High Times, januar, 1982., razgovarala Silvija Bicio
Znam da mrzite to pitanje, ali zar alkohol nije takođe bekstvo?
BUK: Znao sam da ćeš to reći. Zato sam ga izostavio! Ali vidiš, alkohol je tako prijatan bog. Dozvoljava ti da izvršiš samoubistvo i probudiš se ponovo i ubješ se ponovo. Droge su brze; ako veruješ u boga, onda si u svakom slučaju kompletno mrtav, zato što si sve razmišljanje prepustio nekom drugom. Drugim rečima, ne odustaješ odmah potpuno. Odustaješ pedalj po pedalj dok se možda nešto malo bolje ne dogodi. A ja to radim od svoje četrnaeste godine. I sad vozim BMW, živim u velikoj kući, imam pun frižider vina, ti me intervjuišeš, stvari izgledaju bolje, ali ja znam da nisu. Znam da su potpuno iste: promenile su oblik, ali su i dalje veoma loše. I uvek će biti.
Da li govorite o sebi, ili generalno o celom svetu?
BUK: Uglavnom o sebi, zato što ne mogu da razmišljm za druge. Reč je o meni, zato što često dobijam pisma tipa: “Ti si tako sjeban, Bukovski, a još uvek si živ. Rešio sam da se ne ubijem” ili : “Ti si takav kreten, čoveče, da mi daješ hrabrost da živim.” Tako da ja na neki način spasavam ljude dok pijem i čekam. Ne zato što želim da ih spasem. Nemam želje da ikoga spasem. Ali izgleda da sam ih spasao. Biti kreten spasava kretene. To su, vidite, moji čitaoci. Oni kupuju moje knjige – poraženi, poremećeni i prokleti – i ja sam na to ponosan.
Da li im to prebacujete?
BUK: Da, ali malo. Zato što najviše napadam sebe u svom stvaralaštvu, i u suštini skoro da sam samo ja predmet svog stvaralaštva. To je ono što je feministkinjama promaklo, taj deo između redova.
A ipak postoji grupa žena koja je u Rimu postavila komad “Bukovski, volimo te”. Da li ste znali za to?
BUK: Kako da se vratim pisanu kad čujem tako dobre stvari o meni? Više volim loše stvari. Svi mi napredujemo kada smo nesrećni. Dostojevski je negde napisao: “Nesreća je glavna pobuda samospoznaje.” Pa, u svakom slučaju jedna je od njih. Dostojevski…on je ogledalo svog vremena. Stari test vremena. Sarojan je rekao: ”Urlik Dostojevskog!” On je umeo da piše. I ja umem da pišem. On je bio N-E-B-O a ja sam Flitvud Mek!
Dostojevskog uvek ponovo možete da čitate…mada bi trebalo pročitati i tipa koji se zove Džon Fante. Zaista je dobar. Piše bolje od mene – skoro bolje od mene. Emotivniji je od svih ljudi koji dolaze da slušaju kako čitam pesme. Džon Fante je moj drug koji je došao niotkuda, ja ga volim, on je čudesna osoba. Napisao je neke besmrtne stvari.
Smatrate li sebe erotskim piscem?
BUK: Erotika! Ja pošem o svemu. Mnogo je seksa u mojim pričama zato što sam, po odlasku iz pošte u pedesetoj, morao da zaradim novac. Ono što sam stvarno želeo je da pišem o onom što me interesuje. Ali bilo je mnogo ponografskih časopisa na Melrouz aveniji, a oni su čitali moje kolumne u Fri Presu i stalno tražili da im pošaljem neku priču. I kad pišem dobru priču, negde na sredini ubacim neki seksualni čin. Pišem tako priču i u nekom trenutku kažem sebi: “E, sad ću da ubacim malo seksa:” I onda ubacim malo seksa i nastavim da pišem. To je bilo okej: Čim bih im poslao priču odmah bih dobio ček na tri dolara.
Ali mislite li da su vaše priče erotične? Da li se ljudi uzbude kad ih čitaju?
BUK: Ne znam. Neki ljudi su mi pisali da ih neke moje priče uzbuđuju. Posebno Zlotvor. Ali zašto priča u kojoj čovek siluje devojčicu uzbuđuje neke ljude, ne znam. Možda mnogi žele da učine tako nešto, ali ih zakon i strah sprečavaju u tome. Možda je to zato što sam detaljno opisao njenu garderobu, i detaljno opisao šta se dogodilo, uzbudilo nekoga. Ali se meni nije digao dok sam pisao.
Smatrate li Henrija Milera piscem?
BUK: Ne mogu da čitam Milera. On počne da piše o stvarnosti, a onda sve postane ezoterično, odjednom piše o drugim stvarima. Napiše nekoliko dobrih stranica, a onda odluta u digresije, u apstrakciju.Ne mogu da ga čitam. Osećam se prevarenim.
Prevarenim? Na šta tačno mislite?
BUK: Ne ostane na tom terenu. Želim da ostane na ulicama, a ne u vazduhu,
Znači da je dobro pisanje ono koje ne izlazi iz okvira realnosti: ono koje ostaje na ulicama.
BUK: Nisam rekao da je to tako; rekao sam da je to tako za mene. Pokušavam da ostanem na ulicama kad god to mogu. Pokušavam da ostanem u okvirima realnosti. Ja samo opisujem stvari, ne trudim se da ih objašnjavam. Zanima me samo ono što znam. Ono što ne znam me ne zanima. Tipovi u pošti su govorili: “Ono što ne znam ne može me povrediti. Ako se moja žena jebe s nekim, a ja to ne znam, to kao da ne postoji.” Sve što znam je ono što vidim. Ležim u krevetu i gledam TV, i sve što znam je Džoni Karson: to je realnost.
Pretpostavljam da sam bliži ljudima sa ulice nego bilo kome drugom, a kad se približiš nekome ko je na višem nivou od tebe, on postaje faca. I zato moraš da se držiš nisko, radiš i budeš tih. Razulariš se u pisanju, ali ne dozvoliš da te često vide. Šta je to što stvara neku vrstu magije između nekoga ko stvara i nekoga ko čita? Mislim da magiju stvara osoba koja je izolovana od masa; ne razmišlja o tome, ali to čini. Kada umetnik počne da se meša sa masama, umetnik postaje masa.
Da li zbog toga niste došli na Međunarodni festival poezije u Kastelprocijanu u Italiji prošlog leta? Bili ste jedno “Veliko odsustvo.” Tamo.
BUK: Nisam otišao jer mi se nisu dopadali pesnici s kojima bih morao da čitam. S njima ne bih čitao ni u Santa Moniki u Kaliforniji; ne bih čak bio ni u istom prostoru s njima. Zato nisam otišao: nije mi se dopalo društvo. Ne želim nikoga da prozivam ali ako je istina to što ste mi rekli da su ih gađali kamenjem, onda sam zadovoljan. Tako se osećam kada ih slušam dok čitaju: povraća mi se i gađao bi ih tom povraćkom.
Ali publika je želela da čuje Bukovskog i Ginzberga..
BUK: Stanite malo, da ne bude zabune…
U redu, ali Alen je idol u Italiji, baš kao vi.
BUK: Ko, Alen? (sarkastično) Alen je okej, Alen je u redu, da, svi su oni dobri pesnici.: Gregori Korso, i Ginzbergov dečko, i Džoan Baez, Timoti Liri, Frenk Zapa, Bob Dilan…Američka kultura je okej. Američka kultura je…mislim da cela stvar zaostaje. To je kao telo koje se vuče za rep, ali se rep iza tela vuče po prašini.
Nastaviće se
