Iz knjige “O nezgodi biti rođen”
- Kad bi sve nacije u isto vreme postajale apatične, ne bi više bilo sukoba, ratova, carstava. Ali, na nesreću, postoje i mladi narodi, mladi uopšte – glavna prepreka sanjarijama čovekoljubaca: postići da svi ljudi dospeju do istog stepena dosade ili mlitavosti…
- U svim okolnostima treba se svrstati na stranu potlačenih, čak i kad nisu u pravu, s tim što ipak ne treba izgubiti iz vida da su zamešeni od iste gline kao i njihovi tlačitelji.
- Svojstvo je umirućih režima da dozvoljavaju zbrkanu smesu verovanja i učenja, a da nstovremeno pružaju iluziju da će se beskrajno moći odlagati čas odluke…U tome – i samo u tome – sastoji se draž predrevolucionarnih perioda.
- Jedino lažne vrednosti kruže u opticaju, zato što ih sav svet može usvojiti ili plagirati (što je laž na kvadrat). Ideja koja je uspela nužno je pseudo-ideja.
- Revolucije predstavljaju sublimat loše književnosti.
- Ono što je nesnosno u opštim nedaćama jeste što svako sebe procenjuje dovoljno merodavnim da se o njima izjašnjava.
- Pravo na uklanjanje svih onih koji nas gnjave moralo bi stajati na početku ustava Idealne Države.
- Jedina stvar kojoj bismo morali poučiti mlade jeste da ništa, ili skoro ništa, ne očekuju od života. Najbolje bi bilo u školama izložiti Spisak razočaranja na kome bi se našla sva izneveravanja koja su namenjena svakome od nas.
- Po kazivanju princeze Palatin, gospođa od Mentenona imala je običaj da u godinama kada, posle smrti kralja, više nije igrala nikakvu ulogu, ponavlja: “Već neko vreme vlada duh mahnitosti koji se svuda širi”. Taj “duh mahnitosti” je upravo ono što su gubitnici oduvek zapažali i to s pravom i, polazeći od te formule, morala bi se iznova razmotriti cela istorija.
- Progres je nepravda koju svaka generacija čini prema onoj koja joj je prethodila.
- Siti javno mrze sami sebe i priželjkuju da na ovaj ili onaj način budu zbrisani. U svakom slučaju bi jako voleli da se to desi uz njihovu vlastitu pomoć. U tome leži najzanimljiviji i najoriginalniji aspekt neke revolucionarne situacije.
- Neki narod uvek diže samo jednu te istu revoluciju. Nemci nikad više nisu ponovili poduhvat Reformacije ili, tačnije, nisu ga ponovili ni približno jednako. Francuska je zauvek ostala ovisnik o 1789. Podjednako istinita i za Rusiju i za sve zemlje, ova tendencija ka plagiranju samog sebe u oblasti revolucije je istovremeno i utešna i bolna.
- Rimljani iz perioda propadanja cenili su jedino grčku dokolicu (otium graecum), stvar koju su najviše prezirali u vreme svoje moći. Analogija sa današnjim civilizovanim narodima je toliko upadljiva da bi bilo nepristojno na njoj insistirati.
- Alarih je govorio da ga je neki “demon” pujdao protiv Rima. Svaka iznurena civilizacija očekuje svog varvarina, a svaki varvarin očekuje svog demona.
- Zapad: trulež koja lepo miriše, naparfimisani leš.
- Svi ti narodi behu veliki zato jer su imali velike predrasude. Sada ih više nemaju. Jesu li to još uvek nacije? Pre će biti raspadnute gomile.
- Belci sve više i više zaslužuju ime bledoliki koje su im nadeli američki Indijanci.
- U Evropi sreća završava u Beču. Sa one strane, prokletstvo za prokletstvom otkad je sveta i veka.
- Rimljani, Turci i Englezi mogli su da zasnuju trajnija carstva zato što, odbojni na svako učenje, nisu nijedno nametali pokorenim narodima. Nikada oni ne bi uspeli da održe tako dugu hegemoniju da su bolovali od nekog mesijanskog poroka. Neočekivani tlačitelji, administratori i paraziti, spahije bez ubeđenja, posedovali su veštinu da kombinuju autoritet i ravnodušnosg, strogost i nemarnost. Upravo ta veština, tajna pravog gospodara, nedostajala je nekoć Špancima, kao što bi verovatno nedostajala i osvajačima našeg vremena.
- Dok god neka nacija čuva svest o svojoj superiornosti, ona je surova i poštovana; – Čim je izgubi, ona se humanizuje i više je niko ne uvažava.
- Kada god grmim protiv svoje epohe, da bih se razvedrio dovoljno je da pomislim na onu koja tek pristiže, na retrogradnu ljubomoru onih koji će nas naslediti. Po izvesnim osobinama, mi još pripadamo starom čovečanstvu, onome koje bi još moglo da žali za rajem. Međutim, oni koji će doći posle nas neće više posedovati čak ni izvor tog žaljenja, neće poznavati ni ideju o njemu, pa ni samu tu reč!
