Jednorog
Prva verzija jednoroga gotovo je podudarna sa poslednjom. Četiristo godina pre naše ere Grk Ktezija, inače lekar Artakserksesa Mnemona, pripoveda da u kraljevstvima Indije postoje veoma brzi divlji magarci bele dlake, purpurne glave i plavih očiju, a uz to, i sa veoma zašiljenim rogom posred čela; na vrhu je crven a po sredini potpuno crn. Plinije dodaje još neke pojedinosti (VIII, 31):
Love u Indiji još jednu zver: to je jednorog, koji telom podseća na konja, glavom na jelena, nogama na slona a repom na vepra. Njegova rika je duboka; drugi crni rog mu izrasta iz čela. Kažu da je tu životinju nemoguće uhvatiti živu.
Oko 1892. orijentalista Šreder pomislio je da su Grci došli na predstavu o jednorogu preko persijskih bareljefa na kojima su bikovi prikazani iz profila tako da se vidi samo jedan rog.
U etimološkoj enciklopediji Isidora Seviljskog, sa početka VII veka, može da se pročita da ubod rogom jednoroga može da proburazi slona; to podseća na analognu pobedu karkalana (nosoroga) tokom drugog Simbadovog putovanja. Još jedan protivnik jednoroga je lav, a jedan kraljevski osmerac druge knjige nerazmrsive epopeje The Faerie Queene sačuvao je čak njegov način borbe. Lav se primiče drvetu; jednorog pognute glave kidiše na njega; lav se izmiče a jednorog ostaje zaboden za stablo. Stihovi potiču iz XVI veka; početkom XVIII v. ujedinjenje engleskog i škotskog prestola sučelice na grbu Velike Britanije engleskog leoparda (lava) i škotskog jednoroga.
U srednjem veku zverinjaci ukazuju na okolnost da jednoroga može devojčica da zarobi; u delu Physiologus Graecus čitamo: „Kako ga hvataju. Stavljaju ispred njega devicu,
Jedna Pizanelova medalja, kao i mnoštvo slavnih tapiserija, ilustruje ovu pobedu čije su alegorijske primene očigledne. Sveti duh, Isus Hrist, živa i zlo predstavljeni su jednorogom. Jungovo delo Psychologie und Alchemie (Zurich, 1944) sadrži istorijat i analizu ovih simbola.
Ova fantastična životinja najčešće se predstavlja kao beli konj sa zadnjim nogama antilope, jarećom bradicom i dugim i zavojitim rogom na čelu.
Leonardo da Vinči pripisuje hvatanje jednoroga čulnosti; zbog nje on zaboravlja na svoju odvažnost te se umilno smešta u devojčinom naručju pa ga tako lovci hvataju.
Iz Priručnika fantastične zoologije (Horhe Luis Borhes i Margarita Gerero)
