MALI VELIKI ŽIVOT DUŠANA RADOVIĆA 11
I kad nismo bivali u Beogradu – Dušan Radović je bio sa nama, u pričama, kao neka vrsta nostalgije za Belim gradom.
Tako je bilo i marta 1978. godine u Zagrebu, za ta tri dana “Goranovog proleća” jutra smo u “Palasu” na Zrinjevcu počinjali beogradskim novinama, uz doručak. U “Dugi” je bila Radovićeva rubrika, a u rubrici:
“Lepo je čitati dobre ljubavne pesme, pod uslovom da ne poznajete ni pesnika, a ni ženu koja ga je inspirisala. Samo je tako moguće i dalje verovati i u ljubav i u poeziju”.
Sve nas je ovo veselilo, pod pretpostavljenim uslovom – da se odnosi na nekog drugog pesnika i neke tuđe pesme.
Pitao sam Stevana Raičkovića šta misli, na koga se ovo odnosi, koga li je Radović konkretno imao na umu, ko mu je od nas bio model za opasku?
“Valjda se odnosi na sve nas. Nećeš me uvući da se poimence prebiramo… Uostalom, šta znam”, rekao mi je Stevan, a onda dodao: “Jedino znam da na današnjim čitanjima neću čitati nijednu ljubavnu pesmu.”
Ma koliko sklon sarkazmu, Radović je dizao ljubav na najviši pijedestal: “Tako je malo ljubavi među ljudima. Ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi.”
Istine radi, valja reći da Dušan Radović nije napisao puno ljubavnih pesama. Čak, premalo. I kad ih je pisao – najčešće ih je pisao po narudžbini, pisao ih je da budu pevane. Pesma “Milo moje” najbolje je napisana, a bogme i komponovana pesma naše savremene zabavne muzike, u kojoj je sve suvislo, saglasno i u osećanjima i u poetici.
Ipak, čak i ako uzmemo Radovića kao pesnika samo jedne ljubavne pesme “Plavi žaket”, ona je antologijska. Osvaja Radovićevom jednostavnošću.
BRANKO Ćopić je, u jednom predgovoru za prvu knjigu mlađeg satiričara (knjiga je zabranjena, pa je i predgovor ostao nepoznat), napisao da satiričari i pisci humora, dakle pisci od duha, postaju po pravilu i dobri pisci za decu.
Za Dušana Radovića bi se ovo Ćopićevo pravilo moglo uzeti obrnuto.
On je bio čuveni pesnik za decu kada se počeo ogledati u satiri.
Nije se proglašavao satiričarem ni kad je ulazio u antologije satire – i ovdašnju i američku. Kao da se grozio samoproglašenih satiričara, jer je u proglašenju video pozu i neiskrenost. Hteo je da bude samo zabrinuti čovek koji piše.
Njega je satiričarem učinila velika zabrinutost za zemlju i za narod.
Njegovo veće satirično ogledanje na stranicama “Ježa” pada pred 1970. godinu.
To je vreme prvih naznaka velike krize, početak deoba i pojava rascepa.
Radović je najavu deoba i rascepa žestoko formulisao:
“Savez država, ili Ujedinjene nacije Jugoslavije, ili Svaka Vaška Obaška.”
Učinio je to četiri godine pre nego što će to biti 1974. godine Ustavom zagarantovano.
U vreme popisa stanovništva koji će građane konačno razvrstati na narode i narodnosti, ne dajući Jugoslovenima nikakvu šansu. Radović je pisao: “Jugoslavija je zemlja bivših Jugoslovena.”
Sam naslov Radovićeve rubrike u “Ježu” – “Glavobolje”, govori da je svoje crne (humorne) misli pisao u dubokom očajanju, depresiji, takoreći: “Treba i pokrajinama dati po jedan Dan ustanka.”
Kako odbraniti zemlju u celini kad joj neprelaznije postaju unutrašnje prečice od spoljnih, pitao se Radović i svojim mislima dovodio do apsurda buduću odbranu zemlje:
“Na svakom stražarskom mestu po dva predstavnika republika i po jedan iz pokrajina.”
