Bankar anarhista (2)
- Što se tiče materijalnog prilagođavanja, rekoh, ima još jedna mogućnost. A to je revolucionarna diktatura.
- Kakva sad revolucionarna diktatura?
- Kao što sam vam objasnio, nema materijalnog prilagođavanja nečemu što još ne postoji kao materijalno. Аli, ako bi se nekim iznenadnim pokretom podigla socijalna revolucija, odmah bi se uspostavil diktatura koja bi trebalo da omogući zasnivanje slobodnog društva. Već sada postoji, mada još u povoju, nešto materijalno iz slobodnog društva. Dakle, ta materijalna stvar čemu se čovečanstvo prilagođava već je tu. I to je činjenica kojom bi manguparija koja zastupa diktaturu proletarijata branila svoj stav, kada bi bila kadra da ga obrazloži, odnosno da misli. Taj argumenat je, naravno, moj a ne njihov. To je teškoća koju treba prebroditi… I kao što ćete se uveriti, ta diktatura je lažna. Jedna revolucionarna vlast, kada postoji, kakav god da joj je cilj ili ideja-vodilja, materijalno je samo jedno – revolucionarna vlast. Ta revolucionarna vlast je zapravo ratna diktatura, drugim rečima, despotski vojni režim, jer je društvu ratno stanje nametnuo onaj deo društva koji je revolucijom uzurpirao vlast. Šta to može da iznedri? Iznedriće to da onaj ko se prilagodi vlasti – pošto je ona materijalna, a u isti mah i despotski vojni režim – prilagođava se, dakle, tom despotskom vojnom režimu. Ideja koja je vodila revolucionare ka cilju sasvim je nestala u društvenoj stvarnosti, potpuno zaokupljenoj ratnim fenomenom. Tako, ono što revolucionarna diktatura stvara – a što ona duže traje time će to dobiti potpuniji oblik – jeste ratno društvo diktatorskog soja, dakle vojni despotizam. Čak ne bi moglo ni da bude nešto drugo. Uvek je bilo tako. Ne poznajem istoriju tako dobro, ali ono što znam jeste da se sve u njoj slaže sa ovim što sam rekao; ne bi ni moglo da se ne slaže. Šta su izrodila politička previranja u Rimu? Rimsko carstvo i njegov vojni despotizam. Šta je dala Francuska buržoaska revolucija? Napoleona i njegov vojni despotizam. A videćete šta će da se izlegne iz Ruske revolucije… Čudo koje će decenijama da unazadi ostvarivanje slobodnog društva. A šta biste i mogli da očekujete od tog naroda nepismenjaka i mističara? Najzad, to i nije tema razgovora… Jeste li razumeli moje stavove?
- Savršeno.
- Razumete da sam došao do ovakvog zaključka: cilj – anarhističko društvo, slobodno društvo; način – preobražaj građanskog u slobodno društvo bez tranzicije. Ovaj preobražaj treba da bude pripremljen i omogućen snažnom, detaljnom i pitkom propagandom, koja bi svim duhovima bila dostupna i koja bi sve prepreke prevalila. Jasno je da reč “propaganda” ne koristim samo doslovno već pod njom podrazumevam sve: neposrednu ili indirektnu akciju, ukoliko može da doprinese slobodnom društvu i oslabi otpor koji bi da ga osujeti. Na taj način, socijalna revolucija, kada bi došlo vreme, nemajući prepreke pred sobom, bila bi nagla, jednostavna i ne bi morala da uspostavlja nikakvu revolucionarnu diktaturu, jer ne bi imala kome da se suprotstavlja. Ovo ne bi moglo da se izvede na taj način ako bi anarhizam bio neostvarljiv; a ako je anarhizam neostvarljiv, onda je jedino opravdano i pravično društvo – građansko društvo.
