Jasan Pogled

Svejednoća

Niksic_glavna_ulica

Bio jednom jedan stvor./Cucao na cuci/Sedeo na sedi/Gledao na gledi/Čekao na čeki/Kopao na kopi/Kljucao na kljuci/Plakao na plaki/Svirao na sviri/Skakao na skaki/Pevao na pevi/Dremao na dremi/Spavao na spavi… (Duško Radović)

Ne­ma vi­še vre­me­na bez­briž­ja, moj pri­ka­ne.
Ovo su vre­me­na sve­briž­ja i ba­šme­briž­ja, dra­gi ro­đa­če.
Ta­ko mi pri­po­vi­je­da dok na te­ra­si grad­ske ka­fa­ne če­ka­mo su­mrač­no vi­no.
Ko­me­ša se ljet­nji dan u još jed­noj var­lji­vo­sti ovog pra­vog la­ži­lje­ta.
Sve­bri­žio pa po­čeo da ba­šme­bri­ži moj do­bri ro­đak: Baš me bri­ga i za ova­kvo la­ži­lje­to i za ova­kav omra­če­ni su­mrak. Da je ovo pra­vo lje­to ćur­li­kav­ci, zri­kav­ci i ću­ko­vi bi se ogla­si­li iz kro­šnje i tra­ve. Da je ovo istin­sko lje­to ne bi­smo slu­ša­li zun­za­ra­nje ovih oko nas. Da smo pra­vi lju­di ne bi­smo ni bi­li ov­dje u la­ži­su­mra­ku me­đu la­ži­lju­di­ma, me­đu mu­va­ma zun­za­ra­ma. Baš me bri­ga i za ovo vi­no ko­je i ni­je vi­no ne­go pre­hla­đe­na konj­ska piv­či­na ko­ja i ni­je za ču­la, ne­go za tr­bu­ši­nu.
Pa on­da za­sta­ne, ga­dlji­vo ot­pi­ne, su­mrak se za­tam­ni bo­ja­ma ne­ke no­ći ko­ja te­ško pa­da, kao cr­ni plašt. Kao po­krov za tu­rob­ni svi­jet.
I baš me bri­ga što im je ova­ko ka­ko je. Što bih se ja u to mi­je­šao? Ja­ha­či na­še apo­ka­lip­se uži­va­ju na se­dla­stim le­đi­ma, na sra­mo­ti na­šeg uži­va­lač­kog po­da­ni­štva, sve u sla­vu na­še do­bro­volj­ne pro­pa­sti.
On­da vje­tar za­nji­ha pra­šnja­vu li­pu po­red grad­ske ka­fa­ne i za­su nas zrn­ci­ma mra­ka.
Baš me bri­ga za ovaj grad. Za grad biv­še­ga vi­te­štva i go­spod­stva, biv­še­ga udar­ni­štva i uzor­ni­štva. Za grad u ko­jem je Tin pje­vao, ko­ji je Vi­to opje­vao i Šo­bić is­pje­vao. To ni­je vi­še onaj grad. To je grad ko­ji ve­ne i ki­sne, ko­ji ti­nja i stre­pi, ko­ji sa­mog se­be ne ras­po­zna­je. I baš me bri­ga za ova­kve ka­fa­ne u ko­ji­ma sve­ga ima osim ono­ga što du­ša ište. U ko­ji­ma su pro­zu­kli i vi­no i lju­di, u ko­ji­ma je vi­še le­da u ki­bla­ma, ne­go ža­ra u lju­di­ma. Baš me bri­ga i za ove pra­zne raz­go­vo­re, za ma­mur­no ba­u­lja­nje i pi­ja­no pro­pi­nja­nje.
I tu za­sta­de moj do­bri ostar­je­li ro­đak i oštrim gr­kim ne­go­do­va­njem od­bi još jed­no vi­no, kao opru­ga od­sko­či od sto­la i sme­te­njač­kim po­zdra­vom okon­ča na­še dru­že­nje.
Po­ne­soh to­var nje­go­vog ba­šme­briž­ja i kre­nuh se noć­nim hod­ni­kom ka sta­roj adre­si.