Bilo je to vreme bujanja ratnih memoara, kroz koje su se stvarale i razne verzije antifašističke borbe, naravno u službi naroda i narodnosti, pa i amnestiranja izdajnika i zločina. Radović se i toga dotakao:
“Neka svako ispriča svoju verziju NOB. Izabraćemo najbolju”.
U svojim “Glavoboljama” Radović nije štitio ni intelektualce, niti ih amnestirao od odgovornosti za svoje postupke:
“Novosadski dogovor je mrtav. Potpisnici su još živi, potpisuju nove dogovore”.
Pri svemu tome, nije zaboravljao ni sam prosti puk – narod kome su u praznoj duši, počele da ječe novokomponovane pesme:
“Sećaš li se, draga, bratstva i jedinstva?!”
Naravno da Radović nije zaboravljao kome narodu on sam pripada:
“Zašto nas podsećate da smo Srbi? Sad treba da se setimo gde smo stali.”
Ni dečji aspekt nije propustio:
“Molim, drugarice, oni nam stalno psuju milu nam ‘Jugobanku’.”
“Kako vam se ne spava, u ovom mraku?”, obraćao se mračni Radović rukovodiocima, pa svestan svega dodavao: “Važnije odluke treba donositi na groblju. Tamo je većina.”
U Radovićevim mislima prepoznajemo sve što nas nije mimoišlo, ali i duhovito seme onog što će probujati u “Beograde, dobro jutro!
DECA DEZERTERA
TEŠKO da je u književnom životu Beograda bilo tako odanog i tako brižnog prijatelja kakav je bio Dušan Radović Matiji Bećkoviću, Brani Crnčeviću, Slobodanu Stojanoviću i Ljubivoju Ršumoviću.
Za razliku od Brane Crnčevića, oni su sa velikim pijetetom negovali ovo prijateljstvo. I Radović ih je takvim prihvatao, kao što se prema Crnčeviću odnosio na poseban način i sa velikim razumevanjem za sva njegova različita iskakanja iz konvencija.
Prema Crnčeviću se odnosio sa takvim prijateljstvom, da je u vreme Crnčevićeve rubrike aforizama u “Književnim novinama” i veoma burnog života autorovog, znao i da ga “prinudno” odmeni pod njegovim imenom, kako bi se rubrika sačuvala.
Čudili smo se godinama što Crnčević u izdanja knjiga aforizama ne unosi sjajan aforizam – dijagnozu srpskog mentaliteta: “Svi smo mi deca dezertera iz 1389. godine”.
Tek smo u dvadeset prvom veku saznali da je to aforizam Duška Radovića pod pseudonimom Brana Crnčević. Radović je bio takav prijatelj da je i u grobu znao da čuva tajnu, ali Crnčević nije izdržao.
SRBIN U PESNIKE…
BRANKO Ćopić je voleo često da pominje Dušana Radovića u svojim intervjuima – hvaleći ga.
“Jedva čekam da se jednom ogledaš u romanu”, rekao mu je u vreme jedne književne večeri na dečjem odeljenju biblioteke “Petar Kočić”.
“Može li roman da stane na jednu stranicu?”, pitajući, šalio se Radović na svoj račun: “Ja sam pisac do jedne stranice”.
“Složi tako dvesta stranica na jednu temu i to je roman”, nastavio je Branko Ćopić.
“Gde da nađem dvesta prvih rečenica za tih dvesta stranica?”, zavapio je Dušan Radović.
U svojoj tajnoj azbuci od trideset slova sa trideset imena, u čiju je slavu ispevao epigrame, po principu Radovićevog “Na slovo, na slovo”, Branko Ćopić je na slovo R stavio:
“Radović Dušan
Rado Srbin ide u pesnike,
Da na TV bere lovorike.”
Milovan Vitezović
- novembar 2004.