- Eto vam zašto i kako postah anarhista, i zašto odbijam druge, manje radikalne društvene doktrine, kao neozbiljne i suprotne prirodi. Hajde sad da nastavim priču. Zapalio je šibicu i sporo prineo pla-men cigari. Usredsredio se i produžio:
- Bilo je i drugih momaka koji su mislili kao ja. Većinom su bili radnici, ali je bilo I par drugih; spajalo nas je siromaštvo i to, ako se dobro sećam, što nismo bili glupi. Želeli smo da se obrazujemo, da učimo, i istovremeno da vršimo propagandu, da zagovaramo naše ideje. Želeli smo i za nas i za druge – za celo čovečanstvo – novo društvo, teslimljeno svih predrasuda koje ljude čine veštački nejednakim i nameću im podređenost, patnju i teskobu, koje im mati priroda nije namenila. Što se mene tiče, ono što sam čitao, potvrđivalo je moje stavove. Pročitao sam skoro sve anarhističke knjige. U to vreme je bilo sijaset sličnih jeftinih knjiga. Odlazio sam na skupove i slušao govore ondašnjih propagandista. Svaka knjiga i svaki govor još više su me uveravali u ispravnost i pravičnost mojih ideja. Ono što sam onda mislio – ponavljam vam, prijatelju – jeste ono što i danas mislim; jedina razlika je što sam onda to samo mislio, a danas tako i radim.
- Svakako, jasno mi je kako ste postali takav anarhista i potpuno razumem da ste to i ranije bili. Ne treba i dalje da me uveravate u to. Ono što me zbunjuje jeste kako ste iz svega toga izašli kao bankar… Kako ste, na kraju, postali bankar… Mada, već nagađam.
- Ma ne nagađate ništa… Znam štahoćete da kažete… Oslanjate se na činjenice koje ste upravo čuli, mislite da sam anarhizam smatrao neostvarljivim i da sam zato, kao što rekoh, jedino opravdano i pravično društvo video u građanskom društvu, zar ne?
- Pa, manje-više tako…
- Аli, kako bi to moglo da bude, kada vam od početka razgovora ponavljam da sam anarhista, da to nisam samo bio nego da sam to i dan-danas? Da sam postao bankar i trgovac zbog toga što vi mislite, onda ne bih bio anarhista već malograđanin.
- Pa, u pravu ste… Onda kako, dođavola? Hajde, kažite…
- Rekoh vam već da sam uvek bio bistar i energičan. To su mi prirodne vrline, nisu mi ih prineli u kolevku (ako sam je uopšte imao), sam sam ih doneo u nju. E tako. Smatrao sam da je neizdrživo da budem anarhista pasivac, koji će samo da sluša govore i da o njima razglaba s prijateljima. Ne, nešto je trebalo da se uradi! Da se radi i bori za notlačene i za žrtve društvenih konvencija! Rešio sam da se žrtvujem za tu ideju, ako mi se ukaže prilika. Počeo sam da razmišljam kako bih mogao da budem od koristi toj slobodarskoj ideji. Napravio sam nacrt plana akcije. Šta želi anarhista? Slobodu – slobodu za sebe i za druge, za celo čovečanstvo. Želi da bude oslobođen uticaja ili pritiska društvenih fikcija; da bude slobodan kao kada se prvi put pojavio na ovom svetu od majke rođen, baš kako bi trebalo da bude po pravdi. Ne mogu svi da budu jednaki pred prirodom: neki se rađaju visoki, neki niski, neki jaki, neki slabi, neki više a neki manje inteligentni… Ali, svi