta. Putovao je prerušen i svake noći
je spavao u drugoj postelji.
Tek, dođe dan kad je
divovski posao okončan. Vojska je bila u punom sastavu. Isto tako i
džinovski mauzolej, a on je bio pravo remek-delo. Svaka promena bila
bi uvreda za njegovo savršenstvo.
A onda, kada car samo
što nije napunio pola veka života, smrt dođe po njega, i on pođe
za njom.
Velika pozornica je bila spremna, zavese su se
već dizale, predstava tek što ne beše počela. On nije smeo da
izostane. Bila je to opera za jedan jedini glas
Eduardo Galeano