- Moja vizija budućnosgi toliko je precizna da, kad bih imao dece, smesta bih ih zadavio.
- Kad pomislimo na berlinske salone iz perioda romantizma, na ulogu koju su u njima igrale jedna Henrijeta Herc ili jedna Rahela Levin, na prijateljstvo koje je povezivalo ovu poslednju i naslednog princa Luja-Ferdinanda, a kad zatim kažemo sebi kako bi, da su živele u ovom stoleću, stradale u nekoj gasnoj komori, ne možemo se suzdržati da verovanje u progres smatramo za najlažniju i najdebilniju od svih predrasuda.
- Hesiod je prvi koji je izgradio jednu filosofiju istorije. On je takođe lansirao i ideju propadanja. Kakvo je, na taj način, svetlo bacio na istorijsko postajanje! Kad je već na samim počecima, u neposredno post-homerovskom svetu, procenio da je čovečanstvo zašlo u gvozdeno doba, šta bi tek rekao nekoliko stoleća kasnije? Šta li bi rekao danas? Ako izuzmemo epohe pomračene lakomislenošću ili utopijom, čovek je oduvek mislio da je baš on stigao na prag najgoreg. Znajući sve ono što zna, kakvim li je čudom uspeo da neprestano varira svoje žudnje i svoje prestravljenosti?
- Kada su, po okončanju rata iz 1914., uveli struju u moje rodno selo, došlo je do opšteg gunđanja, a zatim do onemele ojađenosti. A kada su je uveli u crkve (postojale su tri), svi su bili ubeđeni da je stigao Antihrist, a sa njime i kraj vremena. Ti seljaci sa Karpata dobro su videli, videli su na daleko. Oni, jedva izašli iz predistorije, već tada su znali ono što civilizovani znaju tek odnedavno.
- Smisao za istorijsku literaturu stekao sam iz moje predrasude protiv svega što završava dobro. Ideje nisu naklonjene agoniji; one umiru, razume se, ali ne znajući da umiru, dok neki događaj postoji jedino sa namerom da se završi. Dovoljan razlog da druženju sa filosofima pretpostavim druženje sa istoričarima.
- Za vreme svog slavnog izaslanstva u Rimu, u II stoleću pre naše ere, Karnead je iskoristio priliku pa jedan dan govorio u korist ideje pravde, a sutradan protiv nje. Od tog trenutka, filosofija, dotle nepostojeća u toj zemlji zdravih običaja,pcočinje u njoj da vrši svoja pustošenja. Šta je, dakle filosofija? Crv u voćki… Katon Cenzor, koji je prisustvovao Grkovim dijalektičkim predstavama, bio je prestravljen i zatražio je od Senata da delegatima iz Atine što je moguće brže udovolji, toliko je njihovo prisustvo smatrao štetnim i opasnim. Rimska omladina ne bi trebala .da se druži sa tako razarajućim duhovima. Na moralnom planu, Karnead i njegova družina bili su jednako zastrašujući kao i Kartaginjani na vojničkom planu. Sve nacije u usponu na ovakav način strepe od odsustva predrasuda i zabrana, od intelektualne bezobzirnosti, što pak privlači civilizacije koje propadaju.
- Zbog toga što je uspeo u svim svojim podvizima, Herakle je kažnjen. Isto tako, zbog toga što je isuviše srećna, Troja je morala da strada. Kada razmislimo o toj zajedničkoj sudbini svih tragičara, uprkos svojoj volji prinuđeni smo da pomislimo da će svet nazvan slobodnim, obasut svim prednostima, neizbežno upoznati sudbinu Iliona, jer ljubomora bogova opstaje i posle njihovog nestanka.
- “Francuzi neće više da rade, svi bi hteli da pišu”, reče mi moja kućepaziteljka, ne znajući da je upravo tog dana otvorila proces starim civilizacijama.
- Neko društvo je osuđeno onda kad više nema snage da sebe ograničava. Sa nekim otvorenim, isuviše otvorenim duhom, kako bi se sačuvalo od preteranosti, od smrtnih opasnosti od slobode?
- Ideološke svađe dosežu do vrhunca samo u zemljama gde se ljudi tuku zbog reči, gde se ubijaju zbog njih… ukratko, u zemljama koje su upoznale religijske ratove.
- Neki narod koji je iscrpao svoju misiju podseća na nekog pisca, ne koji se ponavlja, već koji više nema šta da kaže. Jer ponavljati se znači pokazati da se još uvek veruje u samog sebe i ono što se zastupa. Međutim, neka dokrajčena nacija nema više snage čak ni da prežvakava nekadašnje parole, koje su joj bile obezbeđivale prevlast i sjaj.
- Francuski je postao provincijski jezik. Starosedeoci se tome prilagođavaju. Jedino je došljak zbog toga neutešan. Jedino on oblači crninu zbog Nijanse…
Emil Sioran
Preveo: Miodrag Šuput