bi mogli da budu jednaki od tog trenutka pa nadalje, ali ih društvene fikcije sprečavaju u tome. Te fikcije je, dakle, trebalo uništiti. Trebalo ih je uništiti… Ali mi nije promakla jedna stvar: trebalo ih je uništiti u cilju slobode, neprekidno imajući u vidu stvaranje slobodnog društva. Jer, proces uništenja fikcija društva može da doprinese stvaranju slobode, kao što može da ustanovi razne druge socijalne fikcije, podjednako loše jer su isto tako izmišljene. Tu je trebalo voditi računa. Trebalo je utanačiti tok delovanja, bio on buran ili ne (jer je sve opravdano u borbi protiv društvenih nepravdi), da bi se doprinelo uništenju socijalnih fikcija, a da se pritom ne osujeti stvaranje buduće slobode, već da se, ukoliko je moguće, počne sa stvaranjem nečega iz čega bi prava buduća sloboda tek trebalo da izraste. Jasno je da je ta sloboda, koja treba da pazi da ne ugrožava, u stvari ona buduća sloboda, danas zvana sloboda potlačenih društvenim fikcijama. Očigledno je da ne treba da pazimo da ne narušavamo “slobodu” moćnika, dobrostojećih, svih koji predstavljaju društvene fikcije i od njih imaju koristi. To nije prava sloboda već sloboda da se drugi tiranizuju, što je oprečno istinskoj slobodi. Protiv te nazovi slobode trebalo bi najžešće da se borimo i da je osujećujemo. Čini mi se da je ovo sada jasno…
- Potpuno. Nastavite…
- Za koga anarhista želi slobodu? Za celo čovečanstvo. Na koji način može da osvoji slobodu za čitavo čovečanstvo? Potpunim uništenjem društvenih fikcija. A kako je moguće potpuno uništiti društvene fikcije? Već sam vam predočio objašnjenje, kada sam vam, na vaše pitanje, obrazložio druge napredne sisteme i zašto sam bio i još uvek sam anarhista… Da li se sećate mog zaključka?
- Sećam se.
- Jedna žestoka, sirova, brišuća društvena revolucija, koja bi učinila da društvo u skoku pređe iz građanskog u slobodno društvo. Ta društvena revolucija bi trebalo da bude pripremljena pregornim i upornim radom, neposrednim i posrednim delovanjem, spremna da sve duhove pripremi za dolazak slobodnog društva i da oslabi, do besvesnog stanja, sav otpor buržoazije. Izvinite što vam ponavljam razloge koji neizbežno vode do ovog zaključka koji leži unutar anarhizma; već sam obrazložio i već ste ih razumeli.
- Da.
- Najbolja bi bila svetska revolucija, istovremena u svim krajevima sveta, ili barem u onim važnim krajevima sveta; a ako se ne da, onda zahvatajući svaku naciju munjevito i bez ostatka, šireći se iz jednog u drugi kraj. Vrlo dobro. Šta sam ja mogao da uradim u tu svrhu? Nisam mogao sam da izvedem svetsku revoluciju, čak ni u zemlji u kojoj sam bio. Ono što sam mogao bilo je da svojski radim na pripremi te revolucije. Već sam vam objasnio kako: boreći se svim sredstvima protiv društvenih fikcija; nikada ne prekidajući borbu niti propagandu slobodnog društva, odnosno buduće slobode i sadašnje slobode potlačenih – stvarajući, ukoliko je moguće, nešto što bi bila buduća sloboda.
Rasterao je dim i, posle kratkog predaha, nastavio.
