nemoj da je nekome
palo na pamet da mi kaže
kojim jezikom da govorim.
ja sam kruševljanka.
babe su mi se rodile i udale
u istom selu.
govorim kosovsko-resavskim dijalektom
koji je iskvaren
životom u beogradu.
ja sam beograđanka.
u ličnoj karti mi piše vračar.
petnaest godina sam provela u tom gradu.
tamo mi živi marta.
moj beogradski govor vonja na čarapane.
ja sam riječanka.
došla sam ovde i rodila hrvata.
muž mi je hrvat.
on često govori srpski.
naš mali sin za ručkom vikne “mrkva, bre!”
mrkva je kraće nego šargarepa.
zaljubila sam se u hrvatske reči
još kad sam gledala smogovce.
išla po kući i pozdravljala mamu
sa “bok stara”.
za mene jezik nikada nije bio
nedodirljiv i svet.
moj jezik je topao i živ,
potpuno pitom, spava mi u krilu.
moj jezik je moj, a ne vaš.
oblikovao ga je moj život,
moje babe, muževi i sin.
jezik mi nisu dale države i institucije.
nisu mi ga zadale akademije.
ne determinišu ga daleki kanoni.
ja sam jezik.
i govoriću kako mi se prohte.
ne bojim se jezika, niti mu se klanjam.
ljudima je jezik nešto daleko i strašno,
sistem u ime kojeg su spremni da mrze.
bog kojem se klanjaju
ti nepismeni ljudi,
profesori i pisci,
ceo život proveden u čitanju i pisanju,
a jezik im se nije približio ni korak.
čeprkaju po njemu iz daleka,
kao deca po mrtvom štakoru
uz pomoć dugačkih štapova.
govore meni kako da govorim.
moj jezik isparava iz tela.
miriše samo na mene.
i niko mu neće postavljati pravila
koja iz mene isključuju
babe, muževe i decu,
a svode me na države i nacije.
jezik nema oblik nacije.
ja nemam oblik nacije.
imam oblik sebe.
jezik je moj.
Frida Šarar
