Ti čija put, danas rasuta u prah,
nekad ko naša pritiskaše zemlju,
ti čije oči videše sunce, tu zvezdu slavnu,
ti što ne življaše u krutoj prošlosti
već u neprestanoj sadašnjosti,
na krajnjoj tački i vrtoglavom vrhu vremena,
ti koga u tvom manastiru dozva
drevni glas junačke pesme,
ti što tkaše reči,
ti što pevaše o pobedi kod Brunanbura
i ne pripisa je Gospodu
već maču svoga kralja,
ti što svirepo likujući pevaše
o poniženju Vikinga,
o gozbi gavrana i orla,
ti što u ratničkoj odi okupi
obredne metafore svoga roda,
ti što u vremenu bez istorije
vide u sadašnjosti juče
a u znoju i krvi Brunanbura
odblesak drevnih zora,
ti što toliko ljubljaše Englesku svoju,
a ne imenovaše je,
danas si samo nekoliko reči
koje beleži germanista.
Danas si samo moj glas
kad oživljava tvoje gvozdene reči.
Molim bogove svoje ili sveukupnost vremena
da moj život zasluži zaborav,
da moje ime bude Niko kao Odisejevo,
ali da neki stih potraje
u noći naklonjenoj sećanju ili u jutrima ljudi.
Horhe Luis Borhes