- Dakle, prijatelju moj, upregnuo sam svu svoju pamet u akciju. Raditi za budućnost – u redu, mislio sam; raditi da bi drugi bili slobodni – tako treba. A šta je sa mnom? Jesam li ja niko? Da sam bio hrišćanin, radio bih, srećan, za dobrobit drugih, jer bi me na nebu čekala nagrada; ali da sam bio hrišćanin, ne bih bio anarhista, jer bi te nejednakosti bile nebitne u našem kratkotrajnom životu; bile bi samo stanje našeg dokazivanja, koje bismo nadoknadili u potonjem, večnom životu. Аli, ja ne bejah hrišćanin, kao što nisam ni danas, pa sam se pitao: za koga bih se ja to žrtvovao u svemu tome? I pre svega, zašto bih se žrtvovao? Skolili bi me ponekad trenuci sumnje; vi razumete da je to bilo opravdano… Ja sam materijalista, razmišljao sam, nemam drugog života do ovog; zašto bih se mučio društvenim nejednakostima, propagandama i ostalim pričama, kada mnogo više mogu da uživam i da se zabavljam ako se ne bavim time? Ko ima samo ovaj život, ne veruje u večni život, ko priznaje samo zakone Prirode, ko se opire državi jer ona nije prirodna, braku, jer je neprirodan, novcu jer ni on nije prirodan, svim društvenim fikcijama, jer ni one nisu prirodne, zašto onda svim silama brani čovekoljublje i žrtvovanje za druge i za čovečanstvo, kada altruizam i žrtvovanje takođe nisu prirodni? Da, isti rezon koji mi govori da se čovek ne rađa da bi se oženio, niti da bi bio Portugalac, bogat ili siromašan, isti rezon mi govori da se čovek ne rađa da bi bio solidaran već da bi bio sam; dakle, suprotno od altruiste i solidarca – krajnji samoljubac. Nadmudrivao sam se sam sa sobom oko ovog pitanja. Vidi ti, govorio sam sebi, mi se rađamo kao pripadnici ljudskog roda i zato imamo obavezu da budemo solidarni s drugim ljudima. Ali, da li je ideja o dužnosti prirodna? Odakle potiče ta zamisao o dužnosti? Ako me ta ideja o dužnosti obavezuje da žrtvujem svoje blagostanje, ugodnost, instinkt za održanjem i druge prirodne instinkte, u čemu bi se razlikovao čin ove ideje od čina bilo koje druge društvene fikcije, koja u nama budi istovetan osećaj? Iako u početku oprečna prirodnom egoizmu, ova ideja o dužnosti, o ljudskoj solidarnosti, mogla bi da bude prirodna ako bi u sebi imala egoističnu nadoknadu, jer bi u tom slučaju tom egoizmu pružala kompenzaciju i, na kraju krajeva, ipak mu se ne bi suprotstavljala. Žrtvovati zadovoljstvo, jednostavno ga žrtvovati, nije prirodno; žrtvovati neko zadovoljstvo zbog drugog, to je već u samoj Prirodi: u redu je da se između dve prirodne stvari, kada već ne mogu da se imaju obe, odabere jedna. E pa koja samoživa ili prirodna kompenzacija može da mi pruži posvećenost pitanju slobodnog društva i buduće ljudske sreće? Samo svest o izvršenoj dužnosti, o pregoru u najbolje svrhe. I nijedna od tih stvari nije sebična nadoknada niti samozadovoljstvo već je to užitak nastao iz fikcije, kao što je užitak činjenica da ste neizmerno bogati ili da ste rođeni u povlašćenom društvenom soju. Priznajem vam, stari moj, da sam pokatkad bio neverni Toma… Osećao sam se kao nevernik, izdajnik sopstvenog učenja… Ali sam ubrzo sve prevazišao. Ideja pravde je bila tu, u meni, mislio sam. Ona je za mene bila prirodna. Osećao sam da postoji viša dužnost od brige za ličnu sudbinu, te nastavih da se borim za svoju ideju.
- Čini mi se da tom odlukom niste pokazali veliku mudrost… Niste rešili problem… Pustili ste da vama zavlada sentimentalnost…
- Dabome. Ali, ono što vam sada pričam jeste kako sam postao anarhista, kako sam to ostao i danas. Verno ću vam obrazložiti sve nedoumice i teškoće koje sam imao i kako sam ih savladao. Slažem se da sam u tom trenutku pobedio logiku dušom a ne razumom. Ali, morate da shvatite da sam kasnije, kada sam svesno spoznao anarhističku doktrinu, sve te teškoće, tada bez racionalnog odgovora, u celosti savladao.
- Zanimljivo…
Fernado Pesoa
Nastaviće se