A kad uju­tru da­nak osva­nuo gdje ću be­za­zlen i do­kon, ne­go opet na uza­lud­nu NK dža­du, na pi­stu pra­zni­ne i pro­pu­ha. Si­gu­ran sam da je ta­ko u sva­kom gra­du, tje­šim se bo­lan, osim, mo­žda, u An­drić­gra­du. Ov­dje ju­tro, avaj, ni­je pa­met­ni­je od ve­če­ri.
Na sto­lu ka­fa, za sto­lom raz­go­vor ka­ko i pri­li­či lju­đi­ma. Mla­de im gla­ve usi­ja­ne sve­jed­no­ćom.
Baš me bri­ga, dru­že moj, ot­po­če je­dan bi­stro­gla­vi, što Ma­đar­ska ne­ma mo­re. Uosta­lom, baš me bri­ga što je na­ro­du lo­še, na­rod i ni­je za bo­lje, sva­ko se za se­be bo­ri ko­li­ko i ka­ko mo­že. Ta­ko je va­zda bi­lo.
Tu se ot­pi­je pje­nu­ša­va ka­fa, za­gri­ze se pla­stič­na ka­ši­či­ca ner­vo­zno kao kad pa­stuh za­gri­ze uzdu, pa se na­sta­vi ba­šme­briž­je:
Baš me bri­ga što je on ološ, me­ni je va­ljao, a i ko ka­že da je ološ, baš me bri­ga. Sva­ko je za se­be naj­bo­lji, je li ta­ko, dru­že moj?
Pa se ot­pi­je dru­gi pje­nu­ša­vi srk, za­gri­ze se pla­stič­na ka­ši­či­ca i po­či­nje bu­lje­nje u pro­la­zni­ke, u ze­le­no plat­no i bi­je­le preč­ki­ce sun­co­bran­ca nad na­ma.
Baš me bri­ga za nje­gov pri­mi­cač i me­ni­sku­se, eno mu fi­zi­o­te­ra­pe­u­ti pa ne­ka o nje­mu bri­nu, što bi to bio moj pro­blem?! Me­ni ne­ko da pre­bi­je obje no­ge, ni­ko se na me­ne ne bi okre­nuo! Osim mo­žda maj­ke… Je li ta­ko, dru­že moj? I baš me bri­ga za Alu­mi­nij­ski i Ve­sa, ne­ka ša­ma­ra ako mu se ša­ma­ra, ni­je to mo­ja bri­ga. Me­ne da oša­ma­ri ostao bi bez obje, je li ta­ko, dru­že moj?! La­ko mi je za njih…Je li ta­ko, dru­že moj?
Baš me bri­ga za Bra­zil i nji­ho­ve pro­ble­me, eto im Bra­zil­ci, pa ne­ka bri­nu o Bra­zi­lu! Što bih se ja oko to­ga bri­nuo!
Pa se gla­va okre­ne kao ro­to-ku­gla, dok ubu­lje­ni po­gled ne ot­plo­vi za su­gra­đan­kom-lje­po­ti­com ko­ja kao mi­ri­sna la­đa plo­vi ka vr­hu uli­ce. O, uli­ce, lje­po­ti­ce! O, la­đi­ce, mi­ro­no­si­ce!
Baš me bri­ga i za Mi­la i za Be­bu, eto im ga ta­mo, zna­ju oni šta ra­de i za­što ra­de, što bih se ja oko to­ga bri­nuo?! Me­ni je mo­ja gla­va naj­va­žni­ja!
I du.e, do­da­je je­dan.
I du.e, do­da­je dru­gi.
Pa se on­da smi­ju oza­re­ni sve­jed­no­ćom.
A ne­bo se opet var­lji­vo ko­me­ša i pr­ve ka­plje pa­da­ju po ten­da­ma, sun­co­bra­ni­ma, po glav­noj uli­ci, po kro­vo­vi­ma, po sta­rim adre­sa­ma, po lju­di­ma ko­je vo­lim…
Var­lji­vo je po­če­lo ovo la­ži­lje­to. Ka­žu da će i uju­tro bi­ti ova­ko. Var­lji­vo.
Ali to je već mo­ja bri­ga.

Ostavite komentar: